Beleška o Principu

Piše Dr Oliver Antić

Sam atentator, u čijem imenu i prezimenu je, kako je to već davno uočeno, sadržan, slučajno ili ne, kod uzvišenosti, maloletan po tadašnjim propisima, osuđen je za veleizdaju! I osrednjem pravniku je bilo jasno da je takva optužnica, barem iz dva bitna razloga bila protivpravna, što je časna odbrana i isticala pred nečasnim sudom

O atentatu koji je izvršila „Mlada Bosna“ i neposredno, Gavrilo Princip napisane su hiljade stranica. Pokušaj jednog broja autora da, kada im nedostaju argumenti, upotrebe poznati metod etiketiranja i označe Principa teroristom, „Mladu Bosnu“ terorističkom organizacijom, a Srbiju uzročnikom Velikog rata, ostao je na marginama nauke, svedočeći da subjektivizam i naročito interes, uključujući i onaj najnižeg stepena, uvek, pa i u nauci, nađu uži ili širi prostor.

Nasilno lišavanje života bilo koga sa bilo kakvim obrazloženjem nije opravdano ni sa pravnog, niti sa moralnog stanovišta. Upravo zato je Evropska konvencija o ljudskim pravima zabranila smrtnu kaznu. Međutim, istorijski događaji se moraju posmatrati kroz istorijsku optiku, tj. moraju se uzeti u obzir svi relevantni faktički, pravni i etički elementi koji su u vreme konkretnog događaja bili dominantni.

 

JERINGOV PRINCIP Nesporna je činjenica da su se krajem XIX i početkom XX veka atentati na simbole tiranske vlasti raširili Evropom, gotovo kao neka vrsta „mode“. Neki su bili uspešni, neki neuspešni. Atentata je bilo u Rusiji, Austro-Ugarskoj, Rumuniji, Italiji… Uzor „Mladoj Bosni“ bila je „Mlada Italija“, koja je takođe organizovala atentate na nosioce austrougarske vlasti. Uostalom, nadvojvoda Ferdinand nije ubijen u svojoj zemlji, već u okupiranoj zemlji Principovoj, pa i sa tog stanovišta nije moguće govoriti o terorizmu. S druge strane, nažalost, onaj isti oficir koji je pogazio oficirsku čast i organizovao 1903. brutalni atentat na svog kralja i kraljicu, i to na kralja kome je položio zakletvu vernosti, a koji ga je čak i stipendirao, sada u svojstvu šefa vojne tajne službe, pouzdano se zna, bez ikakvog učešća vlade i bilo kojeg drugog srpskog državnog organa, pomogao je „Mladoj Bosni“ oko organizacije Sarajevskog atentata. Ime Dragutina Dimitrijevića Apisa je opravdano izbrisano sa spiska časnih srpskih oficira 24. juna 1917. u Solunu.

Iz geopolitičkih razloga Austro-Ugarska je već ranije bila rešila da anektira i Srbiju. To se sasvim jasno vidi kako iz starih, tako i iz novih dokaza od kojih su neki čekali osamdeset godina da iz privatnih arhiva izrone i podrže svetlost naučne istine (Promemorija dr Moldena). Prvi povod, koji joj je pružio Apis 1903. godine, Austro-Ugarska je propustila, ali je naročito njen Generalštab rešio da drugi svakako iskoristi. Povod koji su čekali odigrao se jedanaest godina kasnije. Prema nekim relevantnim izvorima, Generalštab je, da bi bio potpuno siguran u ostvarenje svojih planova, caru podneo lažni izveštaj da je Srbija napala Austro-Ugarsku, da bi, kada je car dao saglasnost za ratnu opciju, ta vest bila demantovana.

Srbija je, sa svoje strane, postupila časno: osudila je ubistvo, predložila da Međunarodni sud pravde (osnovan desetak godina ranije) reši slučaj, potom je prihvatila, uz konsultacije sa svojom najvećom saveznicom Rusijom, sve tačke Austrougarskog ultimatuma, osim jedne koja bi značila negaciju državnog suvereniteta, dakle državnosti Srbije. I sam Gavrilo Princip je izrazio žaljenje što je umesto Poćoreka pogodio Sofiju i podvukao da njegova namera nije bila patnja naroda, već naprotiv, oslobođenje od tuđinske vlasti. Pri tome se cela „Mlada Bosna“, u čijem članstvu je bilo i muslimana i Hrvata, u stvari borila ne za srpsku, već za jugoslovensku ideju.

[restrictedarea]

Kada je Ajnštajn u svom poznatom tekstu u „Njujork tajmsu“ iz 1952. istakao da specijalizovana znanja moraju biti oplemenjena razumevanjem i živim osećanjem za vrednosti kojima je dostojno težiti, odnosno da studenti moraju usvojiti i smisao za moralno dobro, za razumevanje motiva ljudskih bića, njihovih iluzija i njihovih patnji, jer se samo tako stiče pravilan odnos prema pojedincima, ali i prema ljudskoj zajednici kao celini, kao da je imao u vidu i teoriju prava u koju ove njegove misli treba, bez ikakve relativnosti, ugraditi. To je upravo ono što sudije koje su sudile Principu, nisu uzele u obzir, a morale su. Zar te iste sudije nisu shvatile šta im je poručio njihov najugledniji profesor u svojoj najčuvenijoj knjizi (Rudolf fon Jering, Cilj u pravu) da tamo gde se narodni moral sastoji u povijanju šije… psećoj pokornosti, tu se ne mogu obrazovati karakteri, takvo tlo rađa samo robove i sluge. Princip je upravo sledio ovaj Jeringov princip, jer je bio oličenje karaktera!

