Državni udarac

Piše Nikola Vrzić

Kakva je veza između smene policijskog generala Rodoljuba Milovića, poruke Aleksandra Vučića Ljubiši Buhi Čumetu i Darku Šariću i javnog prozivanja Dragoslava Kosmajca, i postoje li u čitavoj ovoj zbrci i tragovi inostranih obaveštajnih službi koji sežu još iz vremena uoči ubistva Zorana Đinđića?

Ovog puta nije se mnogo čekalo da Aleksandar Vučić, premijer Srbije, ispuni obećanje koje je Srbiji dao javno. „Varaju se svi oni koji misle da će kroz različite bezbednosne strukture i probleme uspeti da sruše državu Srbiju i da pobede državne organe… Država je mnogo jača. Videćete u veoma kratkom vremenu pred nama“, poručio je Vučić prošlog utorka, kada se svom vrhuncu bližilo usijanje, podstaknuto optužbom optuženog narko-bosa Darka Šarića da je Rodoljub Milović, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, onaj zagonetni „general Papaja“ koji je, zajedno sa „karakterom Mango“ u kome je momentalno prepoznat svedok-saradnik i nekadašnji šef surčinskog kriminalnog klana Ljubiša Buha Čume, sa njim bio u nekoj vrsti poslovnog aranžmana od kojega je prihodovao značajnu količinu neoporezovanih deviznih sredstava, da bi mu potom smestio optužnicu za šverc kokaina iz Južne Amerike.

 

REZ BEZ PRESEDANA Događaji su potom počeli da se nižu brzinom ozbiljne uznemirenosti koju je evidentno izazvala ova optužba Darka Šarića. I to je, ta uznemirenost koju je izazvala optužba optuženika koji pritom čak i nije ponudio nikakav dokaz svojoj tvrdnji, faktor koji treba imati u vidu prilikom ocenjivanja onoga što se događa u vrhu srpske policije.

A dokaz uznemirenosti? Pre Šarićeve optužbe, ali i usred govorkanja o tekućoj istrazi BIA protiv jednog policijskog generala, Ljubiša Buha i Vuk Drašković pokušavaju da skrenu pažnju javnosti izmišljanjem nekakvog novog zemunskog klana, pri čemu je Rodoljub Milović predstavljen kao herojski policajac koji svedoku protiv tih zlikovaca u nastajanju, Buhi, pruža neophodnu zaštitu. A posle Šarićeve optužbe, prozvani Rodoljub Milović, na sopstveni zahtev, u sredu odlazi na detektor laži; njegov šef, ministar policije Nebojša Stefanović, tamo ga ispraća bez ijedne zaštitničke reči podrške ili ohrabrenja. U četvrtak, javnost je obaveštena da je Milović kroz detektor prošao bez reakcija, što će reći da je mašina pokazala da je još aktuelni načelnik UKP nije slagao, mada će upućeniji u takvu vrstu testova skrenuti pažnju na (ne)pouzdanost poligrafa, koja umnogome zavisi i od pitanja koja su postavljena osumnjičenom, i da li je on unapred znao šta će biti pitan, i da li je pre testiranja konzumirao lekove za smirenje…

Elem, umesto da prolaznom ocenom na detektoru laži čitava stvar oko Rodoljuba Milovića bude zaključena, ona u petak dostiže svoj (dosadašnji) vrhunac; što nam zapravo sugeriše da je manevar sa poligrafom samo predstavljao neuspešan Milovićev pokušaj da se, u zaustavnom vremenu, izbavi od onoga što je očigledno znao da mu se sprema.

