У име реалног, захтевајмо – немогуће!

ПОВОДОМ НЕДОУМИЦА О ПОЛИТИЧКОЈ И ВОЈНОЈ НЕУТРАЛНОСТИ НА БАЛКАНУ

Пише ДРАГАН МРАОВИЋ

„Наши политички скоројевићи су дрогирани евроатлантизмом до мере да нису у стању да промишљају постојеће стање као трансформабилно, нити да схвате да то што постоји није све што би могло да постоји. Не схватају да све што није променљиво јесте тоталитарно, као што је и свет без алтернативе тоталитаран”

Питање неутралности данас се своди на просту неутралност у односу на Европску унију и САД, као и њиховo заједничко злочедо НАТО пакт. Таквим размишљањем не само да се не иде ка неутралности, већ се додатно потврђује статус ових геополитичких ентитета, као непроменљивих вредности, уместо да се тежи укидању НАТО штеточине, као производа „америчког зла“ (по Драгошу Калајићу), затим преуређењу тоталитаристичке ЕУ и смиривању глобалних апетита САД, односно тражењу алтернатива за њихову агресивну политику која прети изазивањем Четвртог светског рата (трећи је – по дефиницији италијанског филозофа Дијега Фузара – био „Хладни рат“) при чему Украјина представља већ иницијалну капислу, уз исти рукопис подвале као и оне коју је Хитлер подметнуо Пољској 1939. Поборници тројног пакта Вашингтон-Брисел-НАТО су у ствари апологете непроменљивости, противници сваке алтернативе, а самим тим и противници будућности. Неутралност није чак ни питање дистанцирања од Русије и САД, јер је плодна алтернатива: и Русија и САД, као и: САД са Русијом и обрнуто. Дихотомија која обухвата супротстављеност Русије и САД-а, припада оним евроатлантским парамецијумским умовима који пристају на перпетуум мобиле садашњости утемељен на реторици прошлости.
[restrictedarea]

СПРЕЧАВАЊЕ АЛТЕРНАТИВЕ Звучи парадоксално на први поглед, али постизање овако схваћене неутралности у односу на евроатлантски лагер унијатског типа има као први предуслов напуштање концепта неолибералног и глобалног лудила путем враћања у границе суверене националне државе, при чему је суверенитет темељ демократије. Евроатлантске интеграције се залажу за гажење суверенитета народа, без којега нема демократског одлучивања, односно за пребацивање суверенитета на Европску унију као наднационално и хермафродитско тело које нема никакав легитимитет да намеће своју једину вољу народима путем такозваних европских закона, у ствари директива које националне скупштине само аминују. Тиме се намеће апсолутна централизација моћи у роботизованој еврократији, отуђеној од воље народа Европе, која заступа као једини поглед на свет преваран глобални свет неолиберализма као простор неутрализације права на било коју аутентичну разлику, а без различитости нема могућности промишљања алтернативе данашњој „банкстерској“ окупацији планете. Eвроатлантски концепт, сервис америчких глобалних претензија, а не израз европских вредности укида политички и сваки други плуралитет успостављајући тоталитарни империјализам кроз „хамбургеризацију“ стварности, дакле не кроз поштовање различитости, већ кроз унификацију бића, времена и простора у аморфну масу неолибералне обмане. Евроатлантисти не воде у будућност, већ етернизују садашњост (по филозофу Богдани Кољевић) утемељену на пустошењу будућности која је баук за њих, јер води у алтернативу њиховом не само превазиђеном већ и дегенерисаном погледу на свет.
Подела на левицу и десницу, на самозвану „међународну заједницу“, тај сасвим мали, али врло похлепни део човечанства од пет до шест стотина милиона људи, и на остатак света од више од шест милијарди људских бића, на војне блокове НАТО типа и настајућег евроазијског блока ствара привид постојања неутралног простора, односно могућег статуса између њих. Али, то је само један од привида организоване манипулације којом се обмањују чиповани грађани и тако издресирани бране изопачени неолибералистички свет, чији су они принудни становници, најчешће несвесни свог ропског статуса. Економским и политичким уценама, као и војним насиљем, неолиберализам намеће НАТО гулаг као једини могући свет, односно свет савремене капиталистичке глобализације.

