Andrej Purgin / vicepremijer Donbasa / U ukrajinskoj vojsci najviše ginu najamnici

Razgovarao Sergej Belous

O tome šta se stvarno dešava u građanskom ratu koji besni na jugoistoku Ukrajine, razgovarali smo sa Andrejem Purginom, vicepremijerom Donbasa i jednim od ljudi koji se smatraju predvodnicima „ruskog proleća“ u ovom predelu raspolućene države

Koje su glavne opasnosti koje prete DNR i kako nameravate da se sa njima suočite?

Najveća opasnost je društveno-ekonomska katastrofa usled sloma opšteukrajinske infrastrukture, jer je ekonomska „jama“ sve dublja i dohodak po glavi stalno opada, a proizvodnja je sve manja (u metalurgiji je za četiri meseca opala dva i po puta). To znači da bismo mogli da upadnemo u društveno-ekonomsku katastrofu koja će se zatim pretvoriti u humanitarnu. To je praktično stanje u celoj Ukrajini. Uopšteno govoreći, „Majdana“ ne bi ni bilo da ga odozdo nije pothranjivao društveni bunt. Ni nas (DNR – prim. aut.) tada ne bi bilo. Za 20 godina vlade populista, zemlja je dovedena do ivice: tri penzionera na jednog zaposlenog, 40 odsto radno sposobnog stanovništva je u inostranstvu, 70 odsto infrastrukture se mora menjati zato što se raspada, od pet atomskih reaktora četiri bi trebalo zatvoriti i rashodovati zato što im predstoji možda još 2-3 godine života, a na njih otpada 45 odsto električne energije i tako dalje… Drugim rečima, zemlja je metodički dokrajčena. Preživljavamo neku vrstu povratka u 1990. ili 1991. godinu. Svi shvataju da je zemlji potreban novi društveno-ekonomski dogovor, međutim, u našem slučaju situacija se pogoršala još i time što se elita – mislim na donjecku, ali i na jugoistočnu uopšteno – zahvaljujući Evropi i Americi u velikoj meri otcepila od osećanja naroda. Donbas je doživeo tri izdaje: prvu devedesetih, drugu 2004. godine (vreme „narandžaste revolucije“ – prim. aut.) a treća, i najbolnija, to je bila izdaja elite 2014. godine. To jest, mi smo u jednom trenutku nju izgubili. Kao posledica toga, političko polje je prazno, dominiraju nasilnici, dominira narodni bunt, dominira partizanščina i nema ljudi da se stave na čelo. Zašto? Zahvaljujući tome što se živi podanički, od grantova, po celoj Ukrajini. Bilo je kod nas čak gradonačelnika malih gradova koji su išli po dva puta u Poljsku, ali nijednom – u Rusiju. Mi imamo takozvane „društvene savete“ koji podupiru sve organe vlasti, sve strukture od rejona do Ministarstva unutrašnjih poslova.

Koliko je poznato, u Donjeckoj oblasti oko 60 odsto ljudi su penzioneri ili pred penzijom?

Tako je, ako u Nemačkoj na tri osobe u radnom odnosu dolazi jedan penzioner, u Ukrajini na jednog zaposlenog dolazi u proseku tri penzionera. Ukrajina je tako slatka „čokoladica“ da biste se od nje mogli otrovati. Pored toga, izgubljen je normalan pojam o upravljanju, tj. ugrubo govoreći, mi se danas pretvaramo u „sivu zonu“ sa nagomilanim teškoćama. Međutim, ako biste pokušali da Donjecku oblast posmatrate izdvojeno iz ukrajinske celine, to bi bila velika greška. Zapravo, ovo je problem cele Ukrajine. U preostalom delu Ukrajine u proseku se oko 40 odsto radno sposobnog stanovništva nalazi van zemlje, a u zapadnom delu Ukrajine ta cifra se možda penje i na 70 odsto. Drugim rečima, reći da je kod nas u tom pogledu gore ne bi bilo tačno.

U sukobima u Ukrajini ginu mladi ljudi, što predstavlja još jedan gubitak za društvenu strukturu, tj. približavamo li se mi postepeno društvenoj katastrofi?

Ta društvena katastrofa pokazuje i ekonomske karakteristike, ne samo zato što ginu mladi ljudi. Ona nosi ekonomski karakter zato što je kod nas sve iscrpljeno, shvatate li? Mi smo rasturili sve nasledstvo preostalo iz sovjetskih vremena. Malo pomalo, najzad smo sve što je ostalo za proteklih 70 godina – dokrajčili. Mi moramo da menjamo 70 odsto svega što imamo. Sve to nesporno nosi društveni karakter.

[restrictedarea]

Međutim, da li to smatrate nekim posebnim faktorom?

Ne, to ne. To sve ide u paketu, celokupna društveno-ekonomska katastrofa koja bi se kod nas mogla dogoditi − a možda i neće − i ona bi mogla da na neki način malo pomalo dođe do izražaja. Nju pre svega uslovljavaju ne toliko ekonomski koliko drugi faktori. Objasniću vam. Raspoloženje stanovništva je već 15 godina pogrešno zato što su 15 godina na vlasti populisti, što znači da su ljudi odučeni od toga da bilo šta samoinicijativno rade, oni ne žele da išta čine zato što je njihov način razmišljanja paternalistički, oni traže vođe koji će brinuti o njima. O njima zapravo niko neće voditi računa zato što svi u suštini samo vode računa o sebi, sa krajnje retkim izuzecima, i zato narod mora da preuzme odgovornost za svoju budućnost. To je nešto na šta nisu navikli, teško je i složeno, ali nužno. I u onoj meri u kojoj ljude budu hrabrili da se samoorganizuju, na ovoj teritoriji će suživot biti lakši.

