Nova era kinesko – afričkih odnosa

Piše Vladanka Raković

Afrički lideri spremno se okreću saradnji sa Kinom koja ne vodi politiku uslovljavanja

Nedavnom posetom kineskog premijera Li Kećijanga Crnom kontinentu (od 4. do 11. maja) najavljena je nova era u već tradicionalno dobrim kinesko-afričkim odnosima.
U govoru, u sedištu Afričke unije, u Adis Abebi, kineski premijer istakao je četiri principa na kojima će se i u budućnosti bazirati kinesko-afrička saradnja: na negovanju međusobnog odnosa jednakosti, jačanju solidarnosti i međusobnog poverenja, zajedničkom zalaganju za inkluzivni razvoj (smanjenje razlika i siromaštva) i promovisanju inovacija u praktičnoj bilateralnoj saradnji. Premijer je najavio da će se do 2020. udvostručiti trgovinska razmena izmeću Kine i afričkih država, a kineske direktne investicije za Afriku učetvorostručiće se do iznosa od 100 milijardi američkih dolara.

PEKING NE ZABORAVLJA Kina, po pravilu, izbegava da sebe definiše kao novu svetsku silu i radije se doživljava kao „zemlja u razvoju“, a u intervjuu za Centralnu kinesku televiziju u Africi, premijer, koji nakon prošlogodišnjeg konstituisanja novog kineskog rukovodstva prvi put predstavlja svoju zemlju u Africi, upitan o impresijama tokom posete, opisao je Afriku upravo kao „kontinent u razvoju“. Važan aspekt spoljne politike Kine se već duže vreme bazira na negovanju prijateljskih odnosa sa zemljama u razvoju, kao i na promociji zastupanja zajedničkih interesa ovih zemalja na međunarodnoj sceni, što je naročito vidljivo u partnerstvu BRIKS-a, koji u svojim redovima od 2010. ima i Južnu Afriku (Kina najveći trgovinski partner). Saradnja Kine i Afrike nije opterećena kolonijalnim nasleđem (čak bi se mogla povući i izvesna paralela između kolonizacije Afrike i „veka poniženja Kine“, odnosno perioda kada je Kina, posle Opijumskih ratova, bila prinuđena da prvenstveno zapadnim državama, tada velikim kolonijalnim silama, „otvori“ svoje tržište i ustupi luke za slobodnu trgovinu) niti međusobnim pritiscima vezanim za promene političkih uređenja. Kineska politika nemešanja i poštovanja suvereniteta je takođe vrlo značajna za plodan razvoj ovih odnosa, a pojedini analitičari napominju da Peking nikada nije zaboravio podršku dobijenu od afričkih država da od republikanske vlade Tajvana povrati svoj status u Ujedinjenim nacijama.
[restrictedarea]

POTRAŽNJA ZA ENERGENTIMA? Li Kećijang je tokom posete Africi boravio u Etiopiji, Nigeriji, Angoli i Keniji. Konkretni rezultati posete odnose se na potpisivanje brojnih ugovora o saradnji, najviše u oblasti energetike i infrastrukture, ali i u drugim oblastima, poput modernizacije poljoprivrede, urbanizacije, zaštite životne sredine i naučno-kulturne saradnje, a razmišlja se i o saradnji u telekomunikacijama i avio-industriji. Kao dobar primer može da posluži potpisivanje ugovora o izgradnji istočnoafričke brze železnice. Početna vrednost ugovora je 3,8 milijardi američkih dolara, koji u iznosu od 90 odsto finansira kineska Eksim banka. Planirano je da železnica u prvoj fazi poveže kenijsku prestonicu Najrobi sa drugim najvećim gradom Mombasom, u dužini od 609 kilometara, a u naredne tri i po godine će prerasti u regionalni projekat koji će povezati Keniju sa prestonicom Ugande, Kampalom, potom sa prestonicom Ruande, Kigalijem i na kraju sa Jubom u Južnom Sudanu. Planirana ukupna dužina železnice je 2.935 kilometara. Prilikom potpisivanja ugovora, predsednik Ugande Joveri Museveni pohvalio je kinesku inicijativu za izgradnju ovog značajnog projekta, a posebno je naglasio da se „Kina, za razliku od ostalih razvojnih partnera, fokusira na stvarne probleme, i pritom ne deli lekcije o tome kako se vodi politika“. To je upravo ona kritična tačka koja deli javnost, kako svetsku, tako i afričku, na one koji hvale i druge koji kude kinesku razvojnu pomoć Africi. Po mnogima, kineska ulaganja su isključivo rezultat ogromne potražnje za energentima i sirovinama, kojima veliki broj afričkih zemalja raspolaže u izobilju – ulaganje u infrastrukturu služi tome da se energenti lakše transportuju u Kinu, i kineska jefitna roba lakše transportuje u Afriku, a usput se zapošljava i veliki broj kineskih radnika. Mnogi Afrikanci smatraju da kineske firme iskorišćavaju njihove resurse, i to često u bliskoj saradnji sa lokalnim vlastima, negoduju zbog velikog broja kineskih radnika, migranata (veruje se da se već radi o milionima) za koje smatraju da oduzimaju posao ionako nezaposlenoj domaćoj populaciji, i plaše se da će Kina vremenom promeniti svoj politički i vojno neutralni stav.

