“Grdana”, ili zlo je dobro

Holivudsko osavremenjivanje bajki

U sve bujnijem talasu novih čitanja bajki, kako od strane „Diznija“ i Holivuda tako i nekih zapadnih pisaca, primetno je prekombinovanje nekada skrivenih značenja u sasvim otvorene poruke, prilagođene savremenim diktatima liberalne političke korektnosti moderne civilizacije. Aktuelni primer je svetski bioskopski „Diznijev“ hit „Grdana“ (Malefisent) varijacija „Uspavane lepotice“, koju krasi transparentna glorifikacija zla oličenog u seksipilnoj i glamuroznoj Anđelini Džoli, protagonistkinji zle veštice iz naslova

Samo tokom proteklih nekoliko godina, u tekućoj, kao i u naredne dve-tri, Holivud može da se podiči sa bar dvadeset filmova inspirisanim bajkama. Bilo da je reč o direktnim ekranizacijama čuvenih bajki, rimejkovanju već postojećih filmova najpopularnijih priča za decu ili spinovanju likova u „nešto novo“, Holivud svojim inflatornim pregalaštvom ističe da su ovo nove zlatne godine za celuloidno preprodavanje bajki. Aktuelni primer, jedan od vodećih svetskih bioskopskih hitova jeste novi „Diznijev“ dugometražni igrani film „Malefisent“, čiji je naziv distributer za naše tržište duhovito i prigodno preveo kao „Grdana“. S njim se „Dizni“ vraća bajci o uspavanoj princezi i zloj vili, ali sada iz perspektive zle vile, koju u nadobudnom i „veoma zlom“ izdanju tumači Anđelina Džoli. Okrenuta nešto starijim potrošačima, tinejdžerima, jer princeza ima komercijalnih šesnaest godina, ovako rekonstruisana bajka dospeva do najšireg sloja publike koja posećuje bioskope. Otuda je „Grdana“ zabava za savremene adolescente pa su njene nekada možda delom i prikrivene poruke sa seksualnom psihološkom simbolikom (barem kada je reč o njihovom tumačenju od strane jungovaca ili frojdovaca) sada nadograđene novim. „Grdana“ je sada mnogo više epska propaganda mračnjaštva, veštičarenja i same suštine zla u svom njegovom gotovo satanističkom glorifikovanju nego što je to izvorno bila priča o „Uspavanoj lepotici“.
[restrictedarea] Nova je verzija ove priče akciona avantura sa seksipilnom esencijom zla otelotvorenom od zanosne Anđeline Džoli. Sa ogromnim, skoro dvesta miliona dolara vrednim budžetom ovaj je film upriličen kao zabava za milione i satkan od svih primamljivih niti zla, surovosti i satanističke ikonografije koja čak nije ni sakrivena. Negde između „Igre prestola“ i „Harija Potera“, „Grdana“ traži uspeh na bioskopskim blagajnama nudeći se kao pokretač nove franšize zla, koja bi mogla da povuče ne samo niz nastavaka već i još jednu superkomercijalnu liniju podžanra u okviru takozvane porodične i tinejdžerske zabave modernog „Diznija“. A to je već ambiciozni umišljaj vrlo širokih pretenzija. Pomenute frojdovske i jungovske opservacije prilikom psihološkog dešifrovanja „Uspavane lepotice“ (devičanska princeza − sudbonosni ubod trna − trnoviti žbun oko nje koji „cveta za pravog princa“) za današnje poimanje prosečnog adolescentnog filmofila su previše naivno i potpuno neinteresantno aludiranje na prvi seksualni odnos i eventualne kazne oko njegovog pogrešnog, prebrzog konzumiranja. Nasilje i zlo, surovost, ubijanja, masakriranja, smrtonosna spletkarenja, koji su tkivo „Grdane“, s pričom što otvoreno podmeće nameru da se zla veštica predstavi kao žrtva i obrazloži zapravo kao pozitivan lik nova su „Diznijeva“ potrošačka politika u koju će, uvereni su njeni tvorci, aktuelna mladost sasvim rado poverovati i s tom verom im napuniti džepove.
