U ime realnog, zahtevajmo – nemoguće!

POVODOM NEDOUMICA O POLITIČKOJ I VOJNOJ NEUTRALNOSTI NA BALKANU

Piše DRAGAN MRAOVIĆ

„Naši politički skorojevići su drogirani evroatlantizmom do mere da nisu u stanju da promišljaju postojeće stanje kao transformabilno, niti da shvate da to što postoji nije sve što bi moglo da postoji. Ne shvataju da sve što nije promenljivo jeste totalitarno, kao što je i svet bez alternative totalitaran”

Pitanje neutralnosti danas se svodi na prostu neutralnost u odnosu na Evropsku uniju i SAD, kao i njihovo zajedničko zločedo NATO pakt. Takvim razmišljanjem ne samo da se ne ide ka neutralnosti, već se dodatno potvrđuje status ovih geopolitičkih entiteta, kao nepromenljivih vrednosti, umesto da se teži ukidanju NATO štetočine, kao proizvoda „američkog zla“ (po Dragošu Kalajiću), zatim preuređenju totalitarističke EU i smirivanju globalnih apetita SAD, odnosno traženju alternativa za njihovu agresivnu politiku koja preti izazivanjem Četvrtog svetskog rata (treći je – po definiciji italijanskog filozofa Dijega Fuzara – bio „Hladni rat“) pri čemu Ukrajina predstavlja već inicijalnu kapislu, uz isti rukopis podvale kao i one koju je Hitler podmetnuo Poljskoj 1939. Pobornici trojnog pakta Vašington-Brisel-NATO su u stvari apologete nepromenljivosti, protivnici svake alternative, a samim tim i protivnici budućnosti. Neutralnost nije čak ni pitanje distanciranja od Rusije i SAD, jer je plodna alternativa: i Rusija i SAD, kao i: SAD sa Rusijom i obrnuto. Dihotomija koja obuhvata suprotstavljenost Rusije i SAD-a, pripada onim evroatlantskim paramecijumskim umovima koji pristaju na perpetuum mobile sadašnjosti utemeljen na retorici prošlosti.
[restrictedarea]

SPREČAVANJE ALTERNATIVE Zvuči paradoksalno na prvi pogled, ali postizanje ovako shvaćene neutralnosti u odnosu na evroatlantski lager unijatskog tipa ima kao prvi preduslov napuštanje koncepta neoliberalnog i globalnog ludila putem vraćanja u granice suverene nacionalne države, pri čemu je suverenitet temelj demokratije. Evroatlantske integracije se zalažu za gaženje suvereniteta naroda, bez kojega nema demokratskog odlučivanja, odnosno za prebacivanje suvereniteta na Evropsku uniju kao nadnacionalno i hermafroditsko telo koje nema nikakav legitimitet da nameće svoju jedinu volju narodima putem takozvanih evropskih zakona, u stvari direktiva koje nacionalne skupštine samo aminuju. Time se nameće apsolutna centralizacija moći u robotizovanoj evrokratiji, otuđenoj od volje naroda Evrope, koja zastupa kao jedini pogled na svet prevaran globalni svet neoliberalizma kao prostor neutralizacije prava na bilo koju autentičnu razliku, a bez različitosti nema mogućnosti promišljanja alternative današnjoj „banksterskoj“ okupaciji planete. Evroatlantski koncept, servis američkih globalnih pretenzija, a ne izraz evropskih vrednosti ukida politički i svaki drugi pluralitet uspostavljajući totalitarni imperijalizam kroz „hamburgerizaciju“ stvarnosti, dakle ne kroz poštovanje različitosti, već kroz unifikaciju bića, vremena i prostora u amorfnu masu neoliberalne obmane. Evroatlantisti ne vode u budućnost, već eternizuju sadašnjost (po filozofu Bogdani Koljević) utemeljenu na pustošenju budućnosti koja je bauk za njih, jer vodi u alternativu njihovom ne samo prevaziđenom već i degenerisanom pogledu na svet.
Podela na levicu i desnicu, na samozvanu „međunarodnu zajednicu“, taj sasvim mali, ali vrlo pohlepni deo čovečanstva od pet do šest stotina miliona ljudi, i na ostatak sveta od više od šest milijardi ljudskih bića, na vojne blokove NATO tipa i nastajućeg evroazijskog bloka stvara privid postojanja neutralnog prostora, odnosno mogućeg statusa između njih. Ali, to je samo jedan od privida organizovane manipulacije kojom se obmanjuju čipovani građani i tako izdresirani brane izopačeni neoliberalistički svet, čiji su oni prinudni stanovnici, najčešće nesvesni svog ropskog statusa. Ekonomskim i političkim ucenama, kao i vojnim nasiljem, neoliberalizam nameće NATO gulag kao jedini mogući svet, odnosno svet savremene kapitalističke globalizacije.

TUMARANJE U LIBERALIZMU U takvom svetu trebalo bi pronaći svoje mesto između karikature Evrope oličene u Evropskoj uniji, čija evrokratija vuče građane u društveni i politički ambis gde se mora bezuslovno podržavati evroatlantska, a istovremeno duboko antievropska politika u kojoj građani tog dela Evrope nemaju nikakvu garanciju za dostojanstveni život, pa čak ni za svoj opstanak, zato što su samo sredstvo finansijskih oligarhija, a ne cilj. Evrokratski projekat strukturalno razara nacionalne države kao samostalne političke centre kroz depolitizaciju ekonomije, razaranje nacionalnih kultura, porodice, tradicije, istorijskog pamćenja, prirodnog odnosa polova, širi drogu, napada hrišćansku, a pre svega pravoslavnu religiju, prepreku nesmetanom širenju tržišne anarhije zvane „slobodno tržište“ koje pretvara ljudski um u robu. Evrokratski režim, instrument američke imperijalne politike, otvorio je put ciklusu kriminalnih privatizacija i smanjenju javne potrošnje, ubrzanom povećanju nezaposlenosti i sve većem smanjivanju socijalnih prava. Reč je o finansijskom državnom udaru po osnovu kojega su transnacionalne finansijske institucije preuzele pravo da preko mehanizama Evropske unije neometano diktiraju pravila igre državama koje nisu više suverene, pa ne mogu da se brane od pošasti oličene u Evropskoj centralnoj banci, MMF, Svetskoj banci i sličnim lihvarskim institucijama iza kojih stoji nekoliko poznatih svetskih porodica. Sve to prati mantra o okrenutosti nekoj fiktivnoj i artificijelnoj budućnosti, a u stvari sadašnjosti koja se stalno ponavlja, jer se uklanjanjem istoričnosti, mesta nastajanja transformativne akcije, sprečava nastanak alternative, odnosno bilo kakve promene i prevazilaženja zombi liberalnog sistema rotšildovsko-rokfelerskog porekla. U tu svrhu služi i floskula da demokratija nije najbolji sistem, ali da boljeg od nje nema, čime se takođe želi sprečiti bilo kakav pokušaj traganja za promenama i alternativama toj i takvoj demokratiji, a koje bi otvorile put u neku novu budućnost sa boljim rešenjem društvenog uređenja od neoliberalističke farse. Tumaranje u liberalizmu kao jedinom mogućem načinu postojanja dovodi do smanjenja javne potrošnje i ukidanja socijalnih službi, a to se postiže ekonomskom prinudom preko diferencijacije distribucije bogatstava manipulativnim sredstvima iz „banksterskog“ arsenala, čime se podređuju formalno slobodni pojedinci i svode na ekonomske robove u skladu sa neoliberalnom politikom. Takvo stanje se stalno pripisuje nedodirljivim zakonima sistemske neizbežnosti, kao negaciji alternative i promene, pri čemu su sve humane vrednosti svedene na robu i profit radi profita.
Litanija o nemanju alternative i zato neizbežnom evroatlantizmu kao jedino mogućem stanju otužno se širi srpsko-crnogorskim političkim miljeom i direktno sprečava put ka progresu, pošto naša politička elita nema alternativu za „evrounijaćenje“, a nesvesna je činjenice da samo ograničeni umovi nemaju alternativu. Ušla je u uši našim estradnim političarima i političkim manekenima evrounijska ideologija koja neutrališe mogućnost da se razmišlja o alternativama evrokratiji i neoliberalizmu, odnosno o alternativi Evropskoj uniji i „banksterskoj“ vladavini svetom. Naši politički skorojevići su drogirani evroatlantizmom do mere da nisu u stanju da promišljaju postojeće stanje kao transformabilno, niti da shvate da to što postoji nije sve što bi moglo da postoji. Ne shvataju da sve što nije promenljivo i zamenljivo jeste totalitarno, kao što je i svet bez alternative totalitaran. A naročito svet gde su argumenti uvođenja jedine svete krave demokratije bombarderi NATO! Omamljenost tim agresivnim i represivnim, apsolutno nehumanim delom planete, odnosno osovinom Vašington–Brisel−NATO ogleda se čak i u pozivu za ovaj skup gde nacionalni koordinator za NATO u vladi Crne Gore, uvaženi Nebojša Kaluđerović, nameće svoje mišljenje učesnicima sugerišući da će se raspravljati, između ostalog, i o tome „Zašto je kolektivni sistem bezbjednosti pravi odgovor…?“ Tako se prenebregava da učesnici ovog Okruglog stola mogu da misle autonomno i drugačije od njega, da su svi drugi odgovori i sve druge mogućnosti pogrešni osim njegovog, odnosno da nema alternative kolektivnom sistemu bezbednosti za koji se on zalaže, recimo odgovora u vidu ukidanja reketaškog sistema u kojem se reketiraju slobodne države tako što im se nasilno nameće NATO članstvo, kao zaštita od samog NATO, jer drugog jastreba u svetu danas nema, a članovi potom plaćaju reket u vidu troškova izdržavanja te organizacije i u doprinosu njenoj živoj vojnoj sili, odnosno ljudskim žrtvama prinetim na oltar Njegovog Banksterskog Veličanstva koje stoji iza kulisa.

DELOVANJE KRIPTOELITA Zato pravo pitanje nije da li je moguća neutralnost u klasičnom smislu, već kako izvršiti neutralisanje pomenute evroatlantske ideologije u cilju iznalaženja alternative današnjoj pogubnoj neoliberalnoj pošasti na putu ka transformaciji sveta u ljudsko stanište prevaziđenog globalnog tržišta i vaspostavljanja socijalne formacije na višem nivou od svih danas poznatih formi u kojoj bi roba i profit služili ljudima, a ne ljudi robi i profitu. Pitanje je kako biti neutralan u odnosu na pomenutu evropsku ideologiju, jer samo u tom slučaju otvara se prostor slobode za razmišljanje o drugačijim vizijama sveta. Pravo pitanje je izbor između evroatlantskog amerikanizovanog vazalstva i Evrope, naravno pojmljene kao kolevke ljudske civilizacije, Evrope nastale na dva antička stuba, na antičkoj Grčkoj i antičkom Rimu, a ne shvaćene kao EU lakrdija kojoj je jedini cilj izrabljivanje za račun svetskih finansijskih oligarha. Izbor je između slobode i univerzalne monarhije koja se nameće svetu, a zasnovana je na laži i obmani. Izbor je između alternative i delegitimizacije alternativne misli, jer jednosmerno neoliberalno mišljenje vrednuje samo svet pretvoren u robu i profit gde dobrobit ljudi i humanost nemaju nikakvu vrednost.
U tom pravcu deluju političke kriptoelite u Beogradu i Podgorici, koje preko nelegitimnog prisvajanja političke i finansijske moći, što im je blagoslovila osovina Brisel−Vašington da bi radili za nju, a NATO potom bombama ućutkao preostale protivnike, vrše pokoravanje naroda u ime univerzalne monarhije, koju podrobno analiziraju, bolje reći ogoljuju njenu lešinarsku suštinu, mladi filozofi Bogdana Koljević i Dijego Fuzaro, jer samo takvo delovanje je našim političkim spletkarošima garancija podrške Vašingtona i Brisela da se održe na vlasti, što znači da ne rade u korist sopstvenog naroda, već za interese svojih stranih mentora i naravno u ličnu korist, jer prema iskazanim ličnim i stručnim sposobnostima nikada ne bi bili prebogati mnogi članovi srpskih vlada, a takođe ni u Crnoj Gori to ne bi bili Gospodar i Sveto od Milja. To pokazuje da danas u Srbiji i Crnoj Gori nije isplativo stvoriti fabriku, već biti izvođač NATO radova i apologeta neoliberalnog sistema, zbog kojega su nam pobili decu-anđele u Murinu i anđelčića, malu Milicu u Beogradu. U tu svrhu koristi se diskurs evroatlantskih perjanika pun pukog pragmatizma, liberalizma, političkog anarhizma, nepoštovanja međunarodnih pravnih normi, lažne levice i desnice, jer obe imaju isti cilj, a sve to da bi se prikrio sve veći jaz između vlastodržaca i naroda, koji nastaje zbog ignorisanja politike slobode, pravde i jednakosti. Prateći slepo univerzalnu monarhiju, evroatlantisti zagađuju prostor slobodnog mišljenja beskrajnim tiradama o navodnim ljudskim pravima, često dovedenim do stepena perverzije i nemorala, o manjinskim pravima koja treba da budu veća od prava većine, što je direktan udar na demokratsko odlučivanje. Tiradama o slobodi unutar jedinog mišljenja, o demokratiji shvaćenoj samo u neoliberalnom obliku, univerzalna monarhija prikriva svoju nedemokratsku hijerarhijsku strukturu, koja celokupni naš život sve više pretvara u borbu za goli opstanak.
Jedini mogući neutralan stav nije u distanciranju od današnjih geopolitičkih entiteta u svetu, već u borbi da se oni ukinu kao instrumenti prinude, da se oslobodi prostor za slobodno promišljanje boljeg sveta, a bolji svet je svet sa bezbroj alternativa. Zato može da bude plodotvorna samo neutralnost shvaćena kao ostvareni prostor za alternativno promišljanje budućnosti i napuštanje sadašnjosti, a ne kao razmeđa između dva geopolitički suprotstavljena pola.
Unipolarnom i globalitarnom svetu koji brani univerzalna monarhija, tom đavoljem savezu „bankstera“, Brisela, Vašingtona i NATO konjice, neophodno je suprotstaviti multipolarni, a ne neutralni svet, koji jedini otvara nadu da će biti vremena i mogućnosti da se iznađu bolja rešenja, inače nam spasa nema imajući u vidu prirodu ljudskog bića.
Dakle, suštinska neutralnost, shvaćena kao položaj slobodnog čoveka nezavisnog od geopolitičkih podela današnjice čini se da nije moguća, a i da bi bila štetna po budućnost planete Zemlje, jer omogućava status kvo pogubnom neoliberalizmu i njegovoj NATO žandarmeriji: Srećom, na izlazak iz neoliberalističke „amebizacije“ ljudskog bića ukazuje jedna studentska parola iz 1968. godine: „Budimo realni, tražimo nemoguće!“
[/restrictedarea]