Putin: Evropi prete sukobi i revolucije

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

SAD ne žele da se povuku sa Starog kontinenta, ali antiamerički procesi toliko su uzeli maha da se evroatlantska pukotina više ne može sakriti iza priča o zapadnim vrednostima, slobodi i demokratiji

Brisel je pobedio Vašington. Za sada, doduše, samo na Svetskom prvenstvu u fudbalu, gde su Belgijanci posle dramatične borbe savladali prekookeanske rivale. Pretili su Amerikanci tokom celog meča, a posebno u finišu, pokušavali da meč dobiju na snagu, ali su na kraju morali da se vrate u domovinu pognute glave. Na političkom terenu, međutim, zahuktava se ne manji zaplet između istih rivala, s tom razlikom što se pod „Briselom“ podrazumeva cela Evropa, tačnije Evropska unija. Jašući na talasu Vašingtonu naklonjene evropske (post)hladnoratovske birokratije i stežući čvrsto komandnu palicu NATO-a, Amerikanci demonstriraju da im ne pada na pamet da se politički i vojno povuku sa Starog kontinenta. Ali, antiamerički procesi toliko su uzeli maha da se evroatlantska pukotina više ne može sakriti iza lepih priča o zapadnim vrednostima, slobodi i demokratiji. Sve više Evropljana ne veruje ovim bajkama i okreće se alternativnim političkim i ekonomskim stanovištima koje zastupa i predvodi Vladimir Putin.

Upravo zato, Putin je godinama na udaru Amerikanaca i njihovih klijenata u Evropi. U poslednje vreme, preko Ukrajine, ušlo se u fazu otvorene konfrontacije sa ciljem da se Rusija i njen lider sruše i unište jednom zauvek. To se najbolje moglo videti prošle nedelje, kada je Anatolij Gricenko, ukrajinski ministar odbrane za vreme vladavine Viktora Juščenka, otvoreno pripretio Putinu ubistvom „ako dođe u Kijev“. „Mislim da bi se našli patrioti koje bi ga prosto ubili i pravilno bi učinili!“, mrtav ‘ladan izjavio je Gricenko u jednoj od najgledanijih ukrajinskih televizijskih emisija. Ova epizoda svedoči do koje mere je tamošnji javni prostor postao zagađen, iracionalan i antiruski. Teško da bi iko razuman mogao da objasni otkuda toliki stepen mržnje prema Rusiji i Putinu.

ZLOČINI „REGULARNE“ ARMIJE I aktuelni predsednik Ukrajine Pjotr Porošenko proizvod je iste kuhinje. Izabran glasovima ekstremnih nacionalista i oblikovan u Vašingtonu, Porošenku je manevarski prostor potpuno sužen. On, zapravo, jedva da može da diše u tesnacu između domaćih fašističkih elemenata i mentora iz Vašingtona, sa jedne, i proruskog istoka zemlje i Moskve, sa druge strane. Pristajući na takvu ulogu, Porošenko je naravno izabrao konfrontaciju sa Rusijom, jer je zbog toga i doveden na vlast. Najpre je krajem juna, podstaknut iz Evrope, proglasio primirje, da bi od 1. jula napravio nagli zaokret i krenuo u novu, još krvaviju ofanzivu. U ovom ratu, snage iz Kijeva ubijaju decu, žene, starce, reportere, koriste raketne bacače protiv civila, kao i fosforne i kasetne bombe, avijaciju i tenkove. Prosto je neverovatno da jedna „regularna“ armija čini takve zločine – i to prema sopstvenim građanima iste vere i nacionalnosti!

Deo objašnjenja nudi poznati ruski politikolog Sergej Markov, koji smatra da je čudovišna eskalacija deo američkog plana. On se osvrće na izjavu portparola Stejt departmenta Dženifer Psaki da će Vašington podržati „svaku odluku Kijeva“. „To je jasan signal Rusiji i EU, da SAD svom silom podržavaju građanski rat u Ukrajini. I, ako ne želite da se svađate sa nama, sa SAD-om, i izazivate dominirajuću svetsku silu, onda morate da se potčinite. Danas Ukrajinom vlada partija rata iz Vašingtona, koja je uzela kurs totalnog vojnog uništenja opozicije, derusifikacije zemlje, a zatim i rata širokih razmera između Rusije i Ukrajine“, objašnjava Markov. I zaista, neposredno po ovoj izjavi podrške iz Vašingtona, predsednik Porošenko objavio je prekid primirja i nastavak „antiterorističke operacije“.

[restrictedarea]

KONCENTRISANA „POLITIKA OBUZDAVANJA“ Ovaj čin prokomentarisao je u utorak i Putin, na redovnom godišnjem savetovanju sa ruskim ambasadorima širom sveta. Njegov polučasovni govor, osim prepoznatljivih stavova koje je iznosio i ranije, ovog puta sadržavao je i neke sasvim nove momente, posebno kada je reč o upozorenju da bi i druge evropske zemlje mogle da budu podvrgnute nasilnoj, revolucionarnoj promeni vlasti, po uzoru na ukrajinski scenario. U ovim rečima prepoznalo se da ukazuje upravo na opasnost od revolucionarnih planova Vašingtona prema neposlušnim evropskim prestonicama. Ova teza se već izvesno vreme pojavljuje, tu i tamo, po ruskim medijima, ali je prvi put da Putin javno o tome govori.

Predsednik Rusije je napomenuo da su „događaji isprovocirani u Ukrajini postali koncentrisani izraz famozne politike obuzdavanja“ i dodao da se sa takvom politikom nije prestajalo ni po završetku Hladnog rata. Time je Putin, suštinski, potvrdio da se Hladni rat nije nikada završio, već je samo neznatno promenio oblik – ako se zna da je još od kraja 40-ih godina politika obuzdavanja (containment policy) bila ugaoni kamen američke strategije prema Rusiji. Time se mogu objasniti neprekidno širenje NATO-a na Istok, američke trgovinske barijere prema Moskvi, ali i serija „obojenih“ revolucija i vojnih intervencija u poslednjih 20 godina. To baca i mnogo jasnije svetlo na činjenicu da Rusija nikada od pada Berlinskog zida, ma koliko kooperativna bila, nije uspostavila normalne partnerske odnose sa Zapadom u celini, kao ni sa najbližim susedom – Evropskom unijom. Na ovoj tački se izvlači jasna paralela: kao što je nezavisna Ukrajina u startu osmišljena kao antiruska tvorevina pod jakim uticajem SAD-a, tako je i EU bila, i ostala, isto to.

NAJAVA PRIMENE SILE Međutim, Putin sada pokazuje da Moskva više ne pristaje ni na jednu od ovih nametnutih uloga. Pre svega, objasnio je da je Rusija vratila Krim u svoj sastav jer nije mogla da dopusti da bude „suštinski ograničen naš pristup Crnom moru, da na krimsku zemlju, u Sevastopolj ovenčan ratnom slavom ruskih vojnika i mornara, na kraju krajeva, a ja mislim veoma brzo – dođe vojska NATO-a i tako iz osnova bude promenjena ravnoteža snaga“, čime bi, kako je naglasio, bile poništene stotine godina ruske istorije.

„Hoću da svi razumeju: naša zemlja će i ubuduće energično štititi prava Rusa, naših sunarodnika preko granice. Koristiće za to ceo arsenal sredstava koji poseduje: od političkih i ekonomskih – do humanitarnih operacija i prava na samoodbranu predviđenih međunarodnim pravom. Podvlačim, događaji u Ukrajini su kulminacija negativnih tendencija u svetskim odnosima, koje su se taložile godinama. Nažalost, predsednik Porošenko doneo je odluku da obnovi borbena dejstva i mi – kada kažem ‚mi‘, imam u vidu sebe i svoje kolege iz Evrope – nismo mogli da ga ubedimo da put ka sigurnom, čvrstom i dugoročnom miru ne može da vodi preko rata. Sve do sada, Pjotr Aleksejevič (Porošenko) ipak nije imao neposrednu vezu sa naredbama za otpočinjanje ratnih dejstava. Sada on preuzima na sebe ovu odgovornost u potpunosti, i to ne samo vojnu već i političku, što je mnogo važnije“, istakao je Putin.

Mnogi su se zapitali – Šta se krije iza ovih Putinovih reči? Jer, ovo je tek drugi put od početka krize u Ukrajini da on, makar indirektno, najavljuje primenu sile, ako se ne računa kratkotrajna krimska epizoda. Prvi put je to bilo pre dva meseca, kada su borbe tek počele, rekavši da vlast u Kijevu šalje kaznene ekspedicije na svoj narod. Međutim, te reči bile su upućene liderima „Majdana“, a ne Porošenku, koji je stupio na dužnost početkom juna. Sada se Putin obraća Porošenku lično i prvi put pominje mogućnost „humanitarne operacije i prava na samoodbranu“, što može biti najava upućivanja mirovnog kontigenta ruske vojske.

Kako to ostvariti, ako je tačno da Vašington raspiruje vatru u Ukrajini? Amerikanci sigurno neće pozdraviti ulazak ruskih mirovnjaka, već će to predstaviti kao agresiju. Odgovor se možda krije u Putinovom objašnjenju da su „oni“, misleći tu na sebe, nemačku kancelarku Angelu Merkel i francuskog predsednika Fransoa Olanda – ubeđivali Porošenka da ne započinje ponovo ratne operacije, ali da „nisu uspeli“. Iako se ni Oland ni Merkelova tim povodom nisu oglašavali, sigurno je da Putin ovu priču nije izmislio. Dakle, Porošenko se oglušio o zahteve Nemačke, Francuske i Rusije i odgovornost je na njemu – vojna i politička. A to može značiti traženje pristanka Pariza i Berlina da Rusija započne mirovnu operaciju. Kada, na kakav način i u kojem formatu, u ovom trenutku je potpuno nejasno.

JASNI SIGNALI Postoje, međutim, tri potpuno jasna signala. Prvo, sudeći po nedavnom potpisivanju ugovora u Beču između ruskog „Gazproma“ i austrijskog OMV-a, Nemačka, Francuska i Rusija su se očigledno usaglasile oko izgradnje gasovoda „Južni tok“. Ovaj projekat je direktno povezan sa dešavanjima u Ukrajini i u svojoj suštini je duboko antiamerički. Drugi važan momenat jeste činjenica da ukrajinska kriza može imati razorne posledice za nemačku privredu, a samim tim i za evropsku, imajući u vidu da Berlin predstavlja ekonomski motor čitave EU. U tom kontekstu, Evropi i Nemačkoj je od presudnog značaja dobro zdravlje ruskog tržišta i nesmetan i što veći dotok energenata i drugih sirovina iz Rusije. Sankcije i izolacija Moskve, odnosno sanitarni kordon i spržena zemlja između Rusije i Nemačke, u vidu Ukrajine, udara direktno po interesima osovine Pariz − Berlin.

I treće, možda i najsimptomatičnije, jeste to što ruski mediji veoma široko i detaljno osvetljavaju rat u Ukrajini. Posebna pažnja poklanja se patnjama civilnog stanovništva, ubijanju žena i dece, kao i stotinama hiljada izbeglica koje prelaze na rusku teritoriju. Upravo ovi prilozi su udarni u svakom TV dnevniku, dok, recimo, vesti o aktivnostima Putina i ruske vlade idu tek posle toga. Ovo svedoči da Kremlj ne krije dešavanja u Novorosiji, što bi se moglo očekivati od neke vlasti koja zariva glavu u pesak. Primetno je podizanje patriotske svesti u narodu, a to može biti znak pripreme javnog mnjenja za „zaštitu prava Rusa, naših sunarodnika preko granice“, kako se izrazio Putin. Ne treba smetnuti s uma ni odluku ruskog parlamenta iz 2009, kojom se predsedniku daje vremenski neograničen mandat za vojnu intervenciju van granica zemlje, u slučaju da situacija zahteva hitno reagovanje i da su, između ostalog – ugroženi životi sunarodnika. Tako, sa ove tačke gledišta, Putin može da reaguje u Novorosiji i bez novog odobrenja parlamenta, jer ga već ima.

