IRINA DERETIĆ, filozof – PLATON, SRBI I POUKE O PEĆINI

Razgovarala Mila Milosavljević 

Razumevanje vlastitog filozofskog nasleđa bitan je pokazatelj nacionalnog samorazumevanja i ono bi trebalo da odgovori na to ko smo, ka čemu težimo i koji su vrednosni orijentiri kojima se rukovodimo

Irina Deretić (1969, Beograd) − filozof, pisac, docent na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pored više od osamdeset radova na srpskom, engleskom, nemačkom i ruskom jeziku, objavila je i knjige: „Kako imenovati biće“ (2001) „Logos, Platon, Aristotel“ (2009) i „Iz Platonove filozofije“ (2010). Predavala je 2007. i 2008. na Univerzitetu „Fridrih Šiler“ u Jeni u Nemačkoj, na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj 2011, na Univerzitetu u Vladimiru u Rusiji. Dobitnik je više domaćih i međunarodnih stipendija i nagrada. Ovih dana u izdanju „Zavoda za udžbenike“ izlazi njena najnovija knjiga pod nazivom „Platonova filozofska mitologija“, i to u biblioteci „Posebna izdanja“ u kojoj se publikuju naučna dela. Razgovaramo o pomenutoj novoj knjizi, o Platonovom razumevanju mitova i kapitalnom projektu ,,Istorija srpske filozofije“ (četvorotomno izdanje kuće „Evro-Đunti“) ali započinjemo jednom ne manje važnom i zanimljivom temom: njenim impresijama iz Rusije gde je nedavno boravila u okviru manifestacije ,,Dani Ćirila i Metodija“.

Upravo ste se vratili iz Rusije, gde ste imali nekoliko veoma značajnih izlaganja, koja su ujedno označila i kvalitetnu međuuniverzitetsku saradnju…

Već treći put odlazim u Rusiju, učestvujem na njihovim konferencijama, držim predavanja po pozivu. Od 20. do 22. maja na Univerzitetu u Vladimiru održana je značajna međunarodna konferencija posvećena Danima Ćirila i Metodija, gde sam imala čast da govorim na plenarnom zasedanju. Tema izlaganja na ruskom jeziku bila je „Platon o nalikovanju čoveka Bogu“, a tiče se odnosa filozofije i teologije.

Održala sam i dva predavanja: o humanizmu Dostojevskog na Filološkom fakultetu, kao i o  ruskim emigrantima i njihovom delovanju na Beogradskom univerzitetu na plenarnoj sednici konferencije o pedagogiji i obrazovanju održanoj 24. maja. Moj doktorand Aleksandar Kandić izložio je rad o Dositeju Obradoviću. Povodom našeg gostovanja, priređen je svečani prijem kod rektora Vladimirskog univerziteta, profesora Anzora Saralidzea, na kojem su kolegi Kandiću i meni dodeljene diplome zahvalnosti. Treba dodati da je na inicijativu našeg Filološkog fakulteta nedavno u Beogradu potpisan dogovor o saradnji između Beogradskog univerziteta i Vladimirskog univerziteta, kojeg je predstavljao profesor Jevgenije Arinjin.

Na poziv profesora Moskovskog instituta za međunarodne odnose Vladimira Glagoljeva i Margarite Silantjeve, posetili smo ovu elitnu obrazovnu instituciju 28. maja i prisustvovali sednici njihove Katedre za filozofiju, na kojoj smo najsrdačnije primljeni i gde smo čuli samo reči pohvale o srpskoj kulturi i istoriji, istaknutim srpskim misliocima, naučnicima i diplomatama. Moskovski profesori, kao i kolege iz Vladimira, pokazali su spremnost da se uspostavi plodna i dugoročna naučna saradnja.  Povrh toga, stekla sam utisak da je akademski život u Rusiji vrlo razvijen, dinamičan i plodan, da su nastava i naučnoistraživački rad na visokom nivou, te da imaju vrlo razvijenu međunarodnu saradnju. Na ruskim univerzitetima se mnogo teže dolazi do naučnih titula i zvanja, što je još jedan od činilaca koji doprinosi kvalitetnijem naučnom i pedagoškom radu.

