Donbas novi Staljingrad

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Moskva će, pre ili kasnije, morati vojno da interveniše u Ukrajini ako sadašnja vlast u Kijevu nastavi sa slanjem kaznenih ekspedicija na ruski narod i moguće je da taj dan više nije daleko

Dvadeset treći oktobar 2002. godine, tačno 21.05 časova po moskovskom vremenu. Sa prvim mrakom temperatura se spustila ispod nule, što za rusku prestonicu nije neobično u to doba godine, ali snega još uvek nema. Nema ni vetra, iako je Dubrovka, radnički kraj na jugoistoku Moskve, od davnina poznata po svežem vazduhu i ruži vetrova. Te noći sve je bilo tiho, kao da je zamrlo u trenucima kada su se tri kombija zaustavila ispred pozorišta na Dubrovki. Iz njih su istrčali ljudi u maskirnim uniformama, 21 muškarac i 20 žena, jedva starijih od 20 godina. Na čelu im je Movsar Barajev, komandant Islamskog specijalnog puka Čečenske Republike Ičkerije. U tom trenutku nedostajalo mu je tri dana do 23. rođendana…
U trku neutralisavši četvoricu pripadnika obezbeđenja, odred čečenskih terorista-smrtnika upada u pozorišnu dvoranu, gde u tom trenutku više od 800 ljudi prati završnicu prvog čina mjuzikla „Nord-Ost“. Deo napadača ostaje van sale i privodi sve zaposlene, kao i polaznike tečaja irskog plesa koji su vežbali u jednoj od prostorija, ali i obične građane koji su se u tom trenutku zatekli kraj ulaza u teatar. U roku od deset minuta preuzeli su kontrolu nad celom zgradom. Ukupno 916 ljudi, među njima i deca, postaju taoci bezumlja. Bez mnogo reči, Barajev i njegov odred počinju da miniraju objekat, a posebno veliku salu, sa 30 eksplozivnih naprava ukupne razorne moći ekvivalenta 120 kilograma trotila. Odmah postavljaju i zahtev – da Rusija trenutno povuče vojsku iz Čečenije, inače će srušiti celu zgradu i pobiti skoro hiljadu ljudi.
Već do 22 časa, snage reda, uključujući i specijalne antiterorističke jedinice, opkolile su čitav kvart i počeli su beskonačni pregovori sa fanaticima. Uz pomoć različitih pregovaračkih taktika i serijom sitnih ustupaka, ruske vlasti uspele su da izdejstvuju puštanje na slobodu više desetina talaca, uključujući i decu, strance i muslimane, ali su istovremeno počele i prve likvidacije. Jasno je bilo da iz pozorišta neće niko živ izaći – ako Vladimir Putin ne naredi ruskoj armiji da izađe iz Čečenije. A to bi, naravno, značilo izlazak ove republike iz sastava Ruske Federacije, samo nekoliko meseci kako je Moskva napokon, i uz krajnje napore, uspela da povrati kontrolu nad ovom ruskom republikom. Bio bi to početak konačnog raspada Rusije.

[restrictedarea]

U POSLEDNJEM TRENUTKU Sve oči ne samo Rusije već i čitavog sveta bile su uprte u Putina. Šta će uraditi? Prolazili su dani. Prvi, drugi, treći… Putin, reklo bi se, nije preduzimao ništa. Niti je povlačio vojsku iz Čečenije, niti je preduzeo bilo šta da oslobodi taoce. Teroristi u pozorištu počeli su da gube strpljenje i svaku, pa i najmanju grešku ili pokušaj otpora, kažnjavali su smrću. Situacija u otetom objektu, ali i u javnom prostoru, postajala je sve napetija. Mnogi su počeli da šire paniku i histeriju, da proklinju Putina. Jedni su tražili da odmah izvede vojsku iz Ičkerije i time ne samo pljune na desetine hiljada ruskih boraca palih za oslobođenje ovog dela zemlje već i potpiše kapitulaciju Rusije pred grupom fanatika, obilato potpomognutom iz inostranstva. Zasigurno se reporteru američkog Si-En-Ena nije omaklo kada je Barajeva i njegovu grupu nazvao „čečenskim disidentima“.
Druga grupa zahteva, pritisaka na Putina odnosila se na brzi upad specijalnih jedinica Federalne službe bezbednosti, Alfa i Vimpel. To bi podrazumevalo pogibiju stotina ljudi, a najverovatnije i rušenje cele zgrade. Jasno je bilo da u datoj situaciji za Putina nema dobrog rešenja. Šta god da preduzme, posledice će biti strašne. U prvom slučaju, žrtve će biti vitalni interesi opstanka i suvereniteta države, a u drugom – taoci. Međutim, Putin je izabrao treće rešenje. Čekao je dokle god je mogao, izveo je na miran način najveći mogući broj zatočenika i akciju oslobađanja preduzeo u poslednjem trenutku, bukvalno neki minut pre nego što su teroristi nameravali da aktiviraju eksploziv. Tačno u 5.10 ujutru 26. oktobra u salu je upumpan parališući gas, čiji je tačan sastav i do danas tajna, i u roku od pola sata svi teroristi su bili likvidirani. Barajev – na svoj 23. rođendan. Međutim, zbog nemogućnosti pružanja medicinske pomoći tolikom broju ljudi istovremeno, a vreme za reakciju merilo se minutima, od posledica gušenja i ranjavanja stradalo je oko 130 talaca.

