Evropljani glasaju, Merkelova odlučuje

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Politički poker oko pretendenta na tron „evropskog premijera“: novi sastav Evropskog parlamenta, s veoma jakom formacijom evroskeptika i otvorenih protivnika Evropske unije, preti da ozbiljno ugrozi dosad neprikosnovenu moć šefova država i vlada u okviru Evropskog saveta

Potres za potresom. Posle za evropsku političku i vlastodržačku elitu šokantnog ishoda izbora za Evropski parlament – o čemu je „Pečat“ u prošlom broju izdašno pisao – rasplamsala se borba za (pre)vlast između najvažnijih centara moći koja trese, dubokim i razornim krizama, ionako ozbiljno uzdrmanu i nedovršenu evropsku građevinu.

U središtu žestoke bitke našao se bivši luksemburški šef vlade i pretendent na tron „evropskog premijera“ (šef Evropske komisije) Žan Klod Junker, ali se koplja očigledno lome oko mnogo važnije stvari: nova „kompozicija“ Evropskog parlamenta, s veoma jakom formacijom evroskeptika i otvorenih protivnika Evropske unije, zapretila je, već na startu, i pre formalnog konstituisanja, da ozbiljno ugrozi dosad neprikosnovenu moć šefova država (Evropski savet).

 

Politički triler U tom sudaru iza scene, čije prigušeno varničenje sve više podiže temperaturu u medijskoj i političkoj javnosti, padaju, s jedne i druge strane, teške reči i međusobne optužbe o pokušaju „otvorenog puča“ i „objavi rata“, „ugrožavanju demokratskih principa“ i pretvaranju „izborne volje građana u običnu farsu“.

Politički triler je počeo već u izbornoj noći kad su evropski parlamentarci pomislili da će sve dalje teći po demokratskoj proceduri kakva se praktikuje u nacionalnim parlamentima. I da će nosilac pobedničke liste, u ovom slučaju konzervativaca, Junker, dobiti mandat za okupljanje poslaničke većine i, automatski, postati naslednik Žozea Manuela Baroza na čelu armije od 33 000 (!) saradnika mamutskog (i monstruoznog) briselskog birokratskog aparata.

Slavodobitni Junker je, kako beleže nemački mediji, u jedan sat posle pola noći, praćen novinarima i kamerama, ušao u kabinet svog (poraženog) rivala i socijaldemokratskog kandidata Martina Šulca, doskorašnjeg predsednika Evropskog parlamenta. Nasute su čaše šampanjca, pala čestitanja i pobednik je poraženom ponudio „nagodbu“: socijaldemokrata Šulc bi konzervativcu Junkeru obezbedio većinu u parlamentu i  među šefovima država i vlada u Evropskom savetu, a Junker Šulcu, zauzvrat, položaj zamenika. „Želeo bih da sarađujemo na ravnoj nozi, ti si pravi evropejac, i ja ću znati da to cenim“, rekao je Junker.

 

Kancelarka: to je puč! Njihovu „pogodbu“ socijaldemokrate su brzo i zvanično potvrdile. Sklopljena je tako i u Briselu „velika koalicija“. Dan posle izbora, sastali su se, u podne, šefovi novih poslaničkih frakcija. Predsedavao je još nezamenjeni predsednik parlamenta Šulc. Saopštio je ono što su prisutni znali: Junker je pobedio na izborima, a po parlamentarnim uzusima pobednik stiče pravo da započne pregovore oko formiranja nove evropske „vlade“. Pročitao je pismo koje je, uz njihovu saglasnost, trebalo uputiti predsedniku Saveta Hermanu van Rompeju, s najavom da time počinju konsultacije s ciljem da se imenuje kandidat za predsednika Evropske komisije – iz poslaničke sredine.

U pismu Rompeju je, decidirano, stajalo da će „kandidat najjače poslaničke frakcije, gospodin Žan Klod Junker, kao prvi pokušati da organizuje odgovarajuću većinu u parlamentu.

Novost koju će pojedini šefovi država i vlada, među njima najpre nemačka kancelarka, razumeti kao direktnu provokaciju: do sada su oni, šefovi, bili ti koji su, uz nagodbe i kompromise, birali, uglavnom iz sopstvenih redova, šefa evropske „vlade“.

[restrictedarea]

Kad su kancelarki, koja je nešto kasnije sletela u Brisel, saopštili postupak parlamentaraca, inače naglašeno uzdržana, Merkelova je „proključala“: „To je – puč!“ Njoj je, dakako, bilo znano da šefovi država i vlada neće dopustiti da ih parlament „ucenjuje“ i „jača svoju vlast“. Znala je, uz to, da neki među njima, a posebno britanski i švedski premijeri Dejvid Kameron i Frederik Rajnfeld neće da čuju za Junkera: deluje im odviše „federalistički“, previše „istrošeno“, previše kao „predstavnik stare Evrope“.

Na skupu konzervativnih lidera, prema „Špiglu“, Merkelova nije skrivala ljutnju i bes. Junkerov izbor ne može biti automatizam, konstatovala je, iako je, na jednom predizbornom skupu, pozivala birače: „Pomozite svojim glasom da Žan Klod Junker bude predsednik Evropske komisije.“ Sada je ponašanje parlamentaraca ocenila kao „drskost“ a (već spomenuto) pismo Van Rompeju kao „objavu rata“.

Usledila je žustra i žučna „razmena reči“, u kojoj je učestvovao i sam Junker, kakvu, opet prema „Špiglu“, prisutni predstavnici konzervativaca dotad „nisu doživeli“. Posle varničave raspre, sklopljeno je primirje. Šefovi država i vlada su se, na sastanku koji je usledio, saglasili s tekstom saopštenja koje su sačinjavale tri tačke: 1) Junker je naš kandidat, 2) Savet prima pismo parlamenta „k znanju“ 3) Van Rompej će obaviti konsultacije s Junkerom i parlamentom.

 

Varljivo primirje Primirje je, međutim, bilo varljivo i krhko. Planulo je za stolom, uz večeru. Za (neočekivano spornog) kandidata konzervativaca, počeli su, listom, da se izjašnjavaju socijaldemokratski premijeri i predsednici: austrijski kancelar, francuski predsednik, italijanski i belgijski premijer. Sledile su ih i pojedine kolege među konzervativcima, Portugalac, Kipranin, Finac, Poljak. Oglasili su se potom premijeri Holandije, Švedske i Mađarske, koji su, na različite načine, formulisali naglašenu uzdržanost (i otvoreno protivljenje) Junkerovom izboru.

Javio se za reč i britanski premijer. Dejvid Kameron se izričito usprotivio izboru dugogodišnjeg luksemburškog premijera (gotovo dve decenije) uveren da „to (istrošeno) lice“ ne bi bilo u stanju da rešava probleme narednih pet godina. Usledila je potom pretnja, koju je Kameron, i pre ovog skupa, saopštio Merkelovoj: njegova zemlja bi mogla da napusti Evropsku uniju ukoliko bi Junker bio izabran za predsednika Komisije.

Uzdrman (ne)očekivanim trijumfom (otvorenih) protivnika Evropske unije u sopstvenoj zemlji, Kameron je upozorio: „U slučaju da Junker bude izabran, ne bih mogao da garantujem da će Velika Britanija ostati u sastavu EU. To imenovanje bi destabilizovalo vladu u toj meri da nam ništa drugo ne bi preostalo nego da pre vremena raspišemo referendum o daljem članstvu u EU, a valjda je svima jasno da bi Britanci većinski glasali sa – ne.“

 

Poraz demokratije Kameronove pretnje o izlasku njegove zemlje iz EU su očigledno delovale, iako je reč o premijeru koji je već najavio, ali tek za 2017, održavanje referenduma o definisanju odnosa Velike Britanije i evropske familije. Prevukao je, makar za trenutak, Merkelovu na svoju stranu i, po mnogim komentatorima, i u samoj Nemačkoj, apsurdnu situaciju. Kancelarka je zapretila da će sprečiti izbor kandidata konzervativaca, dakle i svog kandidata. Nastala je tako situacija koju je „Špigl“ definisao kao „tihi puč“ Angele Merkel protiv volje birača: Evropljani glasaju, Merkelova odlučuje.