BEZ POLITIKE USLOVLJAVANJA Bez obzira na razuveravanja kineske strane, koja negira težnje ka novoj kolonizaciji Afrike, takve optužbe ipak postoje, a paradoksalno, najčešće dolaze upravo od država bivših kolonizatora. S druge strane, čini se da se afrički lideri spremno okreću saradnji sa Kinom, koja ne vodi politiku uslovljavanja. Poznat je primer jedne afričke države koja je 2007. trebalo da dobije zajam od Svetske banke za izgradnju železnice.
Uslov je bio uvođenje mera za suzbijanje korupcije u redovima birokratije zaposlene u železnici. Usledila je ponuda kineske vlade u mnogo većem iznosu, koja nije bila uslovljena reformama, niti posebnim zahtevima. Nije teško zaključiti koja ponuda je prihvaćena.
Ipak, po rečima kineskog premijera, razvojna pomoć što je Kina pruža Africi treba da bude održiva, odnosno da posluži kao motor za pokretanje sopstvenog razvojnog modela, koji afričke države ponaosob „same biraju“. Po premijeru, izgradnja zapostavljene infrastrukturne mreže pospešuje mobilnost, razvoj tržišta, donosi nova ulaganja u proizvodni sektor i unapređuje kapacitete za iskorišćavanje i izvoz kako sirovina, tako i poljoprivrednih proizvoda, što će neizbežno rezultirati rastom ekonomije, koji će omogućiti poslove za mlade Afrikance.
Kina već decenijama uspešno primenjuje sličan razvojni model i kod kuće, pomoću kojega je za poslednjih 35 godina iz siromaštva izašlo 600 miliona ljudi. Mnogoljudnost, siromaštvo i neujednačena raspodela resursa – to su sličnosti koje afričke zemlje takođe dele sa Kinom.
Pažnju je privukla i kineska podrška Nigeriji u aferi otmice preko 200 nigerijskih devojaka od strane islamske militantne organizacije „Boko Haram“. Kina se na svojoj teritoriji u poslednje vreme susreće sa novim oblicima učestalih organizovanih terorističkih napada ekstremnih islamskih organizacija, pa je borba protiv terorizma visoko na listi kineskih prioriteta. Preko podrške Nigeriji u borbi protiv iskorenjivanja ovog vida nasilja Peking se u međunarodnoj zajednici pokazuje kao odgovoran partner, rame uz rame sa ostalim svetskim silama, poput SAD-a, Francuske i Velike Britanije, koje su odmah na raspolaganje stavile svoje vojne i civilne snage za zajedničku antiterorističku akciju.

U BICI ZA AFRIKU, KINA VODI Nigerijski predsednik Gudlak Džonatan je u govoru na otvaranju Svetskog ekonomskog foruma za Afriku posebno naglasio zahvalnost Kini za vojnu podršku. Nigerija, koju nazivaju i „afričkim gigantom“, sa oko 174 miliona stanovnika najnaseljenija je afrička država, a od ove godine je, zahvaljujući velikim rezervama i izvozu nafte i gasa, kao i razvijenom finansijskom sektoru i sektoru telekomunikacija, od Južne Afrike preuzela i titulu najjače afričke ekonomije. U tom smislu je Nigerija svakako ključni partner u ostvarivanju dalje kinesko-afričke saradnje.
Od 2009. Kina je, kao najveći ekonomski partner Afrike, pretekla SAD, koje su i dalje dominantna vojna i politička sila na kontinentu. Za razliku od SAD-a, Kina je u negovanju odnosa sa afričkim državama „oslobođena“ problema na kojima SAD, shodno svojim uverenjima i pod pritiscima stručne javnosti, moraju da insistiraju, kao što su „promocija ljudskih prava“, „demokratskih vrednosti“, „korupcija“ i „sloboda štampe“. I evropske države, uprkos ulaganjima kroz evropske fondove, beleže konstantni pad u trgovini sa Afrikom, a borbi za uticaj na kontinentu se pridružio i Japan, koji je zainteresovan za slične stvari kao i njegov azijski sused – za energente i direktne investicije. Međutim, stvar je u pristupu − dok Kina naglašava prijateljske veze zemalja u razvoju i osigurava i daje političku podršku, Japan je poslovično fokusiran na ekonomiju. Sve u svemu, izgleda da u bitki za Afriku trenutno vodi Kina.
[/restrictedarea]