U petak 20. juna se, najpre, u zgradi Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu sastaju predsednik Srbije Tomislav Nikolić, premijer Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Nikolić se potom obraća javnosti i javno traži promene u policiji, iznoseći pritom tešku optužbu da „kriminalne grupe imaju saradnike i doušnike u samom MUP i tako uspevaju da izbegnu suočavanje sa zakonom i pravdom…“ Optužba je utoliko teža što je, bez sumnje, usmerena na sam vrh policijske piramide; da su „saradnici i doušnici u samom MUP“ samo nekakvi ulični pozornici ili pak inspektori s nižim činovima, svakako da ne bi bili vredni sastanka državnog vrha ili ovakvog obraćanja predsednika države. Tek, posle Andrićevog venca usledila je sednica Biroa za koordinaciju službama bezbednosti – prethodila joj je i nesvakidašnja javna najava njenog održavanja – i onda, u pet popodne, pred novinare u vladi Srbije izlaze premijer Aleksandar Vučić, ministar policije Nebojša Stefanović i direktor policije Milorad Veljović.

Na polučasovnoj konferenciji za novinare, prenošenoj direktno, Vučić obznanjuje da su smenjeni načelnici svih uprava u MUP (načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović, načelnik Uprave policije Mladen Kuribak, načelnik Uprave granične policije Nenad Banović, načelnik Uprave za obezbeđenje Zoran Tomašević, dok je s funkcije načelnika Uprave saobraćajne policije Dragiša Simić smenjen dve nedelje ranije, 5. juna) a „danas bi“, rekao je Vučić, „i direktor policije Milorad Veljović bio smenjen da nije izabran na konkursu, ne zato što je loše radio, nego zato što moramo da presečemo situaciju“.

[restrictedarea]

Ovakvog državnog udarca vrhu policije u novijoj srpskoj političkoj istoriji nije bilo još od 5. oktobra 2000, ali su smene u policiji tada predstavljale posledicu političkog prevrata koji se dogodio. Tako da je sadašnja Vučićeva odluka (dobro, i Stefanovićeva, formalno i Veljovićeva) zapravo, potez bez ikakvog presedana. Bila je to „iznuđena reakcija“, pojasnio je Vučić novinarima i javnosti, ostavivši i novinarima i javnosti da pogađaju šta je pod time tačno mislio.

Iako iznuđena, reakcija vrha države na ono što se u vrhu policije događa godinama unazad – 11 godina, indikativno precizno precizirao je Vučić u jednom trenutku – nije nimalo preuranjena. I bez odlaska mnogo daleko u prošlost, i gledajući samo ono što je i u široj javnosti postalo vidljivo, od afere prisluškivanja Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića, preko činjenice da je MUP Srbije morao da ispadne iz istrage Darka Šarića da bi Darku Šariću bila zaplenjena onolika droga u Urugvaju a on na kraju dospeo u sudnicu broj jedan Specijalnog suda u Beogradu, pa sve do pokušaja ucene Aleksandra Vučića putem lažne informacije da je njegov sin prebio golmana Vladimira Stojkovića na nekom beogradskom splavu, kako smo to istakli u prethodnom broju „Pečata“, već je duže vreme sasvim očigledno da su nam ozbiljne promene u vrhu policije očajnički potrebne taman koliko su i teško sprovodive. Pri čemu još jedna usputna opaska Aleksandra Vučića – „Neko je to čuo“, rekao je, govoreći o razgovoru sa svojim sinom u kojem mu je kazao da ne pravi gluposti jer bi zbog toga on morao da podnese ostavku na premijersku funkciju; posle toga je usledila ona laž o tuči – svedoči ta opaska da je, izgleda, aktuelni premijer ostao meta nelegalnog prisluškivanja i dve godine pošto je ta afera izbila u javnost.

