Vlatko Stefanovski – Uzmi ili ostavi

Razgovarala Dragana Marković Fotografije Foto- arhiva Vlatka Stefanovskog i Foto- arhiva „Karić fondacije“

Teško mi je da bilo kome objašnjavam šta je to Balkan. Mogu samo da mu na gitari odsviram Kalajdžisko oro, ili da mu otpevam pesmu Jano mori sevdalino i to je to. Uzmi ili ostavi, nemam nameru niti želju da bilo koga ubeđujem da je ta muzika predivna

Samo nam istinski virtuozi na gitari ostavljaju utisak da su instrument i čovek jedno u savršenoj melodiji koju slušamo.

Tu prepoznatljivost i takav kvalitet srećemo jedino kod istinskih majstora gitare. Vlatko Stefanovski je jedan od njih.

Iako pored njegovog imena najčešće stoji gitarista, gitara za njega nije samo instrument, već misija u kojoj decenijama objedinjuje sve taktove i ritmove Balkana u jedinstvenu harmoniju. U zvuk koji i jeste život na Balkanu. Njegove kompozicije, posebnim stilom fuzione muzike, spajaju tradicionalne i savremene ritmove. U suštini, teško je definisati tu muziku. Ona je izvorna, nekadašnja i sadašnja, pre svega vanvremena.

U poslednjih nekoliko godina svirao je i snimao širom sveta sa mnogim vrhunskim umetnicima, kao što su Tomi Emanuel, Stočelo Rozenberg, Džiboni, Jan Akerman, Teodosij Spasov, Stefan Milenković, Kudsi Erguner, Bojan Z, Manu Kače, Toni Levin i mnogi drugi. Ti koncerti su još jedna potvrda teze da muzika ne poznaje granice jezika, naroda i država.

Vlatko Stefanovski komponuje i muziku za filmove, pozorište i balet.

Pomenućemo samo muziku za film „Ciganska magija“ Stoleta Popova, na osnovu koje je objavio i istoimeni album.

Nagrada „Braća Karić“ dodeljena je ovom izuzetnom umetniku koji je uspostavio mostove saradnje sa mnogobrojnim muzičarima i ansamblima iz regiona i sveta, a sve u cilju afirmisanja balkanske muzike i kulture. To i jeste tema našeg razgovora.

Vaša biografija suvereno beleži muzičko objedinjavanje znatno šireg i dubljeg prostora, kao što je to Balkan, u specifičan muzički izraz.

Stiče se utisak da vaša gitara nije samo instrument već misija kojom se decenijama taktovi i ritmovi Balkana sažimaju u harmoniju, koja se kao lična muzička karta ovog podneblja predstavlja svetu. Kao da na vašoj gitari postoji još jedna nevidljiva žica, koja prenosi to nešto što je više od zvuka.

Mislim da je ta nevidljiva žica najvažnija. Povezivanje prostora, vremena, emocionalnog i duhovnog koda naroda sa ovih prostora Balkana veoma je važno za mene. Ali sve to što radim opipavanje je intuicije i traženje smisla. Ne bavim se preterano analizama i planovima, već pokušavam da oslušnem unutrašnje radare i da se krećem tamo kuda mi oni kažu…

Rođeni u Prilepu, poneli ste logično i iskreno pečat tog specifičnog muzičkog nasleđa. Makedonski melos je na neki način opisao i Miroslav Tadić, rekavši da za muzičare ima poseban šarm, mnogo zanimljivih sastojaka i izazova u sebi. Jeste li nekada razmišljali o tome kako je nastala ta muzika, šta ju je iznedrilo, zašto je tako čudno „izlomljena“, a puna ritma, u sporim pesmama melanholična…?

Stalno razmišljam o tome, ali je teško analizirati i objasniti tu muziku.

Lepota je tu da bismo joj se divili i da bismo se njome hranili. Probajte da objasnite zašto je neka šuma iznikla baš na tom mestu, zašto je drveće prekrasno zeleno, zašto rađa šišarke koje, opet, puštaju smolu…

Mnogo je uticaja koje možete prepoznati u makedonskoj muzici, ali je i mnogo originalnog i jedinstvenog sadržano u njoj. Bluz je nastao zbog toga što su ljudi pronašli način da izraze svoje emocije: svoju tugu, radost, bol. U toj melodiji su tražili i nalazili utehu. Postoje podneblja gde se bluz prima… Makedonija je jedno takvo mesto.

[restrictedarea]

Kroz Prilep prolazi „tobacco road“!

Kada biste u nekoliko rečenica opisali slike koje asocijativno imate na muziku Balkana, kakve bi one bile? Šta bi to na nekom virtuelnom platnu u pozadini vašeg koncerta moglo da teče kao film?

Psihodelija i jak električni kolorit narodnih nošnji… Probajte da povežete hipi estetiku, indijanske crteže i narodne vezove naših baka… Veoma slične stvari. Tu se negde nalazi i filmski izraz mojih fantazija. Naravno, u sve to treba dodati i dosta pejzaža planinskih vrhova, šuma, reka, livada i čudesnih darova prirode.

U pokušajima definisanja muzičkog pravca kojem pripadate nailazimo na različite opise: posebni stil fuzione muzike, spoj tradicionalnih i savremenih ritmova… Kako biste vi predstavili svoju muziku nekom ko malo zna o prostoru Balkana?

Teško mi je da bilo kome objašnjavam šta je to Balkan. Mogu samo da mu na gitari odsviram Kalajdžisko oro, ili da mu otpevam pesmu Jano mori sevdalino i to je to. Uzmi ili ostavi, nemam nameru niti želju da bilo koga ubeđujem da je ta muzika predivna. Naravno, svaki istinski melos i autentična muzika imaju i svoju kič i komercijalnu varijantu. Lako ćete razlikovati pravu tradicionalnu indijsku muziku od jeftinih pop varijanti iste te muzike…

Tehnika koja vas kao gitaristu odlikuje posebna je. Koliko je sjajan gitarista samo dobar tehničar, a koliko je to nešto drugo potrebno da se zaokruži portret umetnika, virtuoza na gitari?

Moja tehnika sviranja samo je prateća pojava rada. Verovatno sam dosta vežbao i tako sam postao spretan i brz na gitari. Neki mlađi gitaristi su i brži i spretniji od mene. Nadam se da sam tokom godina izgradio svoj potpis i da me lako možete prepoznati. Ton i vibrato su ono što te odvaja, što te razlikuje. To zvuči jednostavno, ali se veoma teško postiže…

„Meni su ta dva sata na sceni uteha, praznik, slavlje u odnosu na sve što se događa dok ne stignem na scenu. Kada počnem da sviram, onda sve pada u vodu, i umor i nespavanje“, rekli ste u jednom razgovoru. Čini se da je u muzici, kao i u svemu ostalom, ljubav takođe bitan začin.

Bez ljubavi ne možete ispeći hleb kako treba, ne možete skuvati ni supu kako treba, da ne govorim o muzici. Ta strast prema sviranju, komponovanju, izvođenju nešto je što te tera napred. Bez ljubavi, stvari nemaju smisla. Nikome ne treba mehaničko izvođenje čak i najbolje muzike. Najbolji koncerti na kojima sam bio za mene su religiozno iskustvo.

Slušala sam na beogradskim koncertima vaše čuvene improvizacije unutar neke nama poznate melodije. Kada ste sami na sceni, sve je nekako jasno, ali kada ste na koncertu zajedno sa, recimo, Miroslavom Tadićem, pa krenu vaše paralelne, neverovatne improvizacije, čovek laik se jednostavno zapita kako je moguće da dva čoveka, čini se bez zapisanih nota, istovremeno daju takvu muzičku harmoniju. Ljudi teško i koračaju u ritmu jedan pored drugog. Kako uspevate?

Ne znam kako uspevamo, kad bih znao, bavio bih se teorijom i pedagogijom.Mi smo izgradili sopstveni jezik, zajednički dijalog. Sviranjem komuniciramo na drugom nivou. Jezik ili verbalna komunikacija stižu do neke tačke… Nakon toga slede prepoznavanje i muzika. Bez gledanja, bez reči, bez dogovaranja… Veoma intrigantno i zabavno.

 Da ne nabrajamo sva mesta i sve muzičare s kojima ste svirali, postoji li neki poseban nastup, koncert ili trenutak sviranja, koji vama znači nešto više od ostalih?