U takvom razvoju situacije, neizbežna će biti konfrontacija sa Amerikancima. Međutim, kao što se vidi, Putin objašnjava da Hladni rat nikada nije ni završen. „Nema sumnje da unipolarni model svetskog poretka nije uspeo. Narodi i države sve glasnije ističu odlučnost da sami određuju svoju sudbinu, čuvaju svoj civilizacijski i kulturni identitet, što je u suprotnosti sa pokušajima nekih zemalja da zadrže dominaciju u vojnoj sferi, politici, finansijama, ekonomiji i ideologiji. Rusiju su poslednje dve decenije naši partneri ubeđivali u svoje dobre namere, spremnost da zajedno gradimo stratešku saradnju. Paralelno, korak po korak, širili su NATO, pomerali vojno-politički prostor pod svojom kontrolom sve bliže našim granicama. A na naša legitimna pitanja – ne smatrate li da je potrebno da sa nama razmotrite ove teme – odgovarali su: ‚Ne, to se vas ne tiče.‘ Onima koji i dalje govore o svojoj izuzetnosti aktivno se ne dopada nezavisna politika Rusije. Događaji u Ukrajini su to potvrdili, kao i to da odnosi puni dvostrukih standarda sa Rusijom ne funkcionišu“, naglasio je Putin.

…OD LISABONA DO VLADIVOSTOKA Zato je ruski lider najavio model novih odnosa sa Evropom i dao direktivu šefu diplomatije Sergeju Lavrovu da pripremi konkretne predloge za saradnju od Lisabona do Vladivostoka, sa posebnim akcentom na očuvanju stabilnosti. „Od skladne saradnje, zasnovane na uvažavanju uzajamnih interesa, zavisiće stabilnost na celom evroazijskom prostoru. Bez obzira na poznate teškoće, nastavićemo projekat ‚Južni tok‘. Tim pre što sve više evropskih političara i poslovnih ljudi razume da Evropu žele da iskoriste u nečijem interesu, da ona postane talac kratkovidih ideologizovanih pristupa“, istakao je Putin, ne navodeći direktno Vašington. Nije to učinio ni u drugom delu izjave, kada je od ruske diplomatije zatražio da radi na sprečavanju „protivustavnih prevrata, mešanja u unutrašnje poslove suverenih država, ucena i pretnji u međunarodnim odnosima, podsticanja radikalnih i neonacističkih snaga“ na evropskom tlu.

Ipak, potpuno je jasno koga je imao u vidu i ko stoji iza svih dosadašnjih prevrata. „Svima nama u Evropi potrebna je svojevrsna zaštitna mreža kako irački, libijski, sirijski, a nažalost, u tom nizu i ukrajinski presedani ne bi postali zarazna bolest. Čak i u onim zemljama Zapadne i Istočne Evrope, gde je naizgled sve dobro, ima dosta prikrivenih etničkih i socijalnih tenzija, koje mogu u svakom trenutku da eskaliraju i postanu podloga za sukobe, porast ekstremizma i da omoguće spoljnim igračima da, destabilizujući društvenopolitičku situaciju, ostvare nelegitimnu, nedemokratsku smenu vlasti, sa svim posledicama koje proizlaze“, naglasio je Vladimir Putin. Njegovo upozorenje Evropi je sasvim jasno i univerzalno, od kada je sveta i veka: sloboda se ne dobija, ona se uzima. Vašington je izgubio u Brazilu, sada se igra u Briselu.

[/restrictedarea]