Kakvi su vam utisci o Rusiji? Boravili ste tamo upravo u vreme žestokih sukoba u Ukrajini i zaoštravanja odnosa između Rusije i sveta?

Snažni, neizbrisivi, uvek novi i drugačiji, tako da posle povratka iz Rusije uvek sebe vidim, doživljavam i razumem na drugačiji način. Vaspitavana sam u porodici u kojoj su ruska kultura i duhovnost bili sastavni momenti mog odrastanja, ali odlazak u Rusiju i susret sa njenim prostorom, čiji se kraj, ma kuda pogledali, ne može ni nazreti, sa gostoljubivošću, mudrošću i neverovatnom dobrotom ruskih ljudi, lepotom ruskih gradova i crkava doneli su mi nova i neočekivana iskustva. Rusija me uvek iznenađuje, ona nikada nije ista, njeni ljudi imaju izraziti smisao za humor prožet autoironijom, svako od njih je jedinstven, ličnost za sebe; uvek ćete upoznati nekoga ko će vas iznenaditi nesvakidašnjim pogledima i uvidima.

Jedan doživljaj je toliko poseban da ga izdvajam od svega ostalog. To je nešto što nikada do tada nisam iskusila. Pokraj Pokrova Bogorodice na Nerli, malene, bele crkve iz 12. veka, savršenih proporcija i neobično rafiniranog reljefa, koja leži u beskrajnom prostoru na ušću dveju reka u kojima se ogleda i čija klasična lepota baš u tom prostranstvu dolazi do posebnog izražaja i služi kao referentna tačka za njegovo strukturiranje − pojavila se grupa seoskih žena koje su išle na ritualno kupanje. Jedna od njih prišla je malenom hramu, zagrlila ga i prozborila sledeće reči: „Lepotice moja! Kako to da uopšte postojiš? Kako to da tako dugo traješ?“ I onda sam shvatila da dok bude takvih ljudi i takvih mesta, vredno je i smisleno živeti u ovom svetu u kojemu su tragedije, nesreće i ratovi sastavni deo našeg postojanja.

[restrictedarea]

Da li mislite da nedavni događaji u Ukrajini posredno pokazuju ili nagoveštavaju okretanje Rusije od Zapada i Evrope?

Uopšte ne mislim da se Rusija „okreće“ od Evrope, jer bi se time odrekla same sebe, svoje tradicije i prošlosti. Nas Slovene opismenili su sveta grčka braća Ćirilo i Metodije i time uticali da mnogo ranije od drugih evropskih naroda odredimo svoju samobitnost. Rusija deli evropske vrednosti i ideale kao što su sloboda i uvažavanje ličnosti u svoj njenoj jedinstvenosti, što uostalom predstavlja jednu od ključnih misli ruske religiozne filozofije. Povrh toga, samopreispitivanje i samokritičnost jesu osobine koje ruska nacionalna samosvest baštini od samih evropskih izvora, od starogrčke filozofije i kulture. Podsetimo se da svi Sokratovi filozofski razgovori počinju kritičkim preispitivanjem svojih i tuđih samorazumljivih predstava i mnjenja. Kako tokom svoje istorije, tako i danas, Rusi sebe kritički preispituju i to pre svega u odnosu na Zapad, što predstavlja vrlinu, budući da tek uviđanjem vlastitih mogućnosti i granica možemo znati kako ćemo ih prekoračiti i sebe usavršiti.

Dodajmo i to da je na samim svojim počecima grčka kultura pokazivala veliko uvažavanje prema naučnim i umetničkim rezultatima kultura Istoka. Tu evropsku otvorenost prema istočnim kulturama i civilizacijama pokazuje, po meni, i savremena Rusija, možda više nego bilo koja druga evropska država.

Dostojevski je u svojoj čuvenoj „Besedi o Puškinu“ govorio o specifičnoj ruskoj vrlini. Koja je to vrlina i kako je vi razumete?

