Ko se seća žrtava još

Piše Dragomir Antonić

Ako bez obične engleske gnjide ne može Srbija da stigne tamo gde se vlast zaputila – ne mora ni da stigne

U Srpskom običajnom kalendaru Vidovdan zauzima važno mesto. Mnogi događaji iz srpske dalje i bliže istorije odigrali su se na ovaj dan. Vidovdan je praznik srpske istrajnosti u borbi sa nevoljama koje prate Srbe vekovima. Praznik je dokaz srpske snage da sačuva veru u kolektivnu pripadnost srpskom nacionalnom biću. Gde god Srbi bili, na bilo kojem kraju zemaljske kugle živeli, pomenuće Vidovdan, ako mogu, upaliće sveću, pomoliti se za sopstvene pretke, svetog cara Lazara, Miloša Obilića i biti ponosni što su Srbi. Praznujući Vidovdan, čuvamo veru, pismo, istoriju, običaje, kosovske junake, slavne pretke. Čuvajući njih, čuvamo sebe i svoje potomke.

 

KO JE DOŠAO DA NAM POMOGNE Srbi su oduvek imali umne ljude koji se nisu nikad predavali. Čak i kad su bili bez sopstvene države, znali su šta im je činiti. Jedni su stvarali materijalna bogatstva i ulagali ih u očuvanje pravoslavne vere, kulture, pismenosti i u opšte obrazovanje potomaka. Znali su da je najvažnije sačuvati veru, ime, pismo, Krsnu slavu, običaje. Ako to sačuvate – sve ste sačuvali. Bože, oprosti mi, ali izgleda da je našim precima bilo lakše kad su bili bez države, nego nama sa ovakvom vlašću, kojoj su svi miliji od Srba. Kako objasniti činjenicu da osvedočeni neprijatelj Srba i Srbije, neosuđeni, bar zasad, ratni zločinac Bler dolazi u Srbiju da pomogne Srbiji!? Spodoba koja je tokom zločinačkog napada NATO ubica javno izjavila: „Rat protiv Srba nije samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.“ Danas, takav ništak želi, logično za novce, da „pomogne“ Srbiji da „stigne“ u nekakvu evrounijatsku tvorevinu. Ko može uopšte pomisliti da se od takve osobe može bilo šta dobro očekivati. Hoće li porodica Andreje Tomanovića, lekara iz Prištine, kome je engleski general garantovao bezbednost ako ostane da radi u bolnici, a koga su iskasapili šiptarski zločinci, poverovati u dobronamernost tadašnjeg premijera i pretpostavljenog engleskom generalu? Ili će se porodice Sanje Milenković iz Varvarina, trogodišnje Milice Rakić i hiljada osakaćenih obradovati kad čuju ko je došao da pomaže? Da ne sipam so na živu ranu i ne pominjem roditelje i rodbinu dece umrle ili obolele od raka. Stradali su zbog bombardovanja radioaktivnim bombama, za šta je naredbu izdalo napred pomenuto strašilo.

[restrictedarea]

KADA EKSPERT UBEĐUJE Mogu čelnici na vlasti da misle kako su najpametniji. Da ono što oni znaju (smešno verovanje u doba interneta, Vikiliksa, Snoudena) niko drugi ne zna. Jeste da je glupo, ali njihovo je pravo da veruju. Ono što ne smeju da čine je sprdanje sa žrtvama i ponižavanje porodica koje su ostale bez svojih najmilijih. Nipodaštavanje žrtava stradalih u odbrani Otadžbine je velik greh i uvek se obije o glavu onome ko takav greh učini. Ako bez obične engleske gnjide ne može Srbija da stigne tamo gde se vlast zaputila – ne mora ni da stigne. To što će nekoliko hiljada plaćenih lobista ostati bez novca nije strašno. Ostaće u budžetu više para. Sme li ministar finansija da kaže koliko proevropske kancelarije, odbori, komisije, vladine i nevladine interesne grupe uzimaju para iz budžeta? Neka kaže cifru, a ne da priča on ili njemu slični o prodaji „Telekoma“, jer navodno javno preduzeće posluje sa gubitkom!?

Voleo bih da bilo ko od svetskih šalabajzera sa masterima i navodnim diplomama svetskih univerziteta objasni najobičniji telefonski račun, gde  za obavljene usluge u iznosu od nula dinara treba da se plati 516,81 dinara. Imam račun. Otišao sam u banku i platio. Banka je zaokružila uplatu na 517 dinara, dodala svoju proviziju od 55 dinara i mene su ukupno koštale 572 dinara. Sada me „ekspert“ ubeđuje da „Telekom“ radi sa gubitkom i da se mora privatizovati (opljačkati) jer stvara gubitke!? Uzgred, moj prijatelj Miša iz Gornje male u Kniću kaže da je za uvođenje telefonskog priključka u seosku kuću 1967. godine  njegov otac Leso prodao kravu. Znači, uvođenje telefona nije plaćala država ili pošta, već pojedinac koji je hteo da ga ima. Sada iz belog sveta neko hoće sve da kupi. Kad kupi, biće nam bolje. Tako kažu.

 

ŠTA JE ĐELIĆ PRIČAO Sećate li se bivšeg ministra Božidara Đelića, njegovog  podvriskivanja za govornicom parlamenta, „ajmo, ajte“ i pokazivanja nalivpera kojim je potpisao sporazum o pristupanju nečemu za šta su ozbiljni ljudi govorili da će dovesti do potpune anarhije u uvozu poljoprivrednih proizvoda u Srbiju? Bio sam prisutan u Privrednoj komori Beograda kada je posle Đelićevog potpisa sanitarni inspektor zamolio prisutne novinare da objave koliko je taj sporazum štetan i da niko više neće moći kontrolisati ispravnost mesa. Priču je završio rečenicom: „Jedite isključivo meso od svinje koju lično poznajete“. Svi su se nasmejali, ali u novinama ništa nije objavljeno. Bilo je to za vlade Mirka Cvetkovića.

Đelić nije više u Srbiji, u Rusiju se izvozi prepakovano meso ko zna odakle a mi, s oproštenjem, umesto kvalitetne domaće hrane, jedemo uvozna govna. Sve je rađeno zbog dobrobiti naše dece.

Vidovdan je sutra. Ne zaboravimo one koji su dali život za odbranu države 1999. godine. Upalimo im sveću za dušu. Setimo se generala Pavkovića, Lazarevića, Đukića, Tolimira, Mladića, i drugih oficira koji su zatvoreni. Nadajmo se da će Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj uskoro biti među nama. Molimo se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog Jovana. Budimo dostojni potomci srpskih vidovdanskih heroja.

[/restrictedarea]