 

BORBA PROTIV DROGE Državni vrh je, međutim, izabrao da, kao povod za svoj postupak, navede neuspešnu borbu protiv trgovine drogom. Predsednik Nikolić je, tako, u prvi plan istakao da nije zadovoljan „iskorenjivanjem zla na ulicama – narko-dilera i narko-kartela. U borbi protiv tog zla koje uništava našu decu, nisu u poslednje vreme postignuti značajniji rezultati.“ Premijer Vučić, u sličnom tonu, istakao je da, „osim akcije ¸Grom 1‘, koja je bila značajna, nije sprovedena više nijedna uspešna akcija protiv narko-kartela… Pre 20, 25 dana Stefanoviću, Veljoviću, Miloviću i Miliću (Veselinu, načelniku PU Beograd) rekao sam da sami biraju datum, da želim da nastave akciju protiv narko-kartela. I tražio sam rezultat, rekao sam da upotrebe sva moguća sredstva. Rekao sam, izaberite trenutak i pokažite najbolji rezultat. Nažalost, već tada se videlo da postoje nekakve unutrašnje stvari koje mnogo više zanimaju ljude u policiji nego rešavanje takvih problema… Predsednik republike je u pravu kada kaže da su dojavljivali narko-dilerima akcije, svaki put kada bismo kretali.“

Pa je još, veoma neočekivano i poprilično besno, dodao: „Hteo sam da vidim ko je na vezi sa Kosmajcem. Da vidim što se pravite blesavi kad svi znate ko je najveći narko-diler u Srbiji… Da vidim ko od vas priča s njim… Postoje ljudi koji se viđaju sa tim Kosmajcem… Svi se plaše ime da mu spomenu… Svi se, bre, plaše… Ljudi iz policije, ljudi iz raznih drugih službi imaju kontakte s njim. Ja kažem, udarite na Kosmajca, udarite na Vavića… On (Kosmajac) je izgleda šef svima…“

Osim što je predstavljalo dobro pi-ar objašnjenje dubokog reza u vrhu policije – ko može da bude protiv efikasnije borbe protiv droge? – takvo objašnjenje nije ni netačno. Ali je problem mnogo složeniji nego što bi to na prvi pogled moglo da se učini, sve i ako se na kraju, kada se podvuče crta, on zaista svodi na klasičnu definiciju organizovanog kriminala, to jest, na spregu kriminala, policije, medija i politike.

 

KLJUČEVI ZA RAZUMEVANJE Postoji nekoliko ključeva za razumevanje efekata prelivanja ove školske definicije u našu neveselu stvarnost.

Jedan od njih je spomenuti Kosmajac, Dragoslav, od oca Lazara, rođen 21. 05. 1953. godine u Beogradu. „U KE GSUP Beograd je evidentiran zbog drskog i siledžijskog ponašanja, tuče i drugih neodređenih dela, usled čega je osuđivan pet puta“, stoji u fusnoti jednog preseka saznanja BIA o surčinskom i zemunskom kriminalnom klanu od pre desetak godina, u kojoj se još navodi: „Glavnu osovinu, ovog veoma dobro organizovanog međunarodnog krijumčarsko-distributerskog lanca narkotika, osim Ljubiše Buhe činili su Dragoslav Kosmajac, Ismet Osmani zvani ¸Curi‘, Agim Jelići, i dr.“ Mnogo dostupniji dokument, tzv. Bela knjiga o organizovanom kriminalu u Srbiji iz 2001. godine, Kosmajca spominje na dva mesta, u delovima koji se odnose na surčinsku i na zemunsku kriminalnu grupu, proisteklu iz surčinske. Surčin: „Grupa je u kriminalnim sredinama poznata kao ¸Surčinska grupa‘, čiji je vođa Buha Ljubiša zv. Čume… U izvršenju svih težih krivičnih dela povezani su sa Spasojević Dušanom i njegovom grupom, a u trgovini narkoticima sa Kosmajcem Dragoslavom… ¸Surčinska grupa‘ zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope.“ Zemun: „Jedna od glavnih kriminalnih delatnosti grupe Spasojevića je krijumčarenje opojnih droga. U krijumčarenju droga i ilegalnoj preprodaji iste povezani su sa Kosmajac Dragoslavom i ¸Surčinskom grupom‘. Zajedno čine jednu od najjačih međunarodnih krijumčarskih grupa za ovaj deo Evrope. Heroin najčešće krijumčare iz Turske, Bugarske i Kosova, prema zemljama zapadne Evrope, a organizuju nabavku i transport kokaina iz Južne Amerike, takođe prema zemljama Evrope.“

Beogradska štampa je poslednjih dana preplavljena dodatnim prilozima za biografiju Dragoslava Kosmajca. Pre svega, ističe se njegova veza sa nekadašnjom Službom državne bezbednosti, koju je u „Blicu“ potvrdio i general Boro Banjac, nekadašnji načelnik nekadašnje Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala pod kojim je tada radio i Rodoljub Milović, a koji je posle penzionisanja, sa takođe penzionisanim pukovnikom i nekadašnjim šefom UKP Miletom Novakovićem, otvorio privatnu detektivsku agenciju „Mikro“. Takođe – vraćamo se Kosmajčevom razvojnom putu – pojavile su se i informacije da se, robijajući u Austriji, pre dvadeset i kusur godina povezao sa kolumbijskim narko-kartelima, da je jedini Srbin koji je upoznao čuvenog Pabla Eskobara i boravio u njegovoj kući. Ukoliko su ove informacije tačne, predstavljale bi logično objašnjenje nastanka kokainske veze brdovitog Balkana i Južne Amerike, čije prve konkretne i ozbiljne tragove pronalazimo još 2001. godine, kada su u Parizu, na proputovanju ka Bogoti u Kolumbiji, uhapšeni Dušan Spasojević i njegovi Zemunci. Oni su tada u policiji priznali da su u Kolumbiju putovali „kako bi učestvovali u prebacivanju veće količine opojne droge kokain (preko jedne tone) namenjene za evropsko tržište“ (iz službene beleške o informativnom razgovoru sa Dušanom Spasojevićem) pri čemu je to putovanje organizovano kada im je, kako je svedočio svedok-saradnik Dejan Milenković Bagzi, „Ljubiša Buha napravio jedan dogovor da tamo idu po drogu“. Ukratko, dakle, lanac komandovanja išao bi ovako: Dragoslav Kosmajac, pa ispod njega Ljubiša Buha, a ispod njega Dušan Spasojević i ostala njegova zemunska bratija.

A sve je više informacija u javnosti i da nije Pljevljak Darko Šarić bio na vrhu svog lanca šverca kokaina već, ponovo, Dragoslav Kosmajac. „I pljevaljski narko-bos Darko Šarić je preko Kosmajca upao u igru i dobio mogućnost da prenosi i krijumčari tone kokaina iz Južne Amerike“, navodi „Kurir“ 23. juna. Sledećeg dana, pozivajući se na američku DEA (Drug Enforcement Administration – Služba za borbu protiv droge) koja je i učestvovala u zapleni više od dve tone kokaina u Urugvaju u oktobru 2009. godine, navodi da se „ime Dragoslava Kosmajca pominjalo u našim (DEA) istragama vezanim za šverc kokaina iz Južne Amerike u Evropu“; o detaljima veze Dragoslava Kosmajca i Darka Šarića pišu i „Blic“ i „Alo“, a sumnji da je Kosmajac Pljevljaku napravio kokainski put ka Južnoj Americi dodatno doprinosi i podsećanje na izjavu direktora policije Milorada Veljovića, koji je pre više od dve godine (1. marta 2012.) izjavio da je Šariću najbolje da se preda „jer on nije vrh piramide“… Najzad, ove srede i „Informer“ piše, pozivajući se na dopis BIA španskoj obaveštajnoj službi CNI, da „postoje indicije da je čak i Šarićev klan kokain nabavljao preko Kosmajčevih ‚kanala‘“.

Proističe, dakle, iz svih ovih informacija zaključak da su i Buha i Šarić bili saradnici Dragoslava Kosmajca, koji su se u međuvremenu i iz nepoznatog razloga međusobno zakačili i našli na suprotnim stranama (svedoči o tome Šarićeva optužba na račun Buhe, onog „karaktera Mango“). Pri čemu jedan od te dvojice – Buha – uživa zaštitu generala koji je navodno smestio onom drugom – Šariću – a taj general je „general Papaja“, Rodoljub Milović.

