Od nemila do nedraga

Piše Nikola Vrzić

Uspešna – mereno interesima Srbije – poseta premijera Aleksandra Vučića Rusiji izazvala je povišen stepen interesovanja za Srbiju kod onih koji Rusiji ne žele dobro. Kakav im je odgovor pružila srpsko-srpska reakcija na pretnju turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana?

Nije se srpska delegacija čestito ni raspakovala pošto se prošle nedelje vratila iz Moskve – gde se premijer Aleksandar Vučić sastao sa ruskim premijerom Dmitrijem Medvedevim a potom  i sa predsednikom Vladimirom Putinom – kad je u Beogradu bila primorana da primi nekoliko uzvratnih poseta, ali ne iz Rusije nego sa druge strane onog ukrajinskog rova kojim evroatlantski vlasnici moći pokušavaju da Rusiju odvoje od zapadnih delova Evrope, uprkos jasnom interesu i Rusije i tog dela Evrope da se povežu što bliže.

 

POSETA DO POSETE U Beograd je najpre, krajnje iznenada, sasvim nenajavljeno i bez ikakve pompe – što je, inače, čitavu stvar učinilo potpuno neuobičajenom – prošle srede uveče doputovao odlazeći EU komesar za proširenje Štefan File. Pa nam je u posetu stigla delegacija poslanika Bundestaga, predvođena Andreasom Šokenhofom. A na kraju je usledila poseta, sa nesumnjivo najvećom specifičnom političkom težinom, pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland, koja je doputovala jer je (rečima američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija) „dobro za Srbiju da premijer kaže ljudima kao što je Nulandova šta mu je na umu, kao što je rekao i predsedniku i premijeru Rusije, kao i kada je bio u Nemačkoj i Francuskoj“. Nulandova se u Beogradu sastala i sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, i sa šefom (eh) naše diplomatije Ivicom Dačićem; posle sastanka Nulandove sa Dačićem upriličena je konferencija za štampu, posle sastanka sa Nikolićem dobili smo saopštenje, a posle sastanka sa Vučićem ni toliko. Zapravo, da su se Nulandova i Vučić uopšte i sastali, javnost je saznala tek kada je srpski premijer to spomenuo usput, u intervjuu RTS-u. Neuobičajeno.

S obzirom na to da su sve tri posete – Filea, Šokenhofa i Nulandove – usledile posle Vučićeve posete Moskvi tokom koje je savezništvo Beograda sa Moskvom krunisano potpisivanjem ugovora o izgradnji „Južnog toka“, a sve se događa usred spomenute ukrajinske bitke evroatlantista protiv pristojnog sveta, pri čemu barem dve od ove tri posete (Filea i Nulandove) nisu bile zakazane unapred a uz to i nisu imale karakter zvaničnih, teško je odupreti se utisku da su baš ovaj Vučićev odlazak u Moskvu i sve njegove posledice bili i neposredan povod i glavna tema njihovog dolaska u Beograd. Da je tako, uostalom, sugerišu već i citirana Kirbijeva izjava („…da premijer kaže ljudima kao što je Nulandova šta mu je na umu, kao što je rekao i predsedniku i premijeru Rusije…“) zatim saznanja dnevnika „Danas“ iz „zapadnih diplomatskih krugova u Beogradu“, po kojima se „iznenadna poseta evropskog komesara može dovesti u vezu s nedavnim boravkom srpskog premijera u Moskvi“ („Brisel sada opipava teren, odnosno želi da se upozna sa spoljnopolitičkim potezima Srbije nakon Vučićevih poruka u Moskvi o spoljnopolitičkom kursu Srbije i njegove podrške nastavku projekta ‚Južni tok‘“, piše „Danas“) a i naša nezvanična saznanja potvrđuju da se reč – naravno, pored svega ostalog – vodila baš o Rusiji.

 

[restrictedarea]

