Nikolaj BOBKIN – RASPARČAVANJE IRAKA NA AMERIČKI NAČIN

Američki plan krojenja „Velikog Bliskog Istoka“  na političkoj karti sveta počeo je od Iraka. Još pre američke intervencije 2003.godine Vašington je planirao da Irak podeli u tri dela, tri države  –sunitsku, šiitsku i kurdsku. Deo takvog plana predstavlja i osvajanje velikog dela zemlje od strane boraca „Islamske države Iraka i Levanta“ (ISIL) koji su u Irak prebačeni sa sirijske teritorije. Na rečima Bela kuća poziva Kurde  da ne prekidaju sa Bagdadom, šiitskoj vladi al-Malikija obećava vojnu pomoć, priča o mogućem savezu sa Teheranom  u borbi protiv  terorista, ali u praksi ostaje pobornik politike jačanja haosa koji je neophodan da bi došlo do cepanja Iraka… Neprijateljstvo između šiita i sunita sve je bliže stadijumu nasilja koje se ne može kontrolisati, tako da suprotstavljenost dve religijske struje praktično isključuje mogućnost da   konflikt  regulišu sami Iračani.

Očuvanje teritorijalne celovitosti  Iraka Obamina administracija ne uključuje u prioritete. Predsednik SAD se složio samo sa slanjem stručnjaka u Irak, njih tri stotine,  a i to isključivo kako bi se čuvali objekti SAD-a. Osim toga, Bagdad se povukao i pred  američkom ucenom i složio se da garantuje nenadležnost iračkih sudova kada se radi o američkim vojnim licima u Iraku. Eto, to je doprinos Amerike za stabilizovanje situacije u Iraku, iako već skoro mesec dana premijer al-Maliki traži vojnu pomoć. Borci ISIL-a u sunitskim oblastima na severozapadu Iraka osvajaju gradove, jedan za drugim, broj žrtava se već meri stotinama, vodi se krvavi građanski rat.

Jasno se sagleda zainteresovanost Vašingtona za uvlačenje Kurda u oružani konflikt, kako bi se sve tri strane oslabile, i kako ni jedna od njih ne bi mogla da računa na potpunu pobedu. Predsednik Obama je sa olakšanjem izveo iz Iraka praktično ceo američki kontigent i to sebi stavlja kao veliku zaslugu, ali ne želi ni u kom slučaju da se pomiri sa stvarnim prelaskom Bagdada na stranu Teherana. Amerika namerava da se revanšira! Glavni rezultat upada ISIL-a u Irak do sada – to je blokada direktnog koridora  iz Irana u Siriju. Nije slučajno da  Sjedinjene Države  borcima pomažu preko Departmana za podršku sirijskoj opoziciji. ISIL predstavlja tvorevinu SAD-a, i samo pravi naivci mogu da poveruju da Vašington ne kontroliše  svaki korak „Islamske države Iraka i Levanta“.

Zamenik ministra inostranih poslova Irana Hosein  Amir Abdolahijan skreće pažnju da finansijska podrška koju SAD pružaju sirijskoj opoziciji stiže u ruke ekstremista u Iraku. Kako on kaže, grupa ISIL je formirana u Siriji, uz pomoć Amerike,  a u Iraku igra istu ulogu, koju je dotle igrala u Siriji.

25.juna Obama je kongresu prikazao budžet za 2015. godinu za „diplomatske i vojne operacije u inostranstvu“ (Overseas Contingency Operations – OCO). Od 65,8 milijardi dolara 5 milijardi ide na osnivanje Fonda za antiterorističko partnerstvo (Counterterrorism Partnerships Fund – CTPF), koje je predsednik već pominjao u svom izlaganju u Vest-Pointu 28.maja. Prema kominikeu koji je objavljen iz Bele kuće, Pentagon će da raspolaže sa četiri milijarde dolara, a petim će raspolagati Stejt department. Tri milijarde su predviđene za formiranje antiterorističkih snaga od lokalnog značaja, za borbu sa radikalizmom, borbu protiv finansiranja terorizma i za propagandu demokratije. Milijarda i po  je predviđena da bi se onemogućilo širenje sirijskog konflikta na susedne zemlje. Takođe se predviđa formiranje bezbednosnih službi koje treba da kontrolišu granice i da pomažu izbeglicama, kao i da „stabilizuju zone koje su pod kontrolom opozicije“. Pod „stabilizacijom“ se u ovom slučaju podrazumeva formiranje novih država: jedne na izraelsko-sirijskoj granici, a druge po obodu severa Iraka na granicama sa Sirijom, Turskom i Iranom.

Irački Kurdi su već ozbiljno izjavili da u njihove najskorije planove ulazi njihovo izdvajanje od Iraka. Masrur Barzani, šef obaveštajaca i bezbednosti Iračkog Kurdistana konstatuje da su Kurdi vrlo blizu da postignu ono o čemu maštaju i da se „sada nalaze u istorijskoj fazi svoje borbe“. Stvarno, posle istupanja predsednika Kurdistana u kurdskom parlamentu sa molbom da se pristupi radu na pripremi referenduma o nezavisnosti vrlo je komplikovano zamisliti da Irački Kurdistan neće iskoristiti agresiju ISIL-a kako bi stekao nezavisnost. Posle posete Džona Kerija Iračkom Kurdistanu Masud Barzani je predložio da se glasa o pitanju prava na samoopredeljenje. U intervjuu američkom CNN-u Masud Barzani nije krio da se „Irak nalazi u stadijumu raspada i da je kurdski narod dužan da iskoristi priliku koja mu se ukazuje kako bi odlučio o svojoj budućnosti“.

Američko-kurdsko partnerstvo može da postane ozbiljan faktor destabilizacije  situacije u regionu. U Iranu, na primeru susednog Iraka,  vidi se da se kurdski faktor poslednjih godina  našao   u geopolitičkim interesima najvećih država i da to može da se iskoristi protiv Teherana. Kako bi vršili na Iran pritisak  američki političari su uvek težili da iskoriste međuetničke i religiozne suprotnosti iranskog društva, uključujući i činjenicu da kurdsko pitanje nije rešeno. Za sada pitanje Kurda u Iranu ostaje konzervirano. Pošto se našla bez podrške spoljnih snaga, kurdska opozicija Irana  čeka na neka  bolja vremena. Formiranje nezavisne kurdske države  na teritoriji susednog Iraka će nesumnjivo će dati moćan impuls borbi iranskih Kurda za autonomiju. Moguće u takvim uslovima represije vlade protiv Kurda u Iranu, biće iskorišćene od strane  američkih tajnih službi, koje kao i do sada polažu nadu u eskalaciju iransko-kurdskog konflikta. Mada su  iranski Kurdi u većini odbili radikalne oblike borbe oni svoju borbu nisu sasvim prekinuli, i u koliko budu imali izvesnu podršku iz inostranstva lako bi mogli da obnove antivladinu delatnost u toj zemlji.

Preko iranskog Kurdistana Amerikanci mogu da pokušaju da ujedine različite nacionalne pokrete koji postoje u Iranu. U Pentagonu ima analitičara koji smatraju da  je stvarno podrivanje pozicije postojećeg režima u Muslimanskoj Republici Iran moguće samo ukoliko se isprovociraju istovremena separatistička istupanja Azerbajdžanaca i Kurda. Ako  im se pomogne – nemiri mogu da se prošire na oblasti gde kompaktno žive beludži koji, kao i Kurdi, vode protiv islamskog režima oružanu borbu. Ostvarenju tog plana doprinosi  i koncentracija tih nacionalnih manjina na periferiji, u blizini granica sa susednim državama (sa Irakom i Turskom – Kurda, a sa Avganistanom i Pakistanom – beludža). U tom slučaju će uticaj imati i religiozni faktor, jer su i beludži, i većina Kurda – suniti.

Mišljenje koje se često čuje  o mogućem partnerstvu Vašingtona sa Teheranom u Iraku, kao i priče da postoji tihi dogovor SAD i Irana o podeli Iraka,  nema smisla. Bez obzira na protivljenje Vašingtona Iran je poslao Iraku oružje i savetnike, ali ne i vojne jedinice, zato što je spreman da pomaže ne Kurdima, već šiitima. U Teheranu se plaše perspektive povratka na vlast pored iranskih granica sunitske manjine. U prošlosti je zemlja osam godina ratovala sa Irakom Sadama Huseina i Iranci će se truditi da izbegnu ponavljanje   događaja iz tog vremena. Iranski rukovodioci se plaše i destabilizacije Iračkog Kurdistana, jer ne žele sebe da vide  „opkoljene državama koje se nisu ostvarile“.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)