BITKA ZA REPUBLIKU SRPSKU – ZAMKE I PERSPEKTIVE

Piše Stefan Karganović

Na iznenađenje i razočaranje mnogih, rezultati napora i sredstava koje su strane obaveštajne službe u RS uložile u naizgled obećavajući projekat „obojene revolucije“ za sada ostaju zanemarljivi

Pet meseci posle februarske „uzbune“ u Federaciji BiH i tri meseca uoči izbora u Republici Srpskoj, na koje je ta uzbuna trebalo da odlučno utiče, pogodan je trenutak za opštu ocenu postignutih rezultata „obojene revolucije“ i procenu daljeg razvoja situacije na tom planu.

TRAPAVE VOĐE PREVRATNIČKE Na iznenađenje (i razočaranje) mnogih, u Republici Srpskoj rezultati napora i sredstava koje su strane obaveštajne službe uložile u naizgled obećavajući projekat „obojene revolucije“ (ostavimo po strani slične planove razrađene i za Federaciju BiH) za sada ostaju zanemarljivi. Nijedan od glavnih ciljeva – formiranje u RS održivog masovnog pokreta pod lažnom zastavom demagoških socijalnih parola, objedinjenje opozicionih frakcija i nezadovoljnika svih vrsta u široki front i funkcionalnu celinu, ili potiskivanje targetirane vlasti na političku marginu i odbrambenu poziciju – nije ostvaren. Kada se razmotri niz faktora koji su konstruktorima i izvođačima prevrata u Republici Srpskoj išli naruku, kao i splet potencijalno nepovoljnih okolnosti po njihove protivnike, ovaj obrt političke situacije je vrlo interesantan. Sa stanovišta realnih očekivanja, na osnovu iskustva sa drugih područja pod sličnim okolnostima, trenutni status prevrata je izuzetno zanimljiv i – kontraintuitivan.

U čemu je stvar? Brzih i prostih odgovora na ovo pitanje za sada nema. Međutim, na um pada nekoliko uslovnih objašnjenja.

Prvo, kadrovsko jezgro izabrane prevratničke ekipe nije pokazalo da je na visini zadatih ciljeva. Oni nisu znali kako da razviju lažnu zastavu na pravi način i da sofisticirano primene možda ne briljantna, ali svakako praktična i proverena uputstva Džina Šarpa za izvođenje „obojene revolucije“, za šta su bili plaćeni i što im je bio zadatak. Trapave vođe lažne omladinske i veteranske organizacije, Nikola Dronjak i Duško Vukotić, koji je trebalo da budu avangarda i udarna pesnica masovne pobune, posle „petnaest minuta slave“, o čemu je govorio Endi Vorhol, vraćeni su u naftalin ili poslati na dopunsku obuku. Naravno, oni ne snose potpunu odgovornost za ovakav ishod, već je dele sa strukturama koje su ih postavile i nedovoljno pripremile. I jedni i drugi su zaslužili žuti karton i treba im hitno potražiti adekvatnu zamenu.

Drugo, podjednako važna komponenta prevratničkog scenarija – politička fasada – takođe je podbacila. Iz razloga o kojima bi se moglo nagađati, inostrani rukovodioci operacije su odabrali konzervativnu strategiju korišćenja već „poznatih lica“ (familiar faces) umesto da su se potrudili da scenografiju osveže novim likovima. U vrlo važnoj formativnoj fazi DOS-a u Republici Srpskoj (što, uzgred, opet ukazuje na nekreativnost organizatora ili lenjost da potraže originalnija rešenja) to se pokazalo kao necelishodna odluka. Da bi se postigao uspeh, agitatorska i politička krila prevrata moraju funkcionisati uvezano i svako na visokom stupnju profesionalnosti. Naše predviđanje, izloženo u studiji „Rušenje Republike Srpske: teorija i tehnologija prevrata“, da će u određenom trenutku u igru biti ubačen lažni politički mesija, potpuno nova ličnost sa sposobnošću da pod lažni steg privuče kolone nezadovoljnih i obmanutih – nije se ostvarilo. Iako bi to, bez sumnje, bio najbolji način da se izgradi masovni pokret sa izgledima da u izbornoj trci realno ugrozi „stubove režima“, prilika da se to blagovremeno učini je propuštena. Sada je preostalo malo vremena do izbora da se pristupi takvom složenom projektu, čak i kada bi se htelo.