Moglo bi se učiniti paradoksalnim to što ruska specifičnost leži upravo u težnji ka potpunom poistovećivanju sa duhom drugih nacija i kultura kako bi se to drugo u potpunosti razumelo kao svoje i samim tim prestalo da bude tuđe i strano, što Dostojevski pokazuje na primeru Puškina, najvećeg ruskog pesnika i jednog od tvoraca ruske samosvesti. Ruski spisateljski genije i jeste rezultat te sposobnosti da se identifikuje sa nečim drugim, od sebe različitim, te da se u produktivnoj recepciji tome drugom da vlastiti pečat. Svečovek, što predstavlja ideal ruskog humanizma, jeste ličnost čija se izuzetnost ne sastoji u tome što je superiorna u odnosu na druge ljude, već u tome što nastoji da i sintetiše iskustva različitih nacija i kultura. U težnji da bude ne samo otvoren prema drugim kulturama već i da istinski razume i doživi ideje i duhovnost drugih naroda, svečovek je u svojoj univerzalnosti jedinstven. Misao o svečoveku mogla bi se protumačiti i kao nikada ostvareni ideal istinskog bratstva među narodima, univerzalne empatije među ljudima, kao i poštovanja svake ličnosti u njenoj jedinstvenosti. Nema nijednog čoveka bez vrednosti i veličine, koji u sebi ne nosi beskraj neostvarenih mogućnosti i talenata, nema čoveka koji ne zaslužuje ljubav i poštovanje.

Čini se da danas ne živimo u vremenu u kojem postoje bilo kakvi ideali, pogotovu ne ideali o kojima je govorio Dostojevski. Da li savremenim svetom vlada potpuni vrednosni relativizam?

Svako društvo počiva na određenom sistemu vrednosti, čak i kada se zalaže za vrednosti koje jedne drugima protivreče. Premda se katkada čini kako u savremenim zapadnim, demokratskim društvima, a naročito u ovom našem tranzicionom, buja potpuni vrednosni relativizam – u kojem se podjednako vrednuju, na primer, i beskonačno nasilje i potpuna bezazlenost, i cinična nepravednost i borba za pravedne ciljeve, i patogeni voajerizam i njegova kritika, i kritičko mišljenje i povinovanje onome što se medijski nameće kao već formirano javno mnjenje – ni kreatori javnog mnjenja u tim društvima ne odobravaju prikazivanje određenih sadržaja koji dovode u pitanje vrednosni sistem na kojem ta društva počivaju. To se danas naziva „političkom korektnošću“, iza koje se često maskiraju protivrečne tendencije, ili pak vrlo utilitarni i proizvoljni zahtevi za poslušnošću i unifikacijom konkretnih političkih „elita“.

Kako sa aspekta filozofske nauke vidite sudbinu savremenog sveta? Kuda on to ide? Ili, bolje rečeno, čemu stremi?

Na to pitanje se ne može kratko ni jednoznačno odgovoriti. Pokušaću da naznačim samo obris mogućeg odgovora na ovo pitanje i to u političkom kontekstu. Događaji u Ukrajini, i prethodno u Siriji, pokazuju da se unipolaran svet pretvara u multipolaran, u kojem će morati da se redefinišu različite uloge i interesi naroda i država. Čini se da više ne postoji jedna supersila, već se ekonomska i politička moć raspoređuju na više strana, a koja će od njih dominirati, pokazaće vreme.

Pojasnite nam i obrazložite svoju ideju da pokrenete projekat četvoroknjižja ,,Istorija srpske filozofije“?

Prve dve objavljene knjige „Priloga za istoriju srpske filozofije“ nastale su pre svega kao rezultat rada na projektu „Istorija srpske filozofije“ Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji finansira Ministarstvo za nauku i prosvetu Republike Srbije. Svoje studije i oglede u ovim knjigama priložili su intelektualci i sa drugih srpskih fakulteta i univerziteta, pa i iz inostranstva, poput moskovske profesorke Margarite Silantjeve. Odmah bi trebalo biti jasno da ova dva toma ne predstavljaju pregled srpske filozofije od Svetog Save do danas, već zbornike studija u kojima se  srpskim filozofima i njihovim promišljanjima, ili pak prevodima srednjovekovnih rukopisa, pristupa polazeći od određenog stanovišta, koji se potom na odgovarajući način preispituju i vrednuju, te razmatraju u širem duhovnom kontekstu. Kraćih radova, preglednog karaktera skoro da i nema, neki od tekstova otkrivaju potpuno nova svedočanstava.