Treba istaći da je veliki Andrić, i sam nekadašnji pripadnik „Mlade Bosne“, zasigurno imao u vidu i ovaj slučaj kada je u svojoj finoj ironiji, u Lovu na tetreba, isticao − preko lika Vitomira Tasovca, koji, mašući kažiprstom, tvrdi − da se valja osloniti na „prav-du“:  „Na pravdu se nasloni, pa se ne boj. Prav-da! Samo pravda!“ Ali, bosanskoj pravdi kliče potpuno pijani Vitomir! Ili kada u Prokletoj avliji kazuje: „Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima…“

 

VESNIK NOVOG DOBA Međutim, jedno Andrićevo delo treba izdvojiti, jer u njemu veliki pisac pruža sasvim određenu metaforu (u Likovima −Istorija i legenda) kada oslikava arhanđela Gavrila: „Svetac u oklopu, sa mačem u desnoj, a terazijama u levoj ruci. Ali vreme je i njega zbrisalo. Pod udarcima vetra i kiše i monotonom smenom dana i noći, kamen je stresao sa sebe muški lik Arhanđela, ali nije ceo reljef; nije još. Ostali su mač i terazije bez ruku koje su ih držale, i tako tanki da se jedva naslućuju. Tako stoje ta dva oruđa kao nejasni simboli suda i kazne. Uzaludni simboli kad nema ko da sudi ni koga da kažnjava. Još možda jedan ljudski vek, ili manje, pa će nestati i ti poslednji tragovi reljefa.“

Sam atentator, u čijem imenu i prezimenu je, kako je to već davno uočeno, sadržan, slučajno ili ne, kod uzvišenosti, maloletan po tadašnjim propisima, osuđen je za veleizdaju! I osrednjem pravniku je bilo jasno da je takva optužnica, barem iz dva bitna razloga bila protivpravna, što je časna odbrana i isticala pred nečasnim sudom. Advokat Rudolf Cistler je istakao dva ključna pravna argumenta: 1. delo se može kvalifikovati samo kao ubistvo, a ne kao „ubistvo prestolonaslednika“, pošto merodavno pravo ne predviđa posebno delo ubistva prestolonaslednika; 2. delo veleizdaje ne stoji, jer je Sanstefanskim mirom 1878. Turska pristala na okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, ali pod sultanovim suverenitetom. Uz to, Cistler je insistirao da ne postoji delo veleizdaje i zbog toga što aneksija nije ratifikovana u parlamentima Austrije i Ugarske, dakle, pravno gledano, BiH nije deo K und K monarhije, pa ni stanovnici BiH ne mogu biti izdajnici u odnosu na Austro-Ugarsku. Međutim, politika je po ko zna koji put u istoriji (nekad kroz formu teologije a nekad ideologije) načinila pravo svojom sluškinjom. Mladog vesnika novog doba, slobode, prava naroda na samoopredeljenje, nevini duh koji je učinio ono što su i drugi velikani karaktera i hrabrosti toga doba činili kao akt samožrtvovanja za veliku ideju, osudiše u hipokriziji umiruće „pravde“ na kaznu goru od smrti. Podvrgnut torturi, od hapšenja do mučeničke smrti, nagovestio je i sudbinu ogromnog broja svojih sunarodnika u nevremenima nadolazećeg civilizacijskog interregnuma.

Austro-Ugarska se predstavljala kao pravna država. U građanskopravnim stvarima, ona je to zaista i bila. Činjenica je da su usred Velikog rata Srbi tužioci (određeni slučajevi u Slavoniji) dobijali parnice protiv Austrougarske države i pred Vrhovnim sudom u Beču. Međutim, u krivičnim predmetima nije bilo tako. Potpuni krah svog pravosuđa, prava i pravde, do kojih je formalno mnogo držala, K und K doživljava upravo u ovom slučaju. Uz to, Austro-Ugarska se predstavljala i kao najveći zaštitnik hrišćanstva među katoličkim državama, ali pala je na ispitu hrišćanskih vrlina, jer je u potpunosti odbacila njegovu fundamentalnu vrlinu − milosrđe! Kada nepravda zauzme mesto pravde, a okrutnost potisne milosrđe, to je siguran znak duboke, sistemske krize režima.

Kao što je fotografija na kojoj nemački oficiri predaju Hitleru rođendanski poklon, spomen-tablu gde se Gavrilo Princip označava vesnikom slobode, prenela poruku koja ima snagu možda i veću od nekoliko naučnih članaka, kao što Promemorija dr Bertolda Moldena govori više od nekoliko knjiga, tako i ova retka fotografija slobodnog Gavrila Principa, kada se uporedi sa tamničkim fotografijama, na kojima njegovo lice, i naročito oči, svedoče o užasu torture učinjene od onih koji ne poštuju nikakve principe, ni moralno dobro, ni motive ljudskih bića, njihove iluzije, patnje, pa i uvek moguće zablude maloletstva i arhangelske mladosti, govori više od ovog teksta.

 

(Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i savetnik predsednika Republike Srbije)

[/restrictedarea]