Evropsko etničko čišćenje

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Saga o uništenim životima, užasnim sudbinama, koja je počela 26. februara 1992. godine tajnim „brisanjem“ ljudi iz državnih registara, ostala je bez „hepi enda“

Od 18. juna ove godine izbrisani stanovnici Slovenije, oni koji su zbog državnog plana brisanja neslovenaca poreklom iz drugih republika Jugoslavije posle 1992. godine bili prisiljeni da „dobrovoljno“ napuste svoje domove (nije malo onih koji su bili prognani) i potraže utočište u nekoj od novih država nastalih na tlu nekadašnje SFRJ − mogu zatražiti odštetu na osnovu Zakona o povraćaju štete licima koja su bila izbrisana iz registra stalnog stanovništva (rogobatna skraćenica glasi: ZPŠOIRSP). To je trebalo da bude kraj agonije koja traje više od 22 godine. Očekivalo se da zakon bude akt kojim bi se vratili dostojanstvo i odšteta (kad već nema službenog izvinjenja) onima što su, ni krivi ni dužni, bili žrtve administrativnog etničkog čišćenja sprovedenog u Sloveniji posle osamostaljenja u želji da se ratosiljaju brojnih „južnjaka“. Saga o uništenim životima, užasnim sudbinama, koja je počela 26. februara 1992. godine tajnim „brisanjem“ ljudi iz državnih registara, međutim, ostala je bez „hepi enda“.

SOCIJALNO MRTVI Da podsetimo: izbrisani su ljudi koji su gubitkom stečenog prava na stalni boravak u Sloveniji − izgubili sva socijalna prava. To znači da su penzioneri izgubili zaslužene penzije, deca pravo na školovanje, njihovi roditelji pravo na rad. Tačnije, izbačeni su sa posla. Ni to nije bilo sve − svi dokumenti kojima su raspolagali (lična karta, pasoš, vozačka dozvola, đačka knjižica, indeks, zdravstvena knjižica…) poništeni su i čak fizički uništeni, bušenjem, iako su bili formalno važeći. Bez prihoda i mogućnosti da (bez dokumenata) podignu sopstvenu ušteđevinu u bankama, izbačeni su u sledećem koraku i iz društvenih stanova kojih su se ubrzo dočepale, prilikom jeftinog otkupa, dojučerašnje komšije, Slovenci. Tako su  „izbrisani“ – njih 25 671 (koliko je Slovenija zvanično priznala pre šest godina, iako su aktivisti za ljudska prava tvrdili da je brojka čak četvorostruko viša) bili gurnuti na margine društva bez ikakvih građanskih prava, uz grubo gaženje svih ljudskih prava. „Slovenija nas je proizvela u socijalno mrtve“, lamentirao je Aleksandar Todorović, i sam „izbrisani“, u pokušaju da privuče pažnju javnosti i upozori na problem poniženih i ugnjetenih ljudi i njihovih porodica.

Kasnije se pokazalo da među „izbrisanima“ nisu bili samo odrasli muškarci i žene svih mogućih zanimanja i starosti, nego i oko 5 000 dece. Većinu (oko 60 odsto) čine Srbi. Više od polovine njih je, gonjeno nemaštinom i beznađem, tokom ratnih 90-ih godina uspešno proterano van granica Slovenije. Učinilo se da je nepravdi došao kraj kada je Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) pre tri godine dosudio odštete prvoj grupi „izbrisanih“ koji su presavili tabak i tužili Sloveniju. Sud u Strazburu je službenoj Ljubljani odredio da mora doneti i zakon kojim bi sistemski obeštetila sve žrtve „brisanja“. I tu dolazimo do ZPŠOIRSP. Već sama skraćenica, gruba i neživotna, svedoči o suštini donetog zakona; Slovenija je sad pronašla način da ispravljanje nepravdi izvede tako što će sprovesti „zakonito“ etničko čišćenje pod pokroviteljstvom evropskih institucija. „Izbrisane“ koji su se preselili u druge države SFRJ sad pretvara u „očišćene“, a uz to ponovo zarađuje na njima naplaćujući astronomske takse. Epilog? Nikada neće videti ni cent odštete.

[restrictedarea]

Ispostavilo se, naime, da su presude ESLJP, sve odluke slovenačkog Ustavnog suda, domaći zakoni i njihove ispravke i dopune − sročeni tako da je, bar kako sada stvari stoje, makar polovini oštećenih ponovo poništeno pravo na ionako mizerne odštete (50 evra za svaki mesec „brisanja“). To pravo je, da paradoks bude veći, oduzeto upravo onima koji su bili najuspešnije „obrisani“ − proterani sa svojih ognjišta u Sloveniji. I sve to se dešava posle presude Velikog senata Evropskog suda za ljudska prava, koji je u martu šestorici tužilaca iz redova „izbrisanih“, pored odštete za nematerijalnu štetu (duševni bol itd.) u visini od po 20.000 evra, dosudio i mnogo veću materijalnu odštetu u proseku od po 30.000 evra. Znači, po oko 50.000 evra odštete svakome od tužilaca, plus po 5.000 evra za sudske troškove.