Šta je na samom početku bila vaša glavna zamisao, osnovni cilj ovog zamašnog i veoma zahtevnog posla?

Osnovna namera ovog projekta jeste da utremo put kontinuiranom i institucionalnom proučavanju srpske filozofske baštine, koje podrazumeva timski rad i angažman. Razumevanje vlastitog filozofskog nasleđa bitan je pokazatelj nacionalnog samorazumevanja, a ono bi trebalo da odgovori na to ko smo, ka čemu težimo i koji su vrednosni orijentiri kojima se rukovodimo.

Koji su kriterijumi bili odlučujući u radu tokom  priređivanja?

U okviru projekta „Istorija srpske filozofije“, kojim rukovodim, odvija se čitav niz aktivnosti među kojima je svakako najznačajnije objavljivanje tekstova, studija i knjiga koji se bave našom filozofskom baštinom. Projekat je odobrilo Ministarstvo za prosvetu i nauku Republike Srbije, koje nas i finansijski podržava.

Knjiga „Istorija srpske filozofije I“, u izdanju „Evro-Đuntija“, rezultat je jednogodišnjeg rada saradnika na ovom projektu, u koje spadaju naši ugledniji profesori sa Beogradskog, Novosadskog, Prištinskog, Banjalučkog univerziteta, kao i američkog Univerziteta na Rod Ajlendu. Početna nit vodilja našeg istraživanja jeste uverenje da postoji izvestan kontinuitet, te identitet našeg filozofiranja koji je duži nego što se obično pretpostavlja. Kriterijumi kojima sam se rukovodila u izboru tekstova jesu njihov kvalitet, metodološka zasnovanost, verodostojnost svedočanstava koju nude, te mera u kojoj su oni originalni..

Zanimanje šire čitalačke publike za prva dva objavljena toma  „Istorije srpske filozofije“ pokazalo je da ste uspeli u nečem što je na prvi pogled, verujem, čak i vama bilo nemoguće, a to je da ste potakli interesovanje šire čitalačke publike a ne samo stručnjaka, posvećenika ove nauke koji ipak pripadaju jednom uskom krugu.

Za filozofiju je potrebna priprema, kao i za bilo šta drugo. Ne postoji nijedna ozbiljna studija, a kamoli knjiga, bilo iz prirodnih ili pak duhovnoistorijskih nauka za koju nije neophodna priprema u smislu razumevanja terminologije, najvažnijih autora i ključnih stanovišta u određenoj oblasti. To važi i za filozofska dela. Pa ipak, filozofija se bavi i pitanjima koja se tiču svih nas, poput pitanja: odakle smo, ko smo i u čemu je smisao našeg postojanja, kako je postao kosmos i koje je strukture, da li postoji Bog, a ako postoji, možemo li ga dokazati ili u njega pak samo verujemo, na čemu počivaju naše logičke, saznajne, etičke, političke i estetičke kategorije. U tom smislu nam filozofija nije ni strana, ni daleka, ni nerazumljiva; ne mogu zamisliti čoveka koji se nikada nije zamislio nad smislom vlastitog postojanja. Filozofija traži od nas da se ozbiljno i misaono konsekventno suočimo sa ovim pitanjima i da se ne zavaravamo da ćemo na njih lako odgovoriti. Na takva pitanja konačnih i dogmatskih odgovora ni nema.

Kako vidite srpsku filozofiju i njenu poziciju u svetu?

Neosporno je da mi nemamo tako razvijenu filozofsku tradiciju i kulturu poput Grka, Nemaca, Francuza, Engleza i Rusa, kao što je tačno da su Srbi dali mnogo veće rezultate u književnosti i prirodnim naukama nego u filozofiji. Sve to ne znači da nije bilo originalnih i značajnih srpskih filozofa poput Ruđera Boškovića, Božidara Kneževića i Branislava Petronijevića. Srpska filozofija se razvijala u kontekstu vizantijske filozofije u srednjem veku, dok je u moderno doba, svakako, bio najveći uticaj nemačke filozofije. To što je filozofija nekog mislioca plod drugih autora, pa čak i stranih intelektualnih obrazaca, ne mora nužno da znači da je epigonska i bez autorskog pečata.