Kako komentarišete vojnu situaciju u Donbaskoj oblasti?

Ovde nema jasno obeleženog fronta. Sve je u stalnom pokretu, neprestani sudari, premeštanje, prelaz kontrolnih punktova iz ruke u ruku – neki od njih su i po deset puta prelazili − kretanje plaćenika Kolomojskog (ukrajinski oligarh koji ih sponzoriše – prim. aut.) koji prosto izazivaju strah, pljačkaju i ubijaju. Oni se pomeraju sa jednog mesta na drugo, nigde se dugo ne zadržavaju, čim ubiju nekoliko ljudi, idu dalje, svi ti odredi „Azov“, „Dnjepro“ i drugi.

Drugim rečima, sprovode teror. Da li to rade na divlje?

Da, to jesu divlji odredi. Međutim, tako je u građanskom ratu. Ako samo posmatrate ta kretanja (a mi ih neprestano pratimo) stekli biste utisak da je čitava zemlja „prekrivena“ vojskom. Oni su u neprestanom pokretu, ne samo njihovi nego i naši. Sukobi sa obostranim gubicima kod nas su uobičajena pojava. To jest, dva takva odreda se sudaraju i čim je protivnik prepoznat, počinje borba za koju su obe strane nepripremljene.

Šire se glasine da je u borbama za aerodrom u Donjecku učestvovao i bataljon „Donbas“ Kolomojskog.

Znate li u čemu je problem? Ako analizirate stanje sa gubicima, ispada da smo ih samo mi imali. Pri tome, i naše je prilično teško izbrojati jer ta informacija se prećutkuje, ona postoji na pojedinačnom nivou. Međutim, sastaviti puni spisak kijevskih gubitaka to je praktično nemoguće. Najveći problem, kada je reč o najamnicima (koji ratuju protiv DNR – prim. aut.) jeste što izgleda kao da ukrajinska vojska nema gubitaka jer u prvim redovima idu najamnici koji ginu, a zatim ih prosto spaljuju u jamama, ukopavaju i bacaju gde bilo. Imao sam priliku da vidim fotografije. To su ljudi koji su se prodali za novac i idu napred bez dokumenata, činova itd.

Znači, njih je nemoguće identifikovati?

Prirodno, ti ljudi su među prvima koji ginu i tek za njima ide Nacionalna garda, bataljoni navodnih „dobrovoljaca“, i na kraju redovna vojska sa oko 20 odsto pripadnika „Desnog sektora“ u svom sastavu zato što vojnici ne žele da ratuju, a da bi ratovali, neophodno je dodati „Desni sektor“ da ih gura. I tako se stvara utisak da su pri jednakosti u naoružanju i pripremi naši gubici nekoliko puta veći. Međutim, ako izračunate, shvatićete vojnu situaciju o kojoj sam malo ranije govorio. Tu su strani plaćenici (u Kramatorsku oni čak i fudbal otvoreno igraju i ne pokušavaju da se skrivaju) tamo ima crnaca, Poljaka, ne toliko mnogo Amerikanaca, ali ima plaćenika raznih profila. Ali to su ljudi sa izuzetnim ratnim veštinama koji su posebno dobro nagrađeni. Pored njih, ima i lokalnih plaćenika koji prihvataju da za određenu sumu novca obavljaju neke zadatke, a za njima idu jedinice redovne vojske. Rezultat je da je prva linija ta koja gine, a u sledećoj gubici su manje-više neznatni, a ovi poslednji su ti koje statistika beleži.

To znači da su u širokoj upotrebi privatne vojne kompanije, svojevrsne „mini-vojske“?

Tako kod nas cela zemlja (misli se na Ukrajinu – prim. aut.) koristi strane vojne kompanije! Šta je to Nacionalna garda? Kakvi su to bataljoni, na primer „Azov“, koji je okupio Ljaško (poslanik u Vrhovnoj radi i vođa ultranacionalističke Radikalne stranke – prim. aut.) na kakvim su pravnim regulativama oni utemeljeni? To je Somalija, Mozambik, iz perioda građanskog rata! Sve to je izmešteno van okvira bilo kakvog zakonskog poretka: naoružani „Desni sektor“, „stotine“ na Majdanu, Nacionalna garda, i tome slično – to su ljudi koji se nalaze van zakonskog polja.

A šta je sa inostranim privatnim vojnim kompanijama – ima li tu njih?

Da, ima ih. Ja znam da je sa njima bilo sudara, i ne baš uspešnih po njih, u rejonu Slavjanska. Trenutno, oni su uglavnom stacionirani u rejonu Krasnoarmejska i tamo su neprestano. Tamo se nalazi važan železnički čvor, tamo neprekidno prevoze tehniku ovamo-onamo. Odatle možete brzo da „skoknete“ do Dnjepropetrovske oblasti (čiji je guverner Kolomojski – prim. aut.) ali vrlo je blizu, oko 100 km, i do Donjecka, do granice Luganske oblasti. Krasnoarmejsk i njegovo okruženje pruža nam vrlo složenu situaciju: uprkos bezbrojnim pokušajima, nije nam pošlo za rukom da onde smenimo vlast. Lokalnu elitu prosto zasipaju novcem, miliciju i ostale strukture, i za dan-dva sve se vraća na staro.

[/restrictedarea]