ORKESTAR KRITIČARA Zašto je ova priča i danas aktuelna? Zato što se sada u ulozi talaca našlo sedam miliona ljudi u Donjeckoj i Luganskoj oblasti Ukrajine. I njih drže na nišanu golobradi fanatici, ovog puta zadojeni neonacističkom ideologijom. Bombarduju ih svakodnevno, pri čemu su na meti civilni ciljevi, bolnice, zgrade, vrtići… Desetine hiljada žitelja Novorosije beže glavom bez obzira od terora nezapamćenog još od Drugog svetskog rata. I opet se pojavljuju isti glasovi, isti orkestar kritičara. Zašto Putin ne reaguje? Zašto ne napadne Kijev i ne spasi rusku braću? I, sa druge strane – zašto podržava pobunjenike iz Novorosije koji traže federalizaciju Ukrajine? Zašto ih ne prepusti sudbini i zauzvrat ne dobije tapšanje po ramenu sa Zapada i ne izbegne bar deo sankcija?
Pitanja se roje, ali odgovora od Putina nema. On ćuti, kao što je ćutao tri dana prilikom napada na pozorište na Dubrovki. Jer i on zna da ni u ovom slučaju, kao ni u oktobru 2002, ne postoji dobro rešenje. Ili će žrtvovati državu, Novorosiju, ili će izginuti ljudi, hiljade i hiljade vojnika i civila sa obe strane. A Rusija će biti proglašena za agresora na suverenu državu, čime će nastati dugoročne, izuzetno teške posledice po ruski narod u celini. Zato je potrebno takvo rešenje, najmanje loše od svih mogućih, koje će, kao na Dubrovki, omogućiti likvidaciju terorista i oslobađanje najvećeg broja talaca, a da se pritom ne sruši na glavu cela zgrada. Da li takvo rešenje danas postoji? Postoji, ali je sastavljeno od čitavog niza preduslova i međukoraka, teških i bolnih kompromisa. I ono pre liči na rad apotekara koji meša gorke lekove, nego mesara koji seče satarom.
Izvesno je da će Moskva, pre ili kasnije, morati vojno da interveniše na tlu Ukrajine – ako sadašnja vlast u Kijevu nastavi sa slanjem kaznenih ekspedicija na ruski narod. I moguće je, takođe, da taj dan više nije daleko. Snage Novorosije za sada odolevaju znatno nadmoćnijem i opremljenijem neprijatelju, ali je veoma teško boriti se puškama protiv višecevnih raketnih bacača, tenkova i suhoja. Zato je Moskva prinuđena da preduzima kontramere. Jedna od najvažnijih, mada formalno jedno s drugim nema veze, jeste prebacivanje Kijeva na režim avansnih isporuka za prirodni gas. Ili u prevodu, zavrtanje gasne slavine i uvođenje prvog stepena ekonomskih sankcija, što je i učinjeno u ponedeljak 16. juna. Dug za isporučeni gas dosegao je pet milijardi dolara i od sada ukrajinski „Naftogaz“ mora da plaća unapred za svaki isporučeni kubik. A pre toga, naravno, da izmiri prethodna dugovanja.

EVROPSKI ODBRAMBENI MEHANIZMI Ovom diplomatsko-energetskom igrom, strpljivim gasnim pregovorima sa Kijevom u devet iscrpljujućih rundi Putin je stvorio uslove za postizanje više ciljeva. Pre svega, primorao je evropskog komesara za energetiku Gintera Etingera, poznatog borca protiv „Južnog toka“, da izjavi kako su ruski uslovi fer i prihvatljivi za Ukrajinu, a ponuđena cena od 385 dolara za hiljadu kubnih metara gasa – tržišna i korektna. Međutim, Kijev je odbio, smatrajući da je ponuđeni popust od 100 dolara, a na osnovu važećeg desetogodišnjeg ugovora iz 2009, nedovoljan i neprihvatljiv. Posle obustava isporuka gasa Ukrajincima, sada je lopta u evropskom dvorištu, jer sada oni moraju da brinu da li će predstojeća zima biti topla ili hladna. Po svom starom običaju, Kijev će i dalje zahvatati gasa koliko mu treba, