Miroslav Lazanski – Ko je izgubio živce

Tragedija malezijskog „boinga 777“  povlači bezbroj dilema i barem dva osnovna pitanja: vojno-tehničko i političko-propagandno. Ako je avion leteo i oboren na visini od preko 10.000 metara, onda je oboren raketom zemlja-vazduh kakvom proruski pobunjenici na istoku Ukrajine ne raspolažu, barem ne ispravnim raketnim PVO sistemom tog tipa. Naravno, Kijev je odmah požurio da saopšti kako je „boing 777“ oboren sistemom „buk“, kojeg ustanici nemaju, a što bi trebalo da znači da su avion oborili pripadnici ruske PVO. Kako je avion pao nekih 60 km od ruske granice to bi opet trebalo da znači da su ruski vojnici sa raketnim sistemom „buk“ ušli na teritoriju Ukrajine i oborili putnički avion u kojem je bilo i britanskih i američkih državljana. Za novu fazu medijske i političke satanizacije Rusije divna podloga i odlična priča.

Malezijski avion se našao u vazdušnom prostoru koji je pre nekoliko dana Kijev, upravo zbog borbi, zatvorio za civilne letove, istina ne i za letove iznad 8.000 metara. Ruski radarski sistem u okviru PVO uočava sve avione na tim visinama, posebno putničke koji lete civilnim koridorima, a koji se uostalom i redovno prijavljuju ruskoj kontroli letenja. Znači da je ruska kontrola letenja znala da je reč o malezijskom civilnom, putničkom, avionu. Bilo čija posada na raketnom sistemu „buk“, da li ruska ili ukrajinska, na svom je osmatračko-akvizicijskom radaru mogla da uoči radarski odraz putničkog „boinga 777“, koji kompjuter ne može da pomeša sa radarskim odrazom vojno-transportnog „antonova“ ili „iljušina“, pa da se kasnije kaže da je reč o tragičnoj grešci. Tu su i podaci o brzinama vojnih transportnih i civilnih putničkih aviona. Jer, na sistemu „buk“ ne rade amateri. Osim toga avion je navodno bio na visini iznad 10.000 metara šezdesetak kilometara od ruske granice što znači, da je slučajno bio vojni transportni aparat, da se nije spremao ni za sletanje ni za bacanje padobranaca. Posada na sistemu „buk“ je sve to videla, znala i bila je svesna da je reč o civilnom, putničkom avionu. Ako je uopšte reč o sistemu PVO „buk“ kako tvrdi Kijev? Čiji je portparol Saveta za nacionalnu bezbednost objavio, pola sata pre obaranja malezijskog aviona, „da su se teroristi na istoku Ukrajine domogli modernog PVO sistema kojim će gađati civilne avione“. I pola sata kasnije „boing 777“ je pao…

Ukrajinska vojska raspolaže u istočnim delovima zemlje sistemom „buk“, nekoliko tih sistema s ukrajinskim posadama bilo je dato Gruziji u predvečerje rusko-gruzijskog rata u avgustu 2008. godine. Tim sistemom oboren je tada i jedan ruski strateški bombarder, što znači da Ukrajinci imaju solidno znanje u rukovanju tim sredstvom.

Politički i propagandno rušenje malezijskog aviona odgovara Kijevu, ne odgovara Moskvi. Kijev može sada da koristi tu tragediju da bi sebi pribavio status žrtve, a to je u svakom građanskom ratu najisplativiji status. Da bi se dobio taj status nisu važni životi nedužnih putnika. Rusiji ni u jednoj kombinaciji rušenje civilnog aviona ne odgovara, posebno ne sada kada je uspela da donekle odvoji EU od SAD po pitanju sankcija zbog situacije u Ukrajini. Tu je i pitanje: kako baš sada da se dogodi ova tregedija? Teorija zavere, reći će jedni. Slučajnost, reći će drugi. Istorija je prepuna spontanih događaja, koji su bili pomno planirani. Kako je početkom osamdesetih godina oboren južnokorejski avion kod Sahalina, na letu iz Enkoridža za Seul, i kako je to u njegovoj radarskoj senci leteo američki špijunski EC-130? Korejci su posle rekli da nisu znali za EC-130.

Danas postoje precizni satelitski snimci, da vidimo šta će oni da kažu.