Vaša knjiga „Platonova filozofska mitologija“ razotkriva Platona u jednom sasvim novom svetlu. Šta predstavlja vaše polazište kada je ovo delo u pitanju?

Polazeći od Platonove kritike homerovsko-hesiodovske mitotvoračke tradicije, istražujem utemeljenost i domete te kritike, te njegov vlastiti projekat nove filozofske mitologije i njegove mitove kao delimičnu realizaciju tog projekta. Drugim rečima, preispitujem zasnovanost Platonovog shvatanja smisla i značaja mitskog načina mišljenja, kao i same njegove mitološke tvorevine, te nastojim da pokažem koliko su Platonova promišljanja o tome tačna i aktuelna i za nas danas. Mitovi prenose neku univerzalnu poruku, do čijeg smisla se ne može doći na osnovu bukvalnog čitanja, već samo „otkrivanjem“ njihovog dubljeg, retko očiglednog i samorazumljivog smisla i značenja. Platonovi mitovi su filozofski u tom smislu da prenose uvide filozofskog karaktera, bez kojih nije moguće razumeti njegovo mišljenje. Neki od njih pripovedaju o središnjim problemima njegove filozofije, počevši od toga kakva je struktura vidljivog sveta i uloge boga u njemu, preko našeg psihičkokognitivnog ustrojstva, pa sve do ispravnog etičkog prosuđivanja i do razumevanja odnosa čovekove slobode i nužnosti kosmičkog poretka.

Da li je Platon smatrao da su mitovi konstitutivan momenat našeg ličnog i kolektivnog identiteta?

Platon je toga i te kako bio svestan. Mitovi su prisutni u našem duhovnom iskustvu, čak i kada ih najoštrije kritikujemo ili ih se pak odričemo. Oni ni u kom slučaju nisu vrednosno neutralni, već naprotiv, oblikuju, neretko nesvesno, od samog detinjstva, naše etičke predstave i paradigme, i šire, naš pogled na svet. Stalno imajući na umu neizbežan i snažan uticaj mita na čoveka, Platon je u komponovanju vlastitih mitova pažljivo vodio brigu o tome na koji će način preneti vlastita etička i filozofska promišljanja, koja bi trebalo da imaju obavezujući karakter. Pa ipak, Platon je svojim mitotvorstvom prevazišao vlastite spisateljsko-filozofske namere, kao i sopstveni nacrt nove mitologije tako što nije sledio njegove jasne, premda i krute filozofske i narativne regule o tome da mitovi moraju uvek verno odražavati sadržaj o kojem pripovedaju, te da u njima sve mora biti potpuno konzistentno izloženo… Ono što Platonove mitove razlikuje od svih mitova nastalih pre ili posle njega jeste težnja da se određene filozofske ideje koje se ne mogu saopštiti ni dokazom ni argumentom izraze jezikom koji nam jedino preostaje – simbolima i metaforama mita. Onda, kada se razumsko-umske sposobnosti suoče sa vlastitim granicama, mitovi su ti koji nas podstiču da mislimo dalje, i preko zadatih i već utvrđenih okvira.

Platonov erotski mit o dvema polovinama koje se traže po svome uticaju nadilazi i granice filozofije, psihologije i psihoanalize (spomenimo samo to da je ovaj mit, prema Frojdovim rečima, uticao na njegovo sopstveno razumevanje regresivne prirode nagona) pesništva, te ulazi i u popularnu kulturu i čini se kako svi o njemu pomalo nešto znamo.