ТУМАРАЊЕ У ЛИБЕРАЛИЗМУ У таквом свету требало би пронаћи своје место између карикатуре Европе оличене у Европској унији, чија еврократија вуче грађане у друштвени и политички амбис где се мора безусловно подржавати евроатлантска, а истовремено дубоко антиевропска политика у којој грађани тог дела Европе немају никакву гаранцију за достојанствени живот, па чак ни за свој опстанак, зато што су само средство финансијских олигархија, а не циљ. Еврократски пројекат структурално разара националне државе као самосталне политичке центре кроз деполитизацију економије, разарање националних култура, породице, традиције, историјског памћења, природног односа полова, шири дрогу, напада хришћанску, а пре свега православну религију, препреку несметаном ширењу тржишне анархије зване „слободно тржиште“ које претвара људски ум у робу. Еврократски режим, инструмент америчке империјалне политике, отворио је пут циклусу криминалних приватизација и смањењу јавне потрошње, убрзаном повећању незапослености и све већем смањивању социјалних права. Реч је о финансијском државном удару по основу којега су транснационалне финансијске институције преузеле право да преко механизама Европске уније неометано диктирају правила игре државама које нису више суверене, па не могу да се бране од пошасти оличене у Европској централној банци, ММФ, Светској банци и сличним лихварским институцијама иза којих стоји неколико познатих светских породица. Све то прати мантра о окренутости некој фиктивној и артифицијелној будућности, а у ствари садашњости која се стално понавља, јер се уклањањем историчности, места настајања трансформативне акције, спречава настанак алтернативе, односно било какве промене и превазилажења зомби либералног система ротшилдовско-рокфелерског порекла. У ту сврху служи и флоскула да демократија није најбољи систем, али да бољег од ње нема, чиме се такође жели спречити било какав покушај трагања за променама и алтернативама тој и таквој демократији, а које би отвориле пут у неку нову будућност са бољим решењем друштвеног уређења од неолибералистичке фарсе. Тумарање у либерализму као једином могућем начину постојања доводи до смањења јавне потрошње и укидања социјалних служби, а то се постиже економском принудом преко диференцијације дистрибуције богатстава манипулативним средствима из „банкстерског“ арсенала, чиме се подређују формално слободни појединци и своде на економске робове у складу са неолибералном политиком. Такво стање се стално приписује недодирљивим законима системске неизбежности, као негацији алтернативе и промене, при чему су све хумане вредности сведене на робу и профит ради профита.
Литанија о немању алтернативе и зато неизбежном евроатлантизму као једино могућем стању отужно се шири српско-црногорским политичким миљеом и директно спречава пут ка прогресу, пошто наша политичка елита нема алтернативу за „евроунијаћење“, а несвесна је чињенице да само ограничени умови немају алтернативу. Ушла је у уши нашим естрадним политичарима и политичким манекенима евроунијска идеологија која неутралише могућност да се размишља о алтернативама еврократији и неолиберализму, односно о алтернативи Европској унији и „банкстерској“ владавини светом. Наши политички скоројевићи су дрогирани евроатлантизмом до мере да нису у стању да промишљају постојеће стање као трансформабилно, нити да схвате да то што постоји није све што би могло да постоји. Не схватају да све што није променљиво и заменљиво јесте тоталитарно, као што је и свет без алтернативе тоталитаран. А нарочито свет где су аргументи увођења једине свете краве демократије бомбардери НАТО! Омамљеност тим агресивним и репресивним, апсолутно нехуманим делом планете, односно осовином Вашингтон–Брисел−НАТО огледа се чак и у позиву за овај скуп где национални координатор за НАТО у влади Црне Горе, уважени Небојша Калуђеровић, намеће своје мишљење учесницима сугеришући да ће се расправљати, између осталог, и о томе „Зашто је колективни систем безбједности прави одговор…?“ Тако се пренебрегава да учесници овог Округлог стола могу да мисле аутономно и другачије од њега, да су сви други одговори и све друге могућности погрешни осим његовог, односно да нема алтернативе колективном систему безбедности за који се он залаже, рецимо одговора у виду укидања рекеташког система у којем се рекетирају слободне државе тако што им се насилно намеће НАТО чланство, као заштита од самог НАТО, јер другог јастреба у свету данас нема, а чланови потом плаћају рекет у виду трошкова издржавања те организације и у доприносу њеној живој војној сили, односно људским жртвама принетим на олтар Његовог Банкстерског Величанства које стоји иза кулиса.