RUSIJA Pa, šta su to naši dragi gosti imali da primete u vezi sa srpsko-ruskim odnosima, i da nam tim povodom poruče? Ništa dobro za nas; od Filea do Nulandove preko Šokenhofa, od nemila do nedraga. Govore o tome nezvanične (polu)informacije o sadržini tih sastanaka, kojima pak potvrdu pronalazimo u onome što ionako znamo i o Fileu, i o Šokenhofu, i o Nulandovoj i njihovom – zajedničkom – stavu o Putinovoj Rusiji i svima koji bi sa njom da sarađuju kao što se na to (i) prošle nedelje obavezala Srbija. „On (Putin) je stvorio državu i društvo u kojima je, uprkos demokratskim izborima, prenos vlasti bio posledica odluke dvojice ljudi. On je stvorio društvo u kojem, nažalost, demokratije ima malo, a većina ne uzima dovoljno u obzir stavove manjine“, nagovestio je Štefan File šta o Putinu misli u nedavnom intervjuu Radiju „Slobodna Evropa“. Pre neki dan – ovog utorka – u govoru u Evropskom parlamentu rekao je i šta misli o Ukrajini, a to što misli neodoljivo podseća na ono što se redovno čuje i na brifinzima za novinare u američkom Stejt departmentu: „Nastavlja se vojna kampanja Ukrajine u istočnoj Ukrajini. Pravo i obaveza svake zemlje je da očuva zakon i red na svojoj teritoriji i da brani svoj suverenitet i teritorijalni integritet… Rusija nije zaustavila dotok oružja, opreme i militanata preko granice; niti je iskoristila svoj uticaj na ilegalno naoružane grupe u istočnoj Ukrajini da obustave nasilje i da polože oružje.“ Andreas Šokenhof? Skrenuli smo u prošlom broju „Pečata“ pažnju na Šokenhofovu evroatlantističku i izrazito antirusku platformu za redefinisanje odnosa sa Rusijom, u kojoj se Rusija optužuje da „ugrožava instrumente evropskog bezbednosnog sistema i evropskih integracija, koje mi želimo da očuvamo i ojačamo“, i preti ekonomskim sankcijama Rusiji ako „nastavi sa svojom politikom destabilizacije Ukrajine“. Dok o Viktoriji Nuland, pomoćnici američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju (pre toga zadužena za zemlje bivšeg SSSR-a, potom ambasadorka SAD u NATO-u) koja se svojim diplomatskim veštinama proslavila kada je uhvaćena kako u razgovoru sa američkim ambasadorom u Kijevu Džefrijem Pjatom govori „j…š EU“ i kada je na kijevskom Majdanu delila kolačiće nacistima iz „Desnog sektora“ i ostalim ukrajinskim borcima za evroatlantsku demokratiju, zaista ne treba trošiti previše reči. Uostalom, i Nulandova i njen suprug Robert Kejgan, član američkog Saveta za spoljne odnose, slove za ozbiljne vašingtonske neokonzervativne jastrebove, kakvima Rusija nikada nije prestala da bude glavni neprijatelj i pretnja američkoj dominaciji svetom.

Tako da, sve u svemu, nema previše prostora za nagađanje o sadržini poruke koju su Beogradu preneli njegovi dragi prošlonedeljni gosti.

 

KOSOVO U UN Pri čemu se, naravno, nije sva poruka koju su preneli Beogradu ticala samo Rusije. Čule su se – ako ćemo nediplomatski i politički neumiveno, dakle, precizno – i pretnje zaustavljanjem srpskih evrointegracija. Što, opet, zbog Rusije – neusklađenost srpske sa EU spoljnom politikom, u svetlu tekućeg skrininga po Poglavlju 31, spoljni odnosi – što zbog Kosova i Metohije i latentnog zahteva za priznanjem nezavisnosti nekakve Republike Kosovo koju bi, oni koji su nas bombardovali 1999, da izgrade u granicama naše južne pokrajine. „Danas“, tako, navodi da su Šokenhof i njegov pratilac, spoljnopolitički savetnik vladajuće nemačke koalicije Hans Joakim Falenski, poručili da otvaranja prvih poglavlja EU pregovora neće biti dok se u potpunosti ne primeni (Prvi) Briselski sporazum i pride ne kazne odgovorni za lupanje prozora na nemačkoj ambasadi 2008. godine; „Blic“, tabloid u nemačkom suvlasništvu, navodi ne samo da „pregovori sa EU neće početi dok se ne sprovede Briselski sporazum“ već i da „Srbija neće moći da uđe u EU dok Kosovo ne postane ravnopravan član UN“. „Rečenica da se ‚proces pridruživanja Srbije Uniji neće okončati dok Kosovo ne uđe u UN‘ do sada nije korišćena prilikom njihovih poseta“, navodi „Blic“, premda je ta rečenica nesumnjivo sadržana u tački 7 nemačkih uslova koje je onomad u Beograd doneo lično Šokenhof a koja, da podsetimo, od nas traži „pravno obavezujuću“ normalizaciju odnosa sa Kosovom, koja „mora da zaživi pre završetka pregovora o pridruživanju“. A sasvim u skladu s tim, „SAD imaju interes za punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine“, sasula nam je u lice Viktorija Nuland na konferenciji za štampu sa Ivicom Dačićem, a Dačić se samo smejao…

Kakve su odgovore u Beogradu – izuzimajući to Dačićevo smejanje, kojem doduše treba pridati važnosti tačno koliko i samom Dačiću – dobili File, Šokenhof i Nulandova, u ovom trenutku nije poznato. Vidljivih znakova popuštanja pred njihovim porukama zasad nema; istini za volju, prerano je i da ih bude, a pravi će test otpornosti aktuelne vlasti uslediti tek kada Drugi briselski sporazum stigne na dnevni red, a za to je potrebno sačekati, makar, na izbor naslednika Ketrin Ešton na mestu visokog EU predstavnika za spoljnu politiku, i na izbor nove kosovske vlade, pa onda već kada mu – Briselu – stignemo na dnevni red.