I time se priča, sa one čisto kriminalne koja je zamorna a ionako nema toliko obuhvatan društveni značaj, širi na priču o sprezi kriminala i policije, i to samog vrha policije. „Vladi Srbije neće naređivati Darko Šarić… Ali isto tako kako neće Srbijom upravljati Darko Šarić, Srbijom ne može da upravlja ni Ljubiša Buha Čume. Nažalost, mnogi su ušli u borbu između gospodina Šarića i gospodina Čumeta. U tome država Srbija neće da učestvuje“, poručio je premijer Vučić, saopštavajući vest o smeni Rodoljuba Milovića i ostalih generala policije. I to je sledeći ključ ka razumevanju onoga što nam se dogodilo prošlog petka.

Kako smo pisali u prošlom broju „Pečata“, veza Buhe i Milovića datira od septembra 2002. godine, kada su Milović i Mile Novaković bili određeni za održavanje kontakata sa vođom surčinskog klana koji se našao u bekstvu pred svojim dojučerašnjim saradnicima iz Zemuna. Sudeći po Buhinim rečima („I sada me obezbeđuju pripadnici UKP i osećam se sigurno s njima. UKP i Rodoljub Milović su me spasili onomad kad su me jurili bivši ‚zemunci‘ zbog ubistva Đinđića.“) ta veza je opstala do danas. „Rodoljub Milović štitio Čumeta do poslednjeg časa!“, tvrde „Naše novine“ od 24. juna na naslovnoj strani, navodeći da je „bivši načelnik UKP Rodoljub Milović tesno sarađivao sa zaštićenim svedokom Ljubišom Buhom Čumetom… Čume je Miloviću dostavljao tajne snimke. Naime, on je vlasnik poznatog lokala u koji dolaze moćni ljudi i biznismeni. U privatnim sobama i separeima imao je postavljene skrivene kamere koje su beležile ko se s kim sastao, ali i svaku izgovorenu reč. Taj materijal dostavljao je Miloviću kako bi mu se odužio za zaštitu koju mu je pružio.“ U osnovnim crtama sličnu tvrdnju izneo je 2. juna i „Informer“, tvrdeći da „general Papaja“ „takozvanim kokainskim snimcima ucenjuje ljude iz političkog i državnog vrha… Taj policijski moćnik je u dogovoru s vlasnikom tri elitna beogradska restorana instalirao kamere u toalete i pomoćne prostorije i tamo tajno snima poznate koji se drogiraju… Na spisku ucenjenih je i nekoliko članova bivše vlade, ali i neki od političkih lidera koji su donedavno vodili celu državu.“

„Informer“ pak piše ovog ponedeljka da je i Dragoslav Kosmajac „godinama držao u šaci sam vrh srpske policije! Kosmajac je, tvrde u vladi, samo jednom policijskom generalu za zaštitu mesečno plaćao čak 50.000 evra! On je, zauzvrat, detaljno dobijao informacije o tome šta sve država planira da uradi u borbi protiv narko-mafije… Kosmajac, Čume i bar trojica poznatih političara… sve je to jedna ekipa koja je sve doskora faktički imala vlast u Srbiji! Imali su svoje ljude u samom vrhu policije i vlade… On (Kosmajac) je neke ljude iz vrha policije, ali i politike već više od deset godina držao na platnom spisku.“ I: „Dragoslav Kosmajac je bio u bliskim odnosima sa svim šefovima kriminalističke policije od 2000. do danas, stoji u izveštaju BIA do kog smo došli. ‚Kosmajac pre svih ima detaljne informacije o planovima policije, a u ličnom je kontaktu sa ljudima iz samog vrha UKP. Oni kontaktiraju isključivo neposredno, nikada ne koriste telefone…‘, navodi se u dopisu BIA.“