SVIREPA ŠTEDLJIVOST Svirepost, s tačke gledišta žrtava, a štedljivost i mudrost slovenačke države, s tačke gledišta većine Slovenaca (proteklih 20 godina nisu ni okom trepnuli zbog kršenja ljudskih prava koje je u njihovo ime počinila mlada slovenačka država) suština je zakonske regulative koja se ponovo isprečila pred „izbrisane“, ponovo im uskraćujući sva prava. Državna birokratija je smislila, a vlada premijerke Alenke Bratušek aminovala lukav mehanizam isplate odštete, pri čemu se mlitav protest iz nevladinog sektora jedva i čuo. Ukratko, Slovenija je nematerijalnu odštetu i materijalnu odštetu strpala u istu kategoriju, pa za obe štete „izbrisanima“ nudi po 50 evra za svaki mesec „brisanja“, ukupno. Matematičkim rečnikom, pojedincu koji je bio bez stalnog boravka 22 godine, ostao bez školovanja ili bez posla, bez krova nad glavom, bez ušteđevine i svih primanja − država nudi maksimalno 13.200 evra. I sve to uprkos činjenici da su pomenuta šestorica dobila mnogo veće iznose u Strazburu, čak četiri puta više.

Istina, i pomenuti ZPŠOIRSP nudi mogućnost za tri puta višu odštetu, ali tek po osnovu tužbe koju treba voditi pred slovenačkim sudovima a za to godinama snositi visoke sudske troškove − sve do kraja neizvesnog procesa. Nisu to jedine zamke koje je država postavila pred „izbrisane“. Rok za podnošenje zahteva za odštetu je omeđila na samo tri godine, što znači da ističe 18. juna 2017. godine. Uz to, „izbrisane“ vrebaju još dve klopke. Odštetu mogu da traže samo oni koji imaju „uređen“ status u Sloveniji ili oni koji su po zakonu važećem za „izbrisane“ do 2010. godine pokušali da urede svoj status u Sloveniji, pa su u tome ili uspeli ili bili odbačeni, ali ne i oni koji su zatražili da im se vrati brisanjem oduzeti status po slovu zakona usvojenog 2010. godine (ZUSDDD-B) a po tom zakonu bili odbijeni. Na kraju, samo oni koji su platili državi taksu od 96 evra i uspeli da dokažu da su posle proterivanja pokušali da se vrate u Sloveniju − imaju potencijalno pravo na odštetu. Svedočenja ljudi, čitavih porodica, koje je slovenačka država ponovo ojadila naplativši im po 96 evra na ime takse (prema nekim računicama, samo na taj način je zaradila oko milion evra) ukazuju da je većina ponovo izigrana. I ostavljena da se sama bori sa vetrenjačama, jer im niko iz državne administracije (Srbije, BiH, Hrvatske, Makedonije…) nije pomogao ni zaštitio ih, iako su to njihovi građani.

ZAVRŠNI UDARAC NATAŠE KANDIĆ Da sve bude gore, otkako je u januaru, u očaju, život sebi oduzeo Aleksandar Todorović, motor borbe za prava „izbrisanih“, niko više ni iz nevladinih organizacija ne nudi pravnu ni ikakvu drugu podršku „izbrisanima“ ni u Sloveniji ni u Srbiji. Završni udarac žrtvama iz Slovenije je zadala Nataša Kandić sa REKOM-om. Agitovala je pre godinu dana da „izbrisani“, koji žive van Slovenije, regulišu svoj status i posledično plate visoke takse slovenačkoj državi, a onda ih je ostavila na cedilu, iako je dobila novac od Evropske komisije za rad sa žrtvama. Ispostavilo se da od tzv. REKOM-a, međudržavne komisije koja je trebalo da se pobrine da se čuje glas žrtava, dakle i „izbrisanih“ u Sloveniji − nije ostalo ništa. „Izbrisani“ su ostavljeni na milost i nemilost državnog aparata, čime je njihov usud zapečaćen.

Na kraju su se našli u nekoj vrsti „administrativnog toplog zeca“, jer im je Slovenija jednu za drugom postavljala nove prepreke. A i od onih što su uspeli da ih pređu i usput poplaćaju silne takse, mnogi su odbijeni, jer su se na kraju njihove dojučerašnje komšije (poznat je primer iz jednog ljubljanskog prigradskog naselja) koje su se 1992. uselile i otkupile praktično tuđe stanove, odšetale do lokalne upravne jedinice i dale izjavu da nekadašnji „domoroci“ (u čijim su sad stanovima) uistinu nikada nisu ni živeli u Sloveniji, niti probali da se vrate posle proterivanja. Nije teško pogoditi kome veruju slovenački organi. Dva svedoka − i odšteta je trajno oduzeta.

Obespravljene su ostale i porodice „izbrisanih“ koji su u međuvremenu umrli, dakle njihovi naslednici i deca. I sve to uprkos činjenici da Evropski sud za ljudska prava priznaje odštetu i potomcima. U Društvu izbrisanih Slovenije ocenjuju da bi bilo skandalozno ukoliko bi oni koji su uspeli da opstanu u Sloveniji dobili samo po 600 evra za svaku godinu života bez dokumenata i svih prava, jer čak i socijalno ugroženi dobijaju pomoć od po 270 evra mesečno.

Od preko 25 000 građana poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ do danas je, prema podacima koje je naveo ministar unutrašnjih poslova Slovenije Gregor Virant, svoja prava tek delimično ostvarilo samo 12 000 „izbrisanih“. Što znači da je slovenačka država gotovo 14 000 „izbrisanih“, dakle većinu od prvobitne brojke, izbrisala po drugi put. Ali ovaj put – trajno. Nema sumnje, Slovenija je trasirala prvi primer efikasnog etničkog čišćenja u okrilju EU.

[/restrictedarea] unshaven girl zaйm pod zalog omskzaйm ot 30000zaйm vzяtь sročno