 

ERDOGAN I DODIK A šta tada možemo da očekujemo? Prognoziranje je, naravno, delatnost sasvim nezahvalna. Izvesno je da se spoljne okolnosti i raspored snaga pred našim očima menjaju; rečju, Amerika, kao glavni inspirator i organizator kosovske nezavisnosti, danas ni izbliza nije onoliko jaka koliko je to bila pre samo nekoliko godina. To nam manevarski prostor širi taman koliko aktuelnim vlastima oduzima pravo na izgovor da, u pregovorima oko Kosmeta, nismo mogli više do da se bespomoćno predamo.

Istovremeno, Prvi briselski sporazum jasno govori protiv nade da će sledeći, Drugi, biti išta povoljniji po srpske državne i nacionalne interese. Međutim, od parafa na Prvom briselskom sporazumu su nam se dogodili i ukrajinska kriza i „Južni tok“ usred te krize, koji su pokazali da aktuelna vlast može i drugačije, a ne samo da se preda. A na taj ispad samostalnosti u vođenju državne, a time i nacionalno odgovorne politike nadovezala se i interesantna, bizarna, možda i znakovita epizoda sa turskim premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom i njegovim upozorenjem: „Turska ili Osmansko carstvo su svoju braću Bošnjake u davnoj prošlosti predali neprijatelju bez ikakve zaštite, Austrougarskoj! To sebi nikad nismo i nećemo moći halaliti, ali onda je ponovo zlo došlo po Bošnjake i opet smo na tom ispitu pali, nismo uspeli da ih zaštitimo! Sad se kunem velikim Alahom da, kad bi iko na bilo kakav način dirnuo Bošnjake, imao bi protiv sebe sto miliona Turaka! Zato se nemojte čuditi kad turski ratni brod uplovi u Neum, jer to je naš znak i podrška suverenitetu BiH!“

Ova Erdoganova izjava, što se B/H/S jezika tiče, potiče sa Fejsbuk stranice Bošnjaka u Turskoj „Bosnaklar“, na kojoj su, inače, i ranije prenošene različite Erdoganove izjave u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. Izjavu sa „Bosnaklara“ prenosi sajt „Balkandžije.net“, a odatle islamistički „saff.ba“. I tek odatle ona dospeva do stranica hrvatskog „Večernjeg lista“ (izdanje za BiH) i potom u čitavu javnost. Važna napomena: iako je Fejsbuk kao izvor informacija mesto krajnje sumnjivog kredibiliteta, činjenica je – imajući u vidu tvrdnju ambasadora Turske u Beogradu Mehmeta Kemala Bozaja da su „neistiniti izveštaji pojedinih medija u BiH“ o izjavi turskog premijera Erdogana – da „Večernjem listu“ nikakav demanti ili zahtev za ispravkom od turske ambasade u Sarajevu ili u Zagrebu nije stigao, čime se zapravo postavlja pitanje kredibiliteta izjave turskog ambasadora u Beogradu.

Ono što je ovde važno, međutim, nisu ni Erdoganova izjava ni ambasadorov demanti sumnjive istinitosti, već srpsko-srpska reakcija na ono što je u Banjaluci (s pravom, stečenim iskustvom iz rata) prepoznato kao atak na Republiku Srpsku. Milorad Dodik, predsednik RS, u pomoć poziva Aleksandra Vučića, on pride na razjašnjenje kod sebe poziva i turskog ambasadora. Šta je u tim situacijama izgovoreno, opet, manje je bitno; da li je Vučić zaista poverovao demantiju ambasadora Bozaja ili samo (diplomatski) kaže da želi u to da veruje, bitno je i kudikamo manje. Ono što jeste bitno: u situaciji u kojoj je Srpska, „zagledana u Srbiju“ (Milorad Dodik) želela sastanak ohrabrenja sa njenim premijerom, to je i dobila, pa je Dodik, posle sastanka s Vučićem, i mogao javno da prenese zahvalnost Srbiji za „privrženost teritorijalnom integritetu Srpske“. Dok Vučićevo sazivanje ambasadora Bozaja na objašnjenje predstavlja i zanimljiv iskorak dalje, jer je time Srbija neočekivano počela da se vraća na mesto sa kojega je sama odstupila još kada je Boris Tadić počeo da se izvinjava po regionu, dakle, na mesto garanta Dejtonskog sporazuma a time i zaštitnika Republike Srpske i, otuda, interesa srpskog naroda sa obe obale Drine.

I jednako je značajan širi kontekst ovog susreta podrške Srbije Republici Srpskoj; taj kontekst jesu konstante, sve i ako su trenutno u javnosti primirene ali to je uglavnom zbog obaveza oko Ukrajine, evroatlantske težnje ka centralizaciji Bosne i Hercegovine i posledičnom ukidanju državnosti Republike Srpske, na putu ka željenom uvlačenju Bosne i Hercegovine u NATO.

Predstavlja li, posle „Južnog toka“, i ova mala epizoda sa Dodikom signal da će, bez obzira na preteće posete Filea, Šokenhofa, Nulandove… Beograd ubuduće ipak voditi državotvorniju politiku od one s kojom smo se već, gunđajući nemoćno, pomirili kao sa sopstvenim porazom? Iskušenja za tu politiku, bude li se ona zaista i povela kada to stvarno bude potrebno, u svakom slučaju tek slede.

 

[/restrictedarea]