Austrijski kancelar Verner Fajman je upozorio: „Poražavajuće je za demokratiju ako pre izbora kažemo da će pobednički kandidat postati predsednik Evropske komisije a posle izbora nećemo o tome ništa više da znamo. Gubimo tako uverljivost kod proevropskih građana i jačamo protivnike i neprijatelje Evropske unije.“

Držanje nemačke kancelarke postalo je zagonetno i njenim kolegama u Evropskom savetu. Igra li Merkelova „na vreme“ i drži li „otvorena vrata“ za neke kasnije kompromise i nagodbe? Ili, zaista želi da spreči Junkerov izbor (nikad, primećuju nemački novinari, nisu bili veliki prijatelji) zaklanjajući se iza Kameronovih pretnji, zato što neće šefa Evropske komisije iza koga stoji (čitav) parlament i većinsko biračko telo. To što kancelarka čini, primećuje „Špigl“, možda je, iz njene „vizure“ pametno, iz „vizure“ nemačkih birača i većine šefova vlada koji su uz nju sedeli za stolom te, politički intrigantne, večeri je „komplot“.

Situaciju je pokušao da spasi politički malokrvni predsednik Saveta Herman van Rompej, ukazujući na kompleksnost i ozbiljnost stanja. Nije reč, upozorio je, samo o izboru predsednika Komisije, radi se i o drugim, važnim položajima, među kojima je i funkcija visokog predstavnika EU, zatim o programu Komisije o kojem treba, takođe, raspravljati.

 

Šefica šefovima Merkelova se opet javila za reč. Predložila je da Rompej do sledećeg samita, krajem juna, obavi konsultacije sa vladama svih članica (28) Evropske unije kako bi se pronašlo rešenje. Mnogima ta inicijativa nije bila prihvatljiva. Niko, međutim, nije protivrečio: najmoćnija žena sveta (iznova, ko zna po koji put, po „Forbsu“) oseća se, i očigledno doživljava, kao šef nad šefovima.

Ostalo je i dalje, bar do vremena kad ovaj tekst ide u štampu, neodgonetnuto šta zaista u ovom političkom pokeru želi da postigne nemačka kancelarka. Novinari su citirali neimenovanog člana njenog najužeg tima: „Jeste li videli kako je Junker u izbornoj noći delovao bezvoljno i umorno? I ako neko sada kaže da ga je Merkelova ,sahranila‘, morao bi da se zapita zar on sam sebe nije sahranio.“

Citiran je i britanski premijer, koji je, u užem krugu, navodno saopštio kako niko (od njegovih kolega) uistinu ne želi Junkera, ali to neće otvoreno da kaže. A onda je postavio pitanje koje je zvučalo kao izričit odgovor: „Zar bi zaista čovek opterećen problemima s alkoholom i aferama u Luksemburgu mogao uspešno da vodi tako važnu evropsku instituciju?“

U odgonetanju stvarnih namera nemačke kancelarke, koja drži, očigledno, sve ključeve, i kad je reč o političkoj sudbini bivšeg luksemburškog premijera, u svojim rukama, više je varijanti u opticaju. Po jednoj, ona igra na vreme i odugovlači s jasnom i obavezujućom odlukom ne bi li „umorila“ Junkerove pristalice a njega samog naterala da se povuče. U tom kontekstu mogla bi, kažu, „velikodušno“ da Luksemburžaninu ponudi fotelju Hermana van Rompeja, čiji mandat predsednika Evropskog saveta ističe. Junker, međutim, neće za to da čuje: ili predsednik Komisije, ili ništa.