To što je ovaj mit ušao u „šire narodne mase“ ne znači ni da je banalan, ni da mu je smisao već na prvi pogled prepoznatljiv, već pokazuje da taj mit prenosi duboku istinu, koja se tiče svakoga od  nas, te pogađa i obrazovane i neobrazovane ljude, i naučnike i pesnike, i filozofe i one koji nisu skloni apstraktnom načinu mišljenja. Ovaj mit nam, između ostalog,  pripoveda i o tome da svaka ljudska delatnost, ma kako uzvišena bila – počevši od pesništva, preko drugih formi umetnosti, do filozofije – ne može da ispuni našu ontološku prazninu i otkloni užas naše usamljenosti i razdvojenosti od onoga čemu izvorno pripadamo. Od toga nas, kako mit o dve polovine poručuje, može izlečiti samo polna ljubav, koja i nema nikakve svrhe izvan sebe same, a bez koje naši životi ne bi imali smisla. A to je ljubav prema određenoj ličnosti, koju onda kada je zavolimo, doživljavamo kao neraskidivi deo sebe. To što Platon na tako uspešan način filozofski i pesnički artikuliše čini se da duboko doživljava svaki čovek, te tako intuitivno prihvata istinu ovog mita, bez obzira da li je može sasvim racionalno pojmiti i protumačiti.

Među poznatijim Platonovim mitovima je mit o pećini. Kako ga vi tumačite?

Priču o pećini tumačim na više različitih načina, koji su međusobno spojivi i od kojih se svaki odnosi na neki od aspekata o kojima nam on pripoveda, te ga interpretiram i kao metafizičku alegoriju, i kao prosvetiteljski mit, što nam kazuje kako je neznanje ključni uzrok neslobode, te kao priču koja ima i svoj psihološki i politički karakter. Premda alegoriju o pećini Platon ne naziva mitom, možemo je smatrati mitom, budući da zadovoljava upravo one kriterijume koje bi, prema Platonovom mišljenju, trebalo da zadovolji svaki mit, a to su: da ima narativan karakter, da govori o onom „božanskom“, da u njemu važnu ulogu imaju heroji. U mitu o pećini ti heroji su filozofi koji, bez obzira na sve umno-psihološke napore, uspevaju da saznaju strukturu i poredak svega što jeste. A do takvog saznanja dolaze tek onda kada su u stanju da prevaziđu nametnuta ograničenja sredine u kojoj žive i da u odnosu na nju uspostave potrebnu kritičku distancu, što im omogućava da razumeju norme i merila koje bi trebalo slediti u konstituisanju pravednog političkog poretka. Stoga bi upravo oni trebalo da reformišu život u pećini. Budući da imaju znanje o tome šta je pravedno i dobro po sebi, samo su oni kadri da razotkriju suptilne oblike manipulacije političkih kvazielita koje proizvođenjem neistina ili poluistina drže stanovništvo u stanju permanentnog ropstva. Najveći problem je u tome što robovi u pećini i ne znaju da su porobljeni i što misle da je njihovo ropstvo sloboda, pogrešna uverenja jedina moguća istina, a da svet u kojem žive nije mračna pećina nego jedina zamisliva realnost. Nastojanje da se tako duboko usađene predrasude prevaziđu, i prema Platonovom  mišljenju, jeste težak, gotovo neostvarljiv poduhvat.

Da li posle mnogih vekova koji su protekli od vremena kada je živeo Platon još uvek živimo u pećini?

Čini se da danas više nego ikada živimo u svetu imidža, u kojem je važno kako neko ili nešto izgleda i kakvim se predstavlja, a ne to kakav neko ili nešto istinski jeste, u svetu u kojem se manipulativno vlada drugima stvaranjem neprekidnog privida i izazivanjem često potpune konfuzije, naročito u vezi sa važnim političkim pitanjima i problemima. O tome upravo govori Platonova priča o pećini. Razlika je u tome što Platonovi zatočenici u pećini vide pred sobom samo jednu nametnutu sliku o svetu, dok smo mi izloženi čitavom nizu različitih informacija, među kojima, ukoliko smo dovoljno kritični i samokritični, ali i smeli, možemo da dođemo i do nekih ispravnih uvida. Uzmimo, na primer, ukrajinsku krizu! Da su se pratili samo ukrajinski i zapadni mediji, mogao se steći utisak, ma koliko to bilo nelogično, da su protivnici majdanovske politike sami sebe spalili u Domu sindikata u Odesi. Međutim, društvene mreže i internet su snimcima i fotografijama identifikovali izvršioce ovog surovog zločina, pred kojim je sramno i neodgovorno zatvarati oči.