Podsećamo, u svom obraćanju javnosti predsednik Nikolić naveo je da „kriminalne grupe imaju saradnike i doušnike u samom MUP i tako uspevaju da izbegnu suočavanje sa zakonom i pravdom…“ Isto je rekao i premijer Vučić, dodavši i da su „policija i službe počele da se bave sobom, a neposredno zatim, iz meni nepoznatih razloga, i politikom, sve većim uticajem na medije, uz podršku pojedinih lica iz kriminogene sredine… Srbija će biti normalna, pristojna i uređena zemlja u kojoj će policija da brine o građanima, a ne da policija brine o policiji, i da brine o politici.“

A kao sasvim interesantnu, sred čitavog konteksta optužbi o sprezi kriminala, policije i političara i optužbi na račun Dragoslava Kosmajca da je najveći narko-baron ovog dela Evrope, beležimo reakciju bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je našao za shodno da proba da abolira Dragoslava Kosmajca tako što će umanjiti njegov tek otkriveni društveni značaj: „Danas se postavlja pitanje zašto Dragoslav Kosmajac nije bio uhapšen u tom trenutku (zaplene preko dve tone kokaina u Urugvaju) – zato što smo mi taj posao radili zajedno sa međunarodnim partnerima, saveznicima i onda smo locirali ko je najveći generator kriminala, a ove manje, lokalne, koji su delovali samo na teritoriji pojedinih opština, nismo napadali tom snagom zato što nismo imali snage bezbednosne. Morate da napravite prioritete.“

Elem, dok smo još kod Kosmajca i njegovih lokalnih veza, pažnju je privukla i Vučićeva tvrdnja da su „oni krenuli po televizijama, organizovali mini izborni štab, aj‘ pošalji ovog penzionisanog ovamo, a ovog drugog pošalji onamo…“, što je momentalno proizvelo asocijaciju na penzionisanog pukovnika policije Mileta Novakovića i njegove pokušaje da amortizuje štetu po njegovog saradnika Rodoljuba Milovića. Ali i Novaković se ubrzo našao u sukobu sa samim sobom. U ponedeljak „Naše novine“ prenose kako Novaković „kaže da je za Kosmajca saznao iz medija“, da bi samo dva dana kasnije, u „Informeru“, on priznao „da je tokom 2001. godine imao kontakte sa Kosmajcem“, ali je te kontakte opravdao – jer je nekako morao – potrebama policijskog rada na razbijanju zemunskog klana.

 

No, o Novakoviću, kao i Miloviću i o njihovoj ulozi u istrazi ubistva Zorana Đinđića kojom su se proslavili, javnost će uskoro moći podrobno da se obavesti u knjizi „Treći metak. Istina o ubistvu Zorana Đinđića“, Đinđićevog prvog pratioca Milana Veruovića, koji je i sam bio ranjen u atentatu, i autora ovog teksta.

 

JELOVA GORA I MI6 Ipak, postoji li, o ovim vezama kriminalaca, policajaca i političara, i neka indicija koja je konkretnija od neproverljivih informacija tabloida i enigmatičnih i isuviše uopštenih reči predsednika i premijera? Da, indicija postoji, ali je (mogući) dokaz netragom nestao. Reč je o tajnom sastanku na Jelovoj gori na Zlatiboru, 18. aprila 2010. godine, sa bliskim saradnikom Darka Šarića, Draganom Dudićem Fricom; taj sastanak, dodajmo, spomenuo je i sam Šarić, tvrdeći da se na njegovom snimku nalazi dokaz Milovićeve i Buhine zavere protiv njega. Šta je dosad postalo nesporno u vezi sa ovim sastankom? Nesporno je da je sastanak održan, i nesporno je da su se sa Fricom sastali Rodoljub Milović i njegov dugogodišnji saradnik Slaviša Softić, zamenik specijalnog tužioca koji vodi proces protiv Šarića Saša Ivanić, i tadašnji operativci BIA (pokojni) Željko Rašeta i Jadranko Petković, inače, načelnik UKP beogradske policije u vreme Milana Obradovića. Nesporno je i da je BIA snimala čitav tok sastanka. I nesporno je da je taj snimak, uz takođe nesporno i krajnje sumnjivo kršenje svih važećih propisa i unutrašnjih pravilnika BIA, nestao 2011. godine; uništen je ili prodat, u opticaju su obe verzije. I nesporno je da je, 42 dana posle sastanka, Dragan Dudić Fric ubijen. „Za Frica tvrde da je nosio novac. Za to nemamo dokaze“, rekao je u petak na konferenciji za štampu Aleksandar Vučić. Svejedno, i ovo što je nesporno, dovoljan je dokaz da posredi nisu čista posla, u koja su očigledno upetljani neki delovi naših bezbednosnih službi i njihovih kriminalnih grupa.

