Povratak, pa odlazak – zauvek!

Piše Vladislav Panov

Nenadano, kad im vreme nije, legendarna grupa komedijaša i inovatora u britanskoj humorističkoj televizijskoj ponudi druge polovine prošlog veka, čuvena kao „Monti Pajton“, vratila se sa deset julskih predstava u Londonu, koje su oduševile publiku i razočarale blaziranu kritiku

Kada je 1969. godine nekolicina „ludih“ ostrvskih komičara televizijskoj publici predstavila svoje viđenje humora i novog koncepta humorističke zabave za mase, niko, uključujući i njih same, nije ni pomislio da će sve te ludorije, kreativno blesavljenje, kreveljenje i raznovrsno provociranje publike i njene duhovitosti, ali i inteligencije, na način na koji niko nikada, ni pre ni posle njih, nije ni pokušao to da uradi, postati legendarno. Ova grupa komičara, okupljena pod nazivom „Monti Pajton“, nastupala je na malim ekranima sve do sredine sedamdesetih, a zatim su nastavili na velikom ekranu, snimivši do 1983. godine pet filmova. Tako su zanavek zacementirali svoj toliko tipični crni, nadrealni i otkačeni humor da su ga pretvorili u poseban ogranak humorističkog žanra, kao sadržaj koji je, da se poslužimo jednom od njihovih najčuvenijih replika, „nešto sasvim drugačije“. Postali su legende. Zasluženo. Omiljeni širom planete kao duhoviti fenomen koji svi prihvataju, razumeju i poštuju. Iako su ponajmanje bili voljni da ih bilo ko razume. Njihovo zasmejavanje publike upravo se sastojalo od zbunjivanja, provociranja i neprestanog pomeranja granica samog posla, i još više onih tematskih, odnosno profesionalnih granica. Bili su opori i luckasti, zabavni, ali i zajedljivi. Sasvim ludi, neretko. Zbunjujuće provokativni. I dosledni da, posle iscrpljivanja svih tema i ideja koje su kao „Leteći cirkus Montija Pajtona“ ostvarili, kao najkreativniji cirkuzanti moderne zabave, jednostavno prestanu da rade u toj formaciji. Zapravo, da uopšte rade u bilo kakvom zajedničkom kapacitetu i pod montipajtonovskom zastavom. Svako od njih se upustio u neke svoje poduhvate, a učinak u zabavljanju sveta, pod imenom „Monti Pajton“, bez žaljenja i gramzivosti su prepustili istoriji. Odoleli su svakoj ponudi i sopstvenim eventualnim profesionalnim ili ekonomskim potrebama da se vrate šou-programu koji ih je proslavio. Učinili su to namah, povodom dvadesetogodišnjice, ali su se sve takve eventualne namere definitivno okončale posle smrti Grejema Čepmena 1989. godine.

„Bitlsi“ britanskog humora Ipak, eto sada preostale petorice, u ozbiljnim godinama, ponovo na sceni. Kada su obožavaoci čuli da su u prodaji ulaznice za deset njihovih povratničkih predstava u londonskoj dvorani „O2“, razgrabili su ih bukvalno za nekoliko minuta kao da je reč o najpopularnijim rok zvezdama. Fenomen „Monti Pajton“ ne samo da nije zaboravljen, okrnjen vremenskim ispitom i modama novog doba već je tokom proteklih decenija postao još privlačniji. Legende je uoči aktuelnih julskih londonskih predstava reklamirao njihov ispisnik, Mik Džeger, pristavši da snimi zanimljiv crnohumorni reklamni spot baš u duhu montipajtonovaca, koji je odmah postao hit na internetu i u medijima. Sve što ima veze sa njima jeste svetska senzacija. Posebno ovaj sasvim neočekivani povratak, koji su obrazložili u svom stilu kao oproštajno okupljanje zbog para! Ali, naravno, iako su se ovako šalili na sopstveni račun, nisu ni bili daleko od istine. Ovaj je povratak postao jedan od najkomercijalnijih i najomiljenijih od strane masovne publike u istoriji velikih povrataka, uključujući i one organizovane od nekih rok ikona, za koje se verovalo da se nikada više neće okupiti. U brojnim intervjuima, vedri, iako vidno načeti protokom godina, zabavni sedamdesetogodišnjaci, koji i dalje s puno elana igraju, pevaju, glume, pričaju viceve, interpretiraju svoje čuvene skečeve kao da su na početku karijere, Majkl Palin, Džon Kliz, Teri Džons, Erik Ajdl i Teri Gilijem isticali su da su ovo okupljanje i deset londonskih predstava zaista poslednji i da posle toga više nikada neće biti zajedno. Za komediju na Ostrvu, „Monti Pajton“ je iz mnogih razloga bio ono što su za njihovu popularnu muziku bili „Bitlsi“. Otuda je ovaj povratak, iako samo kratak i neponovljiv, senzacija istorijskih proporcija. Oduševljeni su bili i londonski tapkaroši, koji su uspevali da preprodaju karte za šou „smešnih matoraca“ po mnogo višim cenama. Ponekad su ih prodavali i za nekoliko stotina funti po komadu.