KSENIJA, ANICA, PRAVDA…

Žene filozofi našle su zaslužno mesto u srpskoj filozofskoj misli, kao i u ,,Istoriji srpske filozofije“. Koliki je zapravo njihov doprinos nacionalnoj filozofiji?

Prva srpska žena koja je doktorirala filozofiju kraćim radom o Šopenhaueru 1910. godine bila je Pravda Marković. Njenu disertaciju, koja sadrži i kratku biografiju, dobila sam iz „Ludvig Maksimilijan“ univerziteta u Minhenu, gde sam i sama studirala, te sam je prevela sa nemačkog na srpski jezik. Šta se dogodilo s njom po povratku u Beograd može samo da se naslućuje: podataka nema. Najpoznatije najznačajnije žene filozofi iz naše prošlosti, Ksenija Atanasijević i Anica Savić Rebac, nisu imale lakšu sudbinu. Anici Savić Rebac posvetila sam studiju u ovom tomu. Bila je žena izuzetne erudicije, helenista, pronicljivih, dubokih i istančanih uvida, koja bez obzira na originalnost svog stvaralaštva nije bila dovoljno priznata, te između dva svetska rata nije ni predložena da predaje na Beogradskom univerzitetu. Ksenija Atanasijević je imala tragičnu sudbinu i dala je veliki doprinos srpskoj kulturi. Kao izvrstan poznavalac istorije filozofije, svoje rafinirano razumevanje filozofskih ideja i problema pokazala je nizom tekstova objavljenih kako na srpskom, tako i na stranim jezicima. Prevela je veliki broj dela, da spomenemo samo ona najznačajnija: Platonov „Parmenid“, Aristotelov „Organon“ i Spinozinu „Etiku“. Povrh svega, Ksenija Atanasijević se bavila i onim čemu je naš projekat i posvećen a to je istorija srpske filozofije. Ona je besramno optužena za tobožnji plagijat i proterana sa Beogradskog univerziteta. Ovi primeri rečito govore o tome kako se naša sredina odnosi prema svojim kreativnim ženama originalnog i prodornog mišljenja i treba da se nad time duboko zamislimo, ali i da delujemo, ponekad i bezuspešno, kako se takve stvari ne bi ponovile.

UTICAJI

Zahvaljujući ogromnom trudu vašeg oca Jovana Deretića, danas imamo obimno i kapitalno delo ,,Istorija srpske književnosti“. Vi ste svim svojim snagama pak stali na čelo projekta priređivanja istorije srpske filozofije. U kojoj meri je otac uticao na vas kada je izbor zanimanja u pitanju?

Ono što slušamo od detinjstva, čime smo okruženi utiče na budući razvoj. Veliki broj dece postavlja filozofska pitanja: odakle smo, ko smo, da li Bog postoji. Međutim, da li će se njihova dalja nastrojenost da postavljaju takva pitanja nastaviti, razvijati,  i te kako zavisi od roditelja. Moj otac i ja smo bili u stalnom razgovoru o suštinskim problemima kako metafizičke, tako i etičko-životne naravi. Na neki način, ja sam bila privilegovana, jer sam u svojoj kući odmalena učestvovala u razgovorima o  intelektualnim temama koje ulaze u različita područja ljudske duhovnosti.

IZ BIOGRAFIJE

Dr Irina Deretić je docent na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, gde predaje Istoriju filozofije Ia, Istoriju filozofije Ib i Uvod u filozofiju. Magistarske studije je pohađala na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, kao i na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu, gde je studirala kod profesora Vernera Bajervaltesa. Na Filozofskom fakultetu je magistrirala radom „Jezik i ontologija u Platonovim dijalozima: Kratil i Sofist“, dok je doktorirala radom „Platonova i Aristotelova filozofija logosa“.

Područja istraživanja kojima se bavi jesu: antička filozofija, ranohrišćanska filozofija, Hegelova filozofija, filozofska hermeneutika, nacionalna filozofska baština, etika vrline itd. Objavila je tri knjige, kao i više desetina naučnih radova (83) studija i eseja na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom, slovenačkom i makedonskom jeziku (videti bibliografiju) i priredila dva toma zbornika „Istorija srpske filozofije. Prilozi istraživanju“.

[/restrictedarea]