Ali, problem se možda ne završava samo na ovoj sprezi. Kao da nam već i ona nije dovoljna, na obodima čitave priče postoje i tragovi upletenosti, pre svih ostalih, engleske obaveštajne službe. Tako, „Blic“ 23. juna objavljuje da je Kosmajac „navodno pre desetak godina bio pod prismotrom britanske tajne obaveštajne službe MI6 zbog sumnje da je u sprezi sa narko-kartelima iz Južne Amerike“. Pa mu se, uprkos toj (hajde, navodnoj) prismotri i sumnji nije dogodilo ništa. Kakva je tačno bila njihova veza, naravno, pod uslovom da je veze bilo? Jedan bivši ministar policije svojevremeno je ovom novinaru objašnjavao da nema šverca cigareta bez učešća obaveštajnih službi, a šta je tek sa švercom kokaina? Da nije reč o paranoji i traženju zavere, već o prilično mogućoj vezi kriminala i tajnih službi, svedoči već citirani dokument BIA, presek saznanja o surčinskom i zemunskom kriminalnom klanu, gde se navodi da je u zemunski klan 2001. godine bio ubačen čovek koji je „svojevremeno bio angažovan od strane američke obaveštajne službe“, te „ne isključujemo mogućnost da je isti u kontakt sa pripadnicima ‚zemunskog klana‘ upravo stupio po nalogu ove službe, u cilju praćenja i sagledavanja njihove aktivnosti“. Štaviše, „veoma je realna i pretpostavka“, navodi se dalje, da je „po nalogu američke službe i usmeravao pojedine aktivnosti pripadnika navedene kriminogene grupacije“. Imajući u vidu ovu informaciju, kao i Kosmajčev značaj na globalnom kokainskom tržištu i njegov navodni uticaj na delovanje srpske bezbednosne i političke scene, van svake sumnje je da je inostranim obaveštajcima on morao da bude interesantan makar koliko i zemunski klan svojevremeno. Sve ovo tim pre što se Kosmajac na ovakvom udaru, makar i medijskom, nije našao sve dok Rodoljub Milović nije smenjen, a i Rodoljub Milović je, kao nekadašnji inspektor UBPOK, bio u vrlo bliskom kontaktu sa predstavnicima britanske službe. Jedan bivši inspektor Trećeg odeljenja Gradskog SUP (krvni i seksualni delikti) ispričao je ovom novinaru da je predstavnik britanske službe bio stalno prisutan u UBPOK u vreme ubistva premijera Zorana Đinđića, a ova je informacija svoju javnu potvrdu dobila u januaru 2005. godine, kada je Vladimir Beba Popović, nekadašnji šef vladinog Biroa za komunikacije, u „Insajderu“ na B92 rekao da je postojala jedna specijalna jedinica pri UBPOK, „formirana od naših ljudi, pripadnika MUP, koji su prethodno išli na kurs, obuku i trening kod Engleza.“ B92: „Da li je to bilo pod kontrolom Engleza?“ Popović: „Ona je bila pod kontrolom MUP u koordinaciji sa predstavnikom engleske službe.“ Povrh toga, u istrazi ubistva premijera Đinđića, u kojoj je Milović bio jedan od rukovodilaca, neposredno je učestvovao i pripadnik MI6 Entoni Monkton, što su otkrili „Sandej tajms“ 15. avgusta 2004. i „Gardijan“ 27. avgusta te godine. I najzad, da upotpuni priču o tragovima britanske obaveštajne službe, tu je i podatak – potvrđen i tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića – da su u spasavanju Ljubiše Buhe Čumeta od zemunskog klana bili angažovani i pripadnici britanske i američke tajne službe, u čemu su sa njima blisko sarađivali i Rodoljub Milović i Mile Novaković…