 

Varničenja i u Berlinu Natezanje oko Junkera moglo bi da izazove prvo ozbiljno varničenje u nemačkoj koalicionoj vladi. Socijaldemokrate su se još u izbornoj noći, kad su saopšteni rezultati glasanja, izjasnili za kandidata konzervativaca. Njima je sada nerazumljivo kancelarkino distanciranje od kandidata kojem je u izbornoj kampanji pružala snažnu podršku.

Njen zamenik u vladi, šef Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmar Gabrijel opominje je i upozorava da „antievropejac“ Kameron ne može odlučivati o tome šta Evropa (EU) treba da (u)radi. Mediji prenose komentar neimenovanog člana vladinog kabineta, socijaldemokrate koji „začikava“ Merkelovu: „Ona koja može sve da ostvari u Evropi, ne može da ,progura‘ sopstvenog kandidata.“

Svako i u ovim domaćim čarkama ima svoju računicu. Prepuštajući velikodušno prednost konzervativcu − pobedniku nad njihovim kandidatom, socijaldemokrate bi, kako se čuje, da „instaliraju“ svog gubitnika Martina Šulca na važno mesto zamenika predsednika Evropske komisije. Merkelova bi pak da „udomi“ nekog svog stranačkog prvaka, makar konačno žrtvovala Junkera: dva konzervativca ne bi, ipak, mogli da dobiju najvažnije položaje u Komisiji.

 

Habermasova upozorenja U javnu raspravu o Junkeru, koji već deli Evropu, uključio se i znameniti nemački filozof Jirgen Habermas. U velikom intervjuu koji je dao novinarima najuticajnijeg nemačkog dnevnika, „Frankfurter algemajne cajtunga“, Habermas kaže da šefovi evropskih vlada sputavaju reforme, zatvaraju se u svoje sobice kako bi od, navodno, iracionalnog besa birača zaštitili svoju izvršnu vlast koju su nametnuli i u minulim godinama krize stalno nadograđivali nedemokratskim sredstvima.

„Nadam se“, rekao je Habermas, „da će se Evropski savet uzeti u pamet. Bio bi to pravi pucanj u srce evropskog projekta ako taj kružok zaobiđe dvojicu nosilaca najjačih lista (Junkera i Šulca) i predloži nekog trećeg za predsednika Komisije. Tada više nema zaista razloga da građani glasaju na evropskim izborima.“

Habermasa je, kako kaže, užasnula vest u izbornoj noći, kad su saopšteni šokantni rezultati iz Francuske, gde je trijumfovao ekstremno desni Nacionalni front. Shvatio je da bi evropski projekat mogao da propadne ne samo zbog posledica ekonomske neravnoteže u evrozoni nego i zbog destabilizacije Francuske Republike, koja je gurnuta u senku Nemačke. Stiče se utisak, konstatuje filozof, da se vlada u Berlinu od izbijanja (finansijske) krize u oktobru 2008. ne ponaša „kooperativno“ prema svom najvažnijem partneru i ne tretira ga više kao partnera na ravnoj nozi.

Sličnim upozorenjem, koje je izazvalo žustru reakciju iz konzervativnih medijskih i političkih krugova, oglasio se nekadašnji šef SPD a potom stranke Levice Oskar Lafonten. U jednom tekstu konstatovao je da Marin le Pen, predsednica Nacionalnog fronta, treba da bude zahvalna Merkelovoj: „pastorova kći“ naterala je socijaldemokratskog predsednika da prihvati neoliberalni rigorizam po „kancelarkinoj mustri“ i diktatu i – ode u političku provaliju. Olandovi socijalisti su na minulim izborima doživeli dosad najteži i najbolniji poraz.

[/restrictedarea]