Bilo je zabavno i uzbudljivo svirati u Londonu sa Londonskim simfonijskim orkestrom. Neprocenjivo iskustvo. U srcu Imperije svirati našu muziku, biti solista ispred tog orkestra… Ne dešava se svakom i ne dešava se svaki dan. Taj isti koncert svirali smo i u Beču, Monte Karlu, Lajpcigu, Skoplju. Gala, gala…

Muzika za film i pozorište poseban je deo vašeg stvaralačkog opusa. Pitale su vas kolege šta najčešće volite da čujete u kafani, a u Beogradu je nezaobilazna tema iz filma Stoleta Popova „Ciganska magija“. Sarađivali ste nedavno i sa Goranom Paskaljevićem na njegovom najnovijem filmu „Kad svane dan“. Kako se, u stvari, piše muzika za film, pozorište? Šta tu sve treba da se uskladi pa da ton „legne“ kako treba uz sliku?

Ponovo, ne znam. Sve što radim jeste hodanje po klizavom terenu. Nema recepta, nema pravila i ne postoji uputstvo kako se to radi. Gledao sam neke dokumentarce o filmskoj muzici i shvatio da su smešni i nepotrebni. Zašto analizirati kreativni čin? Ili, još bolje, kako? Kada kompozitor govori o svojoj muzici ili kada proba da je prepriča, objasni, racionalizuje – to je unapred izgubljena bitka. Nekada pogodite, nekad promašite, ali idemo dalje. Nema takvih genijalaca koji sve znaju u svakom trenutku. Teško je biti Morikone…

Znam da ne volite da govorite o vremenu prošlom, naglašavate kako ste okrenuti budućnosti, ali me zanima kako kao čovek, umetnik istančanih osećanja, vidite vreme u kojem živimo?

Ah, vreme je zabrinjavajuće… Terorizam, totalitarni režimi, agresija potrošačkog društva, tehnologija koja pravi haos u našim glavama, kultura nasilja, kič, neukus, odsustvo ljubavi, empatije, solidarnosti… Ali ipak, da ne budemo pesimistični, ljudi žive, putuju, vole se, deca se rađaju… A vreme teče ne mareći previše za nas.

Šta onda očekujete od budućnosti?

Ne očekujem spektakle, ali ne bih želeo ni da doživimo kataklizme, ratove i sve što uz to ide. Kažu da na Balkanu ne možeš da se rodiš i da umreš u istoj državi. To je zanimljiva teza…

Svaki čovek duboko u sebi nosi i određeni sistem vrednosti, kojim baždari ono bitno i nebitno u životu. Kako ste vi postavili svoj sistem vrednosti? Šta je to što je vama važno i vredno u životu? Šta je to u šta verujete?

Preživeti u ovom svetu, imati porodicu, partnera s kojim deliš život, decu o kojoj brineš i zbog koje radiš, imati prijatelje kojima se možeš u svako doba javiti i pitati ih za zdravlje i putovati po ovom šarenom i zanimljivom svetu, gledati pokretne slike koje su mnogo šarmantnije od televizora…

Iz biografije

Vlatko Stefanovski je rođen 1957. godine u glumačkoj porodici, a gitaru je počeo da svira sa trinaest godina. Pre svoje dvadesete godine oformio je sastav „Leb i sol“, koji je snimio četrnaest albuma, nastupao širom sveta i bio jedan od vodećih sastava jugoslovenske muzičke scene.

Od sredine devedesetih godina prošlog veka, Stefanovski je napravio vrlo uspešnu solo karijeru. Snimio je izuzetne solo albume, među njima su i „Kauboji i Indijanci“, „Sarajevo“, „Vlatko Stefanovski trio“, „Kula od karata“, „Grom iz vedra neba“. Saradnja sa Miroslavom Tadićem na albumima „Kruševo“, „Treća majka“, „Live in Belgrade“ i „Live in Zagreb“ iznedrila je novo svetlo u Vlatkovom radu na akustičnoj gitari i u njegovom daljem istraživanju balkanske tradicionalne muzike.

Stefanovski je poznat kao gitarista izuzetne tehnike i tona. Sa „Vlatko Stefanovski triom“ nastupao je širom sveta. Godine 2007. primio je počasnu diplomu doktora nauka u oblasti umetnosti na Univerzitetu Sv. Kiril i Metodije u Skoplju. Sa porodicom živi u Skoplju u Makedoniji i vlasnik je dobro opremljenog „Esoteria sound studija“.

[/restrictedarea]