[restrictedarea]

ZAGONETNA INERTNOST Treći faktor je zagonetna inertnost širokih slojeva uprkos objektivnim uslovima koji su, i dalje, u celini obeshrabrujući. Za inostrane konstruktore prevrata, čije procene uglavnom počivaju na razmatranju materijalnih pokazatelja, koji su im jedini sasvim razumljivi, ova činjenica predstavlja prvorazredni kulturološki šok, što bi se u izvesnoj meri moglo reći i za ovog analitičara. Ne ulazeći u pitanje zašto je tako, ova činjenica iziskuje promenu paradigme i promišljeni novi pristup ukoliko se u Republici Srpskoj teži postizanju opipljivih političkih rezultata do jeseni ove godine.

Tokom tri meseca koji preostaju do izbora, kakvim će se instrumentima vršiti dalji pritisak na Republiku Srpsku? Podrazumeva se da dolazi u obzir samo promena taktike. Od cilja – rušenje Republike Srpske – ne odustaje se.

Sa trenutnim opadanjem realne perspektive za izvođenje standardne „obojene revolucije“ korišćenjem većinskog srpskog stanovništva, što podrazumeva primenu širokog spektra sredstava, uključujući provociranje masovnih uličnih nereda i nasilni zahvat vlasti, na vidokrugu su tri pomoćne varijante.

 

REZERVNE „VARIJANTE“ (1) Uzimajući u obzir neobdarenost konstruktora prevrata, moguće je da će se opredeliti za modifikovani oblik izborne varijante. Ne za pošten i neometan izborni proces, naravno, nego za manipulisanje procesom u dovoljnoj meri da se rezultat unapred stavi pod sumnju. To je skraćena varijanta standardne strategije prevrata. Svi propagandni resursi će biti uloženi u što prljaviju predizbornu kampanju, punu senzacionalnih optužbi, u očekivanju da će se na takav način jaz između suprotstavljenih političkih tabora što više suziti. Jasan znak da se ide ovom metodologijom biće bučne najave instruisanih lokalnih marioneta, još pre nego što izbori budu održani, da će biti pokradeni i oštar zahtev „međunarodne zajednice“ za dovođenje stranih posmatrača. Uz to će ići uobičajena tehnologija lažnih anketa javnog mnjenja, žalbe na navodno kršenje izbornih pravila itd.

U ovoj varijanti računa se na postizanje što tešnje izborne razlike (kao i uvek, nije bitno ko je stvarno pobedio) dovoljne da se, uz odgovarajući propagandni podsticaj, stvori utisak izborne krađe. To bi izazvalo masovni bes i protest, koji su, usled pogrešnih poteza organizatora, u predizbornoj fazi izostali. Zatim se kreće sa snažnim političkim pritiskom na legitimno izabranu vlast u cilju demoralisanja i prinude na odstupanje u korist nosioca prevrata. Pod specifičnim uslovima Bosne i Hercegovine, treba očekivati da se u igru uključi i Kancelarija visokog predstavnika, sa svim instrumentima koji joj stoje na raspolaganju, među njima i sumnjiva „Bonska ovlašćenja“.

(2) Drugi mogući metod neutralizacije protivnika je „napad uglađenosti“ ( izvorna terminologija „charm offensive“). Protivnik se uspavljuje prividnom normalizacijom odnosa, kao što je učinjeno sa Slobodanom Miloševićem u periodu neposredno posle Dejtona. Za to vreme, prevratničke snage se regrupišu i vrše se ispravke u metodologiji puča. Udar nije otkazan, nego je odložen.

Neočekivana izjava zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Hojta Brajana Jia krajem maja da su direktni razgovori sa predsednikom Dodikom sada opet mogući ukazuje na mogućnost primene ovakve taktike. „Do sada nismo imali mnogo kontakata sa Dodikom“, nevešto je rekao Ji, ne precizirajući na čiju su inicijativu ti kontakti bili prekinuti, „ali se nadamo da će u budućnosti to biti moguće“ (Dnevni avaz, 23. maj 2014.) Poznavaoci tehnologije „promene režima“ znaju pravu pozadinu ciljanog prekida kontakta. To je standardna taktika strane koju Ji zastupa, sa svrhom da se žrtva politički „izoluje“ pred početak odlučujuće faze izvođenja uspešne „obojene revolucije“.