ДЕЛОВАЊЕ КРИПТОЕЛИТА Зато право питање није да ли је могућа неутралност у класичном смислу, већ како извршити неутралисање поменуте евроатлантске идеологије у циљу изналажења алтернативе данашњој погубној неолибералној пошасти на путу ка трансформацији света у људско станиште превазиђеног глобалног тржишта и васпостављања социјалне формације на вишем нивоу од свих данас познатих форми у којој би роба и профит служили људима, а не људи роби и профиту. Питање је како бити неутралан у односу на поменуту европску идеологију, јер само у том случају отвара се простор слободе за размишљање о другачијим визијама света. Право питање је избор између евроатлантског американизованог вазалства и Европе, наравно појмљене као колевке људске цивилизације, Европе настале на два античка стуба, на античкој Грчкој и античком Риму, а не схваћене као ЕУ лакрдија којој је једини циљ израбљивање за рачун светских финансијских олигарха. Избор је између слободе и универзалне монархије која се намеће свету, а заснована је на лажи и обмани. Избор је између алтернативе и делегитимизације алтернативне мисли, јер једносмерно неолиберално мишљење вреднује само свет претворен у робу и профит где добробит људи и хуманост немају никакву вредност.
У том правцу делују политичке криптоелите у Београду и Подгорици, које преко нелегитимног присвајања политичке и финансијске моћи, што им је благословила осовина Брисел−Вашингтон да би радили за њу, а НАТО потом бомбама ућуткао преостале противнике, врше покоравање народа у име универзалне монархије, коју подробно анализирају, боље рећи огољују њену лешинарску суштину, млади филозофи Богдана Кољевић и Дијего Фузаро, јер само такво деловање је нашим политичким сплеткарошима гаранција подршке Вашингтона и Брисела да се одрже на власти, што значи да не раде у корист сопственог народа, већ за интересе својих страних ментора и наравно у личну корист, јер према исказаним личним и стручним способностима никада не би били пребогати многи чланови српских влада, а такође ни у Црној Гори то не би били Господар и Свето од Миља. То показује да данас у Србији и Црној Гори није исплативо створити фабрику, већ бити извођач НАТО радова и апологета неолибералног система, због којега су нам побили децу-анђеле у Мурину и анђелчића, малу Милицу у Београду. У ту сврху користи се дискурс евроатлантских перјаника пун пуког прагматизма, либерализма, политичког анархизма, непоштовања међународних правних норми, лажне левице и деснице, јер обе имају исти циљ, а све то да би се прикрио све већи јаз између властодржаца и народа, који настаје због игнорисања политике слободе, правде и једнакости. Пратећи слепо универзалну монархију, евроатлантисти загађују простор слободног мишљења бескрајним тирадама о наводним људским правима, често доведеним до степена перверзије и неморала, о мањинским правима која треба да буду већа од права већине, што је директан удар на демократско одлучивање. Тирадама о слободи унутар јединог мишљења, о демократији схваћеној само у неолибералном облику, универзална монархија прикрива своју недемократску хијерархијску структуру, која целокупни наш живот све више претвара у борбу за голи опстанак.
Једини могући неутралан став није у дистанцирању од данашњих геополитичких ентитета у свету, већ у борби да се они укину као инструменти принуде, да се ослободи простор за слободно промишљање бољег света, а бољи свет је свет са безброј алтернатива. Зато може да буде плодотворна само неутралност схваћена као остварени простор за алтернативно промишљање будућности и напуштање садашњости, а не као размеђа између два геополитички супротстављена пола.
Униполарном и глобалитарном свету који брани универзална монархија, том ђавољем савезу „банкстера“, Брисела, Вашингтона и НАТО коњице, неопходно је супротставити мултиполарни, а не неутрални свет, који једини отвара наду да ће бити времена и могућности да се изнађу боља решења, иначе нам спаса нема имајући у виду природу људског бића.
Дакле, суштинска неутралност, схваћена као положај слободног човека независног од геополитичких подела данашњице чини се да није могућа, а и да би била штетна по будућност планете Земље, јер омогућава статус кво погубном неолиберализму и његовој НАТО жандармерији: Срећом, на излазак из неолибералистичке „амебизације“ људског бића указује једна студентска парола из 1968. године: „Будимо реални, тражимо немогуће!“
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.