Ali, da se vratimo Jungovim tumačenjima bajki. One predstavljaju savršenu narativnu prihvatljivost jer su likovi u njima arhetipovi, potpuno u skladu sa funkcionisanjem, pa i potrebama ljudske psihe. Likovi iz bajki otuda, zapravo, kao pomenuti arhetipovi (jednostavni, sasvim jasni, nedvosmisleni) u suštini korespondiraju sa određenim aspektima naše psihe. Frojd se složio sa ovakvim tumačenjem bajki nadgradivši ih, naravno, seksualnim obrazloženjima. I dok su njih dvojica decenijama citirani kao neprikosnoveni tumači pravog smisla bajki, aktuelni je kontekst poruka u novom čitanju „Diznijevih“ scenarista bitno drugačiji. Frojdovski simbolizam, u kojem su bajke snovi o željama i fantazijama i njihovom ispunjenju, kroz, recimo, brutalnu jednostavnost zla „Grdane“, opasno je nadgrađen idejama o snovima zastrašujuće agresivnim ili, s druge strane, ispraznim. Zlo postaje motiv i ishodište. „Diznijeva“ nova nadgradnja zapravo vrlo liči na glorifikaciju zla jer su zloupotrebljene finese psihoanalitičarskih alatki i teorije čuvenog tumača bajki iz sedamdesetih godina prošlog veka, Bruna Betelhajma. Po njemu, strašna i neprohodna šuma iz bajki simbolizuje mračnu, duboko skrivenu i uvek nepristupačnu ljudsku podsvest. U sferi podsvesti, po Betelhajmu, u „Uspavanoj lepotici“ (ali i u, recimo, „Snežani“) moguće je pronaći snažne elemente Edipovog i Elektrinog kompleksa. Zavist prema penisu i želju za kastracijom u „Pepeljugi“. Česta pojava menjanja oblika i tela (princ u žabu i obrnuto) okarakterisana je kao poremećaj ličnosti. Psihoanalitičari su za filmskoj produkciji večno privlačnu bajku o Lepotici i Zveri (samo tokom ove i proteklih nekoliko sezona kinematografije s obe strane okeana su se u više navrata pozabavile ovom pričom) rekli da poseduje feminističke parabole; „Snežana i sedam patuljaka“ marksističke; a u nacističkom periodu neki su bili otišli i tako daleko da su čin buđenja lepotice od strane princa, koji prvo mora da se izbori sa trnovitom živicom, prepoznali kao simboličnu borbu protiv judaizma i komunizma oličenih u toj strašnoj i pretećoj ogradi, smetnji ostvarenju arijevske ljubavi.
Tumačenja bajki su, dakle, neretko bivala u skladu sa dobom i političkim potrebama vremena. Da li je onda novi talas čitanja i recikliranja ovih priča žrtva našeg vremena? Svakako da jeste. I to izražajnije i otvorenije, zapravo agresivnije nego ikada. Dva nova štiva koja čekaju promptno ekranizovanje možda najbolje ilustruju (zlo)upotrebu starih bajki u novom vremenu. U svom novom delu Pulicerov laureat, Majkl Kaningem, razrađuje, kombinuje i „unapređuje“ Andersenovu „Ledenu kraljicu“ gej konotacijama. Radosni će biti mnogi, posebno ako na sličan način bude „čitao“ i ostale čuvene bajke koje će „prepričati“ u svojoj zbirci koju upravo piše. Kome će se više radovati, njemu ili, recimo, novoj italijanskoj verziji „Uspavane lepotice“ pod nazivom „Sunce, Mesec i Talija“, gde je devojka silovana od jednog kralja i tako uspavana ostaje u drugom stanju, čak i rađa blizance? Teško je reći, zar ne? Možda je ipak najsnažnije potkovana prihvatljivim vrednostima globalistički pozicionirana mantra političke korektnosti, koju je kao oruđe u osavremenjivanju „Snežane“ upotrebila britanska autorka afričkog porekla, Helen Ojejemi. Ona je u svojoj verziji ove bajke uspela da nabaci sve naprednosti Novog svetskog poretka vezane za liberalno shvatanje rasa, etničkih, polnih i svih drugih razlika o koje se u praksi i dalje spotiče naša civilizacija pa joj, dakle, treba i ovakva poduka.
Posle „Grdane“ koja u prvom planu na glamurozni način i u svoj sili glorifikacije zla „Uspavanu lepoticu“ nudi kao komercijalizovanu vešticu Grdanu, možda, zašto ne, na red dolazi gej Pinokio, Snežana, sada u otvorenim a ne samo pretpostavljenim orgijama sa svojih sedam patuljaka, Crvenkapa koju bi da proždere gej vučica ili nešto drugo, još naprednije devijantno. Uostalom, u trećem nastavku komercijalnog dugometražnog animiranog hita „Šrek“, koji, doduše, nema veze s bajkama ali je jednako popularan i samim tim utiče na mlađi uzrast, već je postavljena homoseksualna i transseksualna platforma (princeza je muško) za ovakva „unapređenja“. „Grdana“ se za sada zadovoljila intenzivnim nasiljem nudeći ideju o zlu, koje je zapravo tek prihvatljiva posledica na putu ka večno sanjanoj sreći. Ali, ni to nije za bacanje. Pohlepa je dobra, naučili su nas neki holivudski hitovi. „Grdana“ dodaje da je i zlo takođe – dobro!
[/restrictedarea]