Повратак, па одлазак – заувек!

Пише Владислав Панов

Ненадано, кад им време није, легендарна група комедијаша и иноватора у британској хумористичкој телевизијској понуди друге половине прошлог века, чувена као „Монти Пајтон“, вратила се са десет јулских представа у Лондону, које су одушевиле публику и разочарале блазирану критику

Када је 1969. године неколицина „лудих“ острвских комичара телевизијској публици представила своје виђење хумора и новог концепта хумористичке забаве за масе, нико, укључујући и њих саме, није ни помислио да ће све те лудорије, креативно блесављење, кревељење и разноврсно провоцирање публике и њене духовитости, али и интелигенције, на начин на који нико никада, ни пре ни после њих, није ни покушао то да уради, постати легендарно. Ова група комичара, окупљена под називом „Монти Пајтон“, наступала је на малим екранима све до средине седамдесетих, а затим су наставили на великом екрану, снимивши до 1983. године пет филмова. Тако су занавек зацементирали свој толико типични црни, надреални и откачени хумор да су га претворили у посебан огранак хумористичког жанра, као садржај који је, да се послужимо једном од њихових најчувенијих реплика, „нешто сасвим другачије“. Постали су легенде. Заслужено. Омиљени широм планете као духовити феномен који сви прихватају, разумеју и поштују. Иако су понајмање били вољни да их било ко разуме. Њихово засмејавање публике управо се састојало од збуњивања, провоцирања и непрестаног померања граница самог посла, и још више оних тематских, односно професионалних граница. Били су опори и луцкасти, забавни, али и заједљиви. Сасвим луди, неретко. Збуњујуће провокативни. И доследни да, после исцрпљивања свих тема и идеја које су као „Летећи циркус Монтија Пајтона“ остварили, као најкреативнији циркузанти модерне забаве, једноставно престану да раде у тој формацији. Заправо, да уопште раде у било каквом заједничком капацитету и под монтипајтоновском заставом. Свако од њих се упустио у неке своје подухвате, а учинак у забављању света, под именом „Монти Пајтон“, без жаљења и грамзивости су препустили историји. Одолели су свакој понуди и сопственим евентуалним професионалним или економским потребама да се врате шоу-програму који их је прославио. Учинили су то намах, поводом двадесетогодишњице, али су се све такве евентуалне намере дефинитивно окончале после смрти Грејема Чепмена 1989. године.

„Битлси“ британског хумора Ипак, ето сада преостале петорице, у озбиљним годинама, поново на сцени. Када су обожаваоци чули да су у продаји улазнице за десет њихових повратничких представа у лондонској дворани „О2“, разграбили су их буквално за неколико минута као да је реч о најпопуларнијим рок звездама. Феномен „Монти Пајтон“ не само да није заборављен, окрњен временским испитом и модама новог доба већ је током протеклих деценија постао још привлачнији. Легенде је уочи актуелних јулских лондонских представа рекламирао њихов исписник, Мик Џегер, приставши да сними занимљив црнохуморни рекламни спот баш у духу монтипајтоноваца, који је одмах постао хит на интернету и у медијима. Све што има везе са њима јесте светска сензација. Посебно овај сасвим неочекивани повратак, који су образложили у свом стилу као опроштајно окупљање због пара! Али, наравно, иако су се овако шалили на сопствени рачун, нису ни били далеко од истине. Овај је повратак постао један од најкомерцијалнијих и најомиљенијих од стране масовне публике у историји великих повратака, укључујући и оне организоване од неких рок икона, за које се веровало да се никада више неће окупити. У бројним интервјуима, ведри, иако видно начети протоком година, забавни седамдесетогодишњаци, који и даље с пуно елана играју, певају, глуме, причају вицеве, интерпретирају своје чувене скечеве као да су на почетку каријере, Мајкл Палин, Џон Клиз, Тери Џонс, Ерик Ајдл и Тери Гилијем истицали су да су ово окупљање и десет лондонских представа заиста последњи и да после тога више никада неће бити заједно. За комедију на Острву, „Монти Пајтон“ је из многих разлога био оно што су за њихову популарну музику били „Битлси“. Отуда је овај повратак, иако само кратак и непоновљив, сензација историјских пропорција. Одушевљени су били и лондонски тапкароши, који су успевали да препродају карте за шоу „смешних матораца“ по много вишим ценама. Понекад су их продавали и за неколико стотина фунти по комаду.

[restrictedarea]

Али није за све ово био догађај деценије. Јер, рецимо, реакције критике и острвских медија на поновну појаву монтипајтоноваца на сцени ни изблиза нису биле еуфоричне нити хвалоспевне. Напротив, готово да су били једногласни у лошим оценама не само њихових представа већ и саме одлуке да се опет окупе. Наводно, представе су им млаке, превазиђене, са скечевима и вицевима који су се убајатили или једноставно данас више немају ону оштрину, значај и оригиналност. Неки су ишли још даље па су критиковали њихов изглед и времешност као неумесне састојке повратничких представа, који су озбиљно нарушавали и уверљивост и привлачност, па и сам смисао повратка. Поменутих десет представа, од којих је последња, 20. јула, директно преношена преко телевизије, састоје се од најчувенијих скечева из серије „Летећи циркус Монтија Пајтона“. Програм је, у ствари, и нека врста комичног, ревијског мјузикла, што је, такође, њихова специфичност. Иако су у озбиљним годинама за тако напоран ангажман и за припреме су имали тек неколико дана, сасвим су професионално одрадили све захтеве шоу-програма. Толико да су, за разлику од критике, публику сваке вечери доводили до одушевљеног усхићења и приметног задовољства презентацијом старог репертоара, али и због саме чињенице да обожаваоцима омогућавају да коначно, макар још само једном, свему томе могу да присуствују уживо.

Интелигентно провоцирање интелигенције Феномен ове свестране групе уметника огромног и разноврсног ауторског потенцијала није остао затурен у давно прохујалим деценијама. Иако се критика са тим не слаже, управо су оригинални скечеви из четири серијала и пет филмова, које су заједнички писали и изводили, глумили и певали, режирали и визуелно креирали, све до чувених анимираних састојака, такође самостално осмишљених и изведених, по садржајној провокативности и даље много испред времена и свега што се данас нуди публици. Јер, монтипајтоновци у времешним скечевима крију интелигентне провокације у вези са религијом, социјалним одредницама савременог човека, као и нападе на све табуе, на бирократску државу, религијску задртост, на расне и ригидности у вези са полом. Много пре актуелне политичке коректности, када је реч о трансвестији, они су одушевљено провоцирали обе крајности става о овој појави глумећи у женској одећи. Заправо, ни на једну тему отворену у скечевима нису били политички коректни, на линији безумне послушности, или пак безумне мржње, са супротне стране коректности. Њихов смисао за „културну провокацију“, и када су најшкакљивије теме у питању, остао је јединствен и непревазиђен. Можда је време наудило неким од њихових вицева или неозбиљних коментара на озбиљне теме. Али, није их прегазило. Напротив, својом актуелношћу, прихваћени од публике, доказују да је испирање мозга масама бесмисленим садржајима за анестезирање ипак неуспело. Или да бар још није окончано. Тужно је, с друге стране, што су оштром уму и оригиналности једино они остали доследни. Ништа се у међувремену није појавило што се на сличан начин обраћа публици. То је својеврсни пораз нашег времена. Јер, остало је да времешни монтипајтоновци доказују да је и њихова „луда памет“ много озбиљнија, напреднија и паметнија од празнине глобализоване ријалити забаве милионске зомби масе, која безумно гута шкарт програм преко малих екрана, а они су им заменили памет, породице, каријере, дух, душе и сам живот. Зарад народа телевизијског који вапи за нечим што је стварно сасвим другачије, било би добро да монтипајтоновци још дуго не прекину свој повратак.

[/restrictedarea]