BOGDANA KOLJEVIĆ /filozof/ Ustanak evropskih naroda – manifest za novu Evropu

Istina srpske borbe za slobodu počiva u tome da je ta borba opšta, tj. da se radi o ideji koja se može univerzalizovati. Istovremeno, istina opšte borbe, borbe za slobodu kao takve, leži u živim izrazima njenih pojedinačnih istorijskih ostvarenja, bez kojih bi bila prazan pojam

Prve decenije XXI veka upućuju na narastajuće političke i ekonomske turbulencije u Evropi. Promene se dešavaju i u evropskom mišljenju i filozofiji, jer autori mlađe generacije napuštaju postmodernizam i liberalizam i stvaraju teorije koje izrastaju iz novog društvenog konteksta i vremena. Prof. dr Bogdana Koljević, savremeni politički filozof, autor dela Biopolitika i politički subjektivitet (Službeni glasnik, 2010) i Kosovo, Evropa, demokratija (Nova srpska politička misao, 2011) kao i preko trideset stručnih članaka, srpski je predstavnik ove scene kritičkog diskursa i novih angažovanih intelektualaca. U izdanju „Zavoda za udžbenike“, uskoro izlazi iz štampe njena treća knjiga pod nazivom Biopolitika i savremeni svet. U saradnji sa italijanskim filozofom Dijegom Fuzarom pokrenula je projekat „Ustanak evropskih naroda“, čiji je cilj da široj javnosti približi refleksije o Evropi, kao i da postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji.

Vrlo je neobično i zanimljivo da ste pokrenuli ovakav projekat sa Dijegom Fuzarom. Možete li nam reći o čemu je zapravo reč?

Već duže vreme i Fuzaro i ja, kroz knjige, tekstove i predavanja, analizirali smo funkcionisanje neoliberalizma u političkom, društvenom i kulturnom smislu. Ova istraživanja, prirodno, objektivno i logično, vodila su sve intenzivnijem i opsežnijem filozofskom razmatranju pitanja savremene Evrope, odnosno artikulisanju kritičkog diskursa o Evropskoj uniji kao paradigmi neoliberalnog modela u našem delu sveta. Iz toga je nastala potreba da se prethodno sasvim nezavisna razmatranja, izvedena u Srbiji i Italiji, istovremeno sintetišu i sučele – tako je rođena ideja o projektu Ustanak evropskih naroda.

„Ustanak evropskih naroda“ pisan je u jednoj vrsti dijaloške forme, što je prilično retko za savremena filozofska dela. Šta struktura rada govori o motivima i svrsi poduhvata?

Simbolika i metafora izbora dijaloga je dvostruka. Sa jedne strane, reč je o prisećanju i oživljavanju antičkog dia-logosa, sokratsko-platonskog dijaloga sa kojim započinje filozofija − i u duhovnom i kulturnom smislu, zapadna civilizacija u celini. To je i skretanje pažnje na relevantnost dijaloškog oblika kao procesa nastajanja saznanja. Sa druge strane, radi se i o povratku svrsishodnosti i značenja razgovora u najširem smislu, jer je neoliberalizam pokušao da ukine ne samo kritičku svest i razmišljanje već i sferu intersubjektivnih relacija bezmalo u celosti kroz afirmisanje koncepcije atomiziranih samodovoljnih pojedinaca. To znači da je opredeljenje za dijalog, kao i za autonomnost u teoriji i praksi, prva stepenica prema uspostavljanju saradnje na osnovu jednakosti i uma, a uz očuvanje posebnosti. U tom svetlu, forma ovog dela već oslikava njegov sadržaj − u političko-filozofskom, etičkom i društvenom smislu. Ili, preciznije, dijalog uvek već pretpostavlja dve različite subjektivnosti koje spaja sadržaj dijaloga. Jer prepoznavanje izvesne bliskosti i zajedničkog elementa, kao i očuvanje sopstvene posebnosti čine osnov dijaloga.

[restrictedarea]

Teme „Ustanka evropskih naroda“ vrlo su raznovrsne, govorite o evrokratiji kao posebnoj klasi, o vidljivoj i nevidljivoj moći, drugačijem pojmu Evrope, suverenitetu, Univerzalnoj monarhiji. Šta je zajednički imenitelj i nit koja povezuje ove pojave?

Pre svega, slažemo se u oceni da je – u istorijskom, teorijskom, političkom i normativnom smislu – neophodno podvući razliku između izvornog pojma Evrope i pojma Evropske unije, arbitrarne interesne zajednice privremenog postojanja, koji je novijeg datuma. Ovi pojmovi ne samo da su različiti već, u različitim aspektima, pojavljuju se kao sasvim suprotni i bitno suprotstavljeni: ime Evrope je ime množine, pluraliteta i specifičnosti njenih naroda, dok je Evropska unija označitelj za procese nasilne i artificijelne unifikacije koja se više decenija sprovodi pod parolom apstraktnog građanstva. Sledeće, evropske tradicije bitno upućuju na ideje jednakosti, pravde i slobode i kao takve suštinski se suprotstavljaju praksama Evropske unije u njenom sadašnjem obliku, jer EU, obrnuto od sopstvenog tek deklarativnog prosvetiteljskog načela − odnosno kao ogledalo poretka Univerzalne monarhije – uspostavila je dominaciju kao pravilo. To je proces koji se može pratiti kroz presek strukture i rada institucija EU, odnosa moćnijih članica prema manje moćnim ili na ravni relacije EU prema potencijalnim kandidatima u savezu. Pre svega, ovo je rezultat činjenice izmeštenosti EU, s obzirom da ona ne pripada Evropi jer transevropski, atlantski uticaj fundamentalno je odredio sistem vlasti i prakse Unije. To je smisao dislociranosti EU, jer središte političkog, ekonomskog i društvenog odlučivanja nije Evropa, već je to SAD. Ovo je postalo posebno vidljivo kroz činjenicu da, u slučaju novih konflikata poput Ukrajine, pojedinačne evropske države imaju drugačiji stav nego što je stav EU i to je upravo posledica podređenosti Unije uticajima sa druge strane okeana, čak do te mere da počinje da deluje kao ekspozitura, kao filijala finansijskih kvazielita. U najširem smislu, priča o dominaciji kao pravilu je i priča o kapitalu bez domovine, o moći nekolicine za koju patria nema više nikakvo značenje i koja je pokušala da ukine i politiku i zajednicu i kulturu, čak i elementarno osećanje ljudskog dostojanstva.

Ustanak evropskih naroda sastoji se iz tri šire celine sa naslovima „Sadašnjost i budućnost Evrope“, „Vreme političkog“ i „Ustanak i obnova“. U okviru ovih celina naznačene su podteme, te se tako u prvoj raspravlja o evrokratiji, kao i nevidljivoj moći koja se protivi demokratskom suverenitetu, u drugoj o večnoj sadašnjosti kao imperativu neoliberalizma kojim se brišu horizonti istorije i budućnosti, a u trećoj o pitanjima savremene revolucije.

U više navrata pisali ste o rađanju savremenih kritičkih evropskih diskursa u obliku novih politika levice i desnice. Istakli ste i da je u Evropi preko dve decenije na delu lažna politika, konsenzus kriptoelita u kojem nije bilo nikakve ideologije. Možemo li reći da „Ustanak evropskih naroda“ sada predstavlja skicu nove politike?

Sve veći broj ljudi u različitim državama postaje svestan da se na pozornici Starog kontinenta igrala predstava prilično uspešne obmane i o postojanju politike i o postojanju savršenog prostora Evropske unije. Jer politika je javna i racionalna delatnost usmerena prema opštem dobru zajednice, dok je raznovrsnost političkih ideja stvar političke nužnosti, s obzirom da konstituiše polje u kojem svaki narod i pojedinac pravi autentičan politički izbor. Te osnovne pretpostavke u proteklom vremenu su urušene, jer ishod sistemske depolitizacije je kontrola i razvijanje savremenih oblika moći kao i, neretko, redukcija politike na golu silu i na delatnost kvazielita usmerenih na sopstveni interes. Ali Ustanak evropskih naroda ipak se ne ograničava na kritičku analizu status quo, već nedvosmisleno iscrtava obrise novih politika, u potencijalnosti i stvarnosti. To je projekat koji sadrži iskustvo narastajućih tendencija buđenja evropskih naroda i mi smo samo artikulisali procese koji već uzimaju maha. U tom smislu, može se, uslovno govoreći, reći da je to manifest za novu Evropu – ali upravo kao takav on je kolektivno delo i izraz zajedničkog iskustva koje svi u različitim sferama iz dana u dan stvaramo.

Koje su osnovne ideje novog manifesta? Šta je smisao kosmopolitskog patriotizma o kojem govorite zajedno sa Dijegom Fuzarom? I kakva je veza između ovih ideja i najnovijih događaja, poput izbora za Evropski parlament, ili novih političkih lidera u usponu, kao što su Marin le Pen i Aleksis Cipras?

U trenutku u kojem vreme političkog tek nastupa najvažnije je spojiti zajedničke elemente nove levice i nove desnice, tj. formulisati ciljeve koji su jednovremeno i uslovi političkog. To je suprotstavljanje tzv. intervencionističkom pristupu u politici i ekonomiji, povratak narodnom suverenitetu, pravoj demokratiji i subjektivnosti (dakle, autonomnosti i nezavisnosti) bez koje se ne može politički delati. U tom svetlu, posle ponovnog uspostavljanja sveta politike, društva, nauke i kulture, možemo raspravljati o tome da li jednakost ili nacionalni osećaj imaju prioritet, a svest o tome vidljiva je kroz saradnju novih evropskih političara koji zastupaju autentičnu levicu i desnicu. Kosmopolitski patriotizam, kao oblik diskursa koji se artikuliše u Ustanku evropskih naroda, upućuje na dijalektiku pojedinačnog i opšteg, tj. na činjenicu da se istina jednog sastoji u onom drugom, i vice versa. To znači da se najbolji elementi nacionalnih tradicija pojavljuju kao izuzetni ne samo stoga što preživljavaju u vremenu, odnosno što omogućavaju istorijsko sećanje na osnovu kojeg jedan oblik identiteta uopšte postaje prepoznatljiv i nezamenljiv – već i što sadrže, da tako kažemo, potencijal širenja i razumevanja po prostoru. U ovom svetlu, najbliži primer je srpska borba za slobodu kao obeležje duha kroz vekove, koje gradi njegovu posebnost. Ali relevantnost činjenice te naše borbe za slobodu i jeste u tome što ona nije samo naša jer je reč o univerzalnoj vrednosti koja se tiče suštine čovekove egzistencije i položaja u svetu. Istina srpske borbe za slobodu počiva u tome da je ta borba opšta, tj. da se radi o ideji koja se može univerzalizovati. Istovremeno, istina opšte borbe, borbe za slobodu kao takve, leži u živim izrazima njenih pojedinačnih istorijskih ostvarenja, bez kojih bi bila prazan pojam. Tako se različiti oblici pojedinačnih i kolektivnih identiteta uzajamno dopunjuju i već pretpostavljaju: subjektiviteta nema bez odnosa prema drugom i prema univerzalnosti. Zato sintagma „kosmopolitski patriotizam“ nije nikakav contradictio in adjecto, već naprotiv, novi pojam, koji na najživlji način proizlazi iz stvarnosti, iz refleksije o svetu i o sopstvenoj državi, kao i iz isprepletenosti ovih procesa.

Kako bi izgledao alternativni projekat u odnosu na savremenu Evropsku uniju? Koji model prepoznajete kao poželjan i realan?

To je jedan oblik konfederacije evropskih naroda i država. Prvo, države treba da povrate politički i ekonomski suverenitet, čime se otvaraju horizonti za slobodno odlučivanje o sopstvenoj sudbini. To je proces koji dalje ustanovljava prostor za istinsku demokratiju, participaciju naroda i pojedinaca u javnom životu. Istovremeno, to je i put za povratak političkog, put repolitizacije u smislu u kojem repolitizacija obeležava političku i kritičku samosvest građana kao racionalnih bića. Saradnja umesto dominacije, savezništvo na osnovu ravnopravnosti i jednakosti i uspostavljanje relacija između država koje u interesu svog stanovništva čine osnov ovog kretanja. To je očuvanje posebnosti i veze posebnog i opšteg, kao i povratak aristotelovskog jedinstva politike i etike. Alternativa Evropskoj uniji se zove – Evropa.

[/restrictedarea]

Projekat „Ustanak evropskih naroda: politika i filozofija“ Bogdane Koljević i Dijega Fuzara prvi put će na srpskom jeziku, u osam nastavaka, biti predstavljen u „Pečatu“. Prvi deo razgovora dva filozofa objavljujemo u broju od 11. jula 2014.