[restrictedarea]

Ali nije za sve ovo bio događaj decenije. Jer, recimo, reakcije kritike i ostrvskih medija na ponovnu pojavu montipajtonovaca na sceni ni izbliza nisu bile euforične niti hvalospevne. Naprotiv, gotovo da su bili jednoglasni u lošim ocenama ne samo njihovih predstava već i same odluke da se opet okupe. Navodno, predstave su im mlake, prevaziđene, sa skečevima i vicevima koji su se ubajatili ili jednostavno danas više nemaju onu oštrinu, značaj i originalnost. Neki su išli još dalje pa su kritikovali njihov izgled i vremešnost kao neumesne sastojke povratničkih predstava, koji su ozbiljno narušavali i uverljivost i privlačnost, pa i sam smisao povratka. Pomenutih deset predstava, od kojih je poslednja, 20. jula, direktno prenošena preko televizije, sastoje se od najčuvenijih skečeva iz serije „Leteći cirkus Montija Pajtona“. Program je, u stvari, i neka vrsta komičnog, revijskog mjuzikla, što je, takođe, njihova specifičnost. Iako su u ozbiljnim godinama za tako naporan angažman i za pripreme su imali tek nekoliko dana, sasvim su profesionalno odradili sve zahteve šou-programa. Toliko da su, za razliku od kritike, publiku svake večeri dovodili do oduševljenog ushićenja i primetnog zadovoljstva prezentacijom starog repertoara, ali i zbog same činjenice da obožavaocima omogućavaju da konačno, makar još samo jednom, svemu tome mogu da prisustvuju uživo.

Inteligentno provociranje inteligencije Fenomen ove svestrane grupe umetnika ogromnog i raznovrsnog autorskog potencijala nije ostao zaturen u davno prohujalim decenijama. Iako se kritika sa tim ne slaže, upravo su originalni skečevi iz četiri serijala i pet filmova, koje su zajednički pisali i izvodili, glumili i pevali, režirali i vizuelno kreirali, sve do čuvenih animiranih sastojaka, takođe samostalno osmišljenih i izvedenih, po sadržajnoj provokativnosti i dalje mnogo ispred vremena i svega što se danas nudi publici. Jer, montipajtonovci u vremešnim skečevima kriju inteligentne provokacije u vezi sa religijom, socijalnim odrednicama savremenog čoveka, kao i napade na sve tabue, na birokratsku državu, religijsku zadrtost, na rasne i rigidnosti u vezi sa polom. Mnogo pre aktuelne političke korektnosti, kada je reč o transvestiji, oni su oduševljeno provocirali obe krajnosti stava o ovoj pojavi glumeći u ženskoj odeći. Zapravo, ni na jednu temu otvorenu u skečevima nisu bili politički korektni, na liniji bezumne poslušnosti, ili pak bezumne mržnje, sa suprotne strane korektnosti. Njihov smisao za „kulturnu provokaciju“, i kada su najškakljivije teme u pitanju, ostao je jedinstven i neprevaziđen. Možda je vreme naudilo nekim od njihovih viceva ili neozbiljnih komentara na ozbiljne teme. Ali, nije ih pregazilo. Naprotiv, svojom aktuelnošću, prihvaćeni od publike, dokazuju da je ispiranje mozga masama besmislenim sadržajima za anesteziranje ipak neuspelo. Ili da bar još nije okončano. Tužno je, s druge strane, što su oštrom umu i originalnosti jedino oni ostali dosledni. Ništa se u međuvremenu nije pojavilo što se na sličan način obraća publici. To je svojevrsni poraz našeg vremena. Jer, ostalo je da vremešni montipajtonovci dokazuju da je i njihova „luda pamet“ mnogo ozbiljnija, naprednija i pametnija od praznine globalizovane rijaliti zabave milionske zombi mase, koja bezumno guta škart program preko malih ekrana, a oni su im zamenili pamet, porodice, karijere, duh, duše i sam život. Zarad naroda televizijskog koji vapi za nečim što je stvarno sasvim drugačije, bilo bi dobro da montipajtonovci još dugo ne prekinu svoj povratak.

[/restrictedarea]