A sada je, prošlog petka, premijer Aleksandar Vučić udario i na Rodoljuba Milovića, i na Ljubišu Buhu, i na Dragoslava Kosmajca. Da li je time udario i po još nečijem interesu? Osim što je, kako izgleda dok se eventualno ne dokaže suprotno, udario po interesu kriminalne hobotnice koja je – ako je makar i polovina od objavljenih informacija tačna – Srbiju držala u stanju permanentnog i neprimećenog državnog udara, budući da su njom iz senke vladali neki koji su na vreme ukapirali da se do prave vlasti dolazi ucenom, a ne izborima…

Prošlog petka je, međutim, usledilo nešto što bi moglo da postane državni udarac takvom poretku i stanju stvari. Pitanje je, samo, hoće li taj udarac biti i dovoljno snažan i dovoljno istrajan da bi to stanje stvari zaista i promenio.

General protiv generala

Bivši komandant Žandarmerije, general policije i aktuelni pomoćnik direktora policije Bratislav Dikić ustvrdio je na TV „Pink“ da mu je Ivica Dačić, dok je bio ministar policije, priznao da ga direktor policije Milorad Veljović „drži u šaci“ te da je zbog toga i morao da pristane na Veljovićev zahtev da ga smeni, i rekao da su iza svojevremene medijske hajke na njega stajali Veljović i dosadašnji šef UKP Rodoljub Milović.

Dačić je potvrdio da je Dikić smenjen na Veljovićevu inicijativu, ali je demantovao da je ikada rekao da ga direktor policije ucenjuje.

Ko je upravljao MUP-om?!

Izgleda da je, sred čitave zbrke oko uticaja na rad policije, nesporno samo da su na njen rad uticali ozbiljni kriminalci. Samo ta mogućnost, naime, dosad nije osporena, dok sopstvenu odgovornost za uticaj na policiju jedan drugome prebacuju nekadašnji koalicioni partneri, Boris Tadić i Ivica Dačić.

Sukob je otvorio Boris Tadić, koji zbog Ivice Dačića nije ušao u vladu Aleksandra Vučića: „Ako su smenjeni čelnici policije krivi za loše rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala, neverovatno je da se ignoriše odgovornost Dačića.“ Dačić je Tadiću odgovorio tako što je priznao da se u svoj posao ministra policije, koji je inače obavljao šest godina, nije ni mešao: „Izjava Borisa Tadića je primer političkog licemerja i potpune amnezije… Kao da su svi zaboravili da je on bio na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost, a Miki Rakić na čelu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, i da su oni imali direktan link sa policijskim vrhom preskačući mene kao ministra. Oni su štitili policijski vrh od promena. Uslov Demokratske stranke bio je da Veljović ostane direktor, čak i posle isteka mandata, bez konkursa jer odluku o tome ne donosi ministar nego vlada.“ Dačiću je onda odgovorila Tadićeva NDS ocenom da je „iznad krajnjih granica apsurda kada Dačić izjavi da je za loše rezultate policije u poslednje dve godine odgovoran Boris Tadić i Demokratska stranka, jer su štitili vrh policije. Čelnici policije su smenjeni zbog lošeg rada u periodu kada je Dačić bio i premijer vlade u kojoj nije bio ni Tadić ni DS“.

A mi smo, na svoje nemalo iznenađenje, ovog puta sasvim skloni da se složimo i sa Dačićem i sa Tadićem.

[/restrictedarea]