Iznenadni zaokret, doduše, kako je naglasio Ji, pod uslovom da „sastanci budu konstruktivni i na temeljima obostranog uvažavanja“, zavređuje pažnju. To nesumnjivo ukazuje da su, na terenu, konstruktori prevrata došli do pravilnog zaključka da dosadašnji pristup nije delotvoran i da je neophodna korekcija kursa. Zato posežu za rezervnom taktikom, već korišćenom drugde u sličnim situacijama. Neuspešna direktna konfrontacija se zamenjuje obilnim znacima imperijalne pažnje i blagovoljenja, sračunatim da počastvovanu provincijalnu žrtvu opuste i odvrate od aktivnog bavljenja efikasnim odbrambenim pripremama. O načinu kako se u praksi primena ove taktike završava, Slobodan Milošević bi mogao da iscrpno obavesti rukovodstvo Republike Srpske – da je danas živ.

(3) Na horizontu je i jedna zloslutna varijanta (ne da su prve dve benigne). Inscenirani spor u vezi sa zakonom o prebivalištu ima potencijal da po etničkom osnovu u Republici Srpskoj preraste u detonator masovnih nereda koji bi na jesen mogli poslužiti kao izgovor za nametanje vaninstitucionalnih političkih rešenja.

Mehanizam bi funkcionisao na sledeći način. Ustavni sud BiH je pre kratkog vremena ukinuo kao „neustavnu“ odluku Vlade Republike Srpske o regulisanju mogućnosti nerezidenata da se prijave u RS i učestvuju na oktobarskim izborima. Cilj Sarajeva je da se upisivanjem nekoliko desetina hiljada Bošnjaka, koristeći fiktivne adrese u RS, omogući izbor bar tri bošnjačka predstavnika u delegaciji iz Republike Srpske u Domu naroda Bosne i Hercegovine, što je dovoljno da u saradnji sa delegatima iz Federacije Republika Srpska bude ustavno preglasana. Ovo je trik koji bi širom otvorio vrata za sprovođenje tehnički legalnih „reformi“ u smeru centralizacije BiH, čime bi Republika Srpska bila obesmišljena i vremenom pretvorena u praznu ljušturu.

Vlada RS je odreagovala najavom da će umesto ukinute „Odluke o prebivalištu“ doneti „Uredbu“ suštinski istog sadržaja. Međutim, Sarajevo i njegovi inostrani pokrovitelji neće odustati od namere da izvedu izborni inženjering koji bi im omogućio sprovođenje ključnih delova njihove agende. Pozornica je sada postavljena za političku krizu u oktobru, nesagledivih razmera.

 

CENA SLOBODE Ako Vlada RS istraje u nameri da onemogući izborni inženjering registrovanjem desetina hiljada lažnih birača, Bošnjaci će biti ohrabreni da preduzmu masovnu kampanju protesta i građanske neposlušnosti. Po potrebi, kao u Ukrajini aktiviraće se i naoružani ekstremisti, sa potencijalom izazivanja dramatičnih i krvavih nereda. „Međunarodna zajednica“ i mediji podržaće protestante i izraziće uobičajenu duboku zabrinutost za narušavanje njihovih „prava.“

Internacionalizacija veštački stvorenog problema stvorila bi pogodne uslove da se umeša visoki predstavnik Valentin Incko, koji se u februaru izrekao nagovestivši dovođenje vojnih pojačanja, u očekivanju da će se tadašnji neredi proširiti i na RS. On bi se pozvao na fantomska „Bonska ovlašćenja“ i iskoristio bi iskonstruisanu krizu kao izgovor da poništi rezultate izbora u Republici Srpskoj i da na mesto izabranih predstavnika dekretom postavi na vlast kooperativnu ekipu, koja će sarađivati u njenom samouništenju.

Ovaj scenario je potpuno realan i njime bi se kompenzovao neuspeh prvobitnog plana koji je predviđao mobilizaciju srpskih masa za izvođenje „obojene revolucije“. Da li će biti primenjen, nije izvesno, ali je sigurno da se aktivno razmatra.

Najveća greška koju bi narod Republike Srpske mogao da napravi bila bi pretpostavka da se opasnost smanjuje. Potezi svih aktera moraju se pomno pratiti. „Večna budnost je cena slobode“, davno je rekao jedan američki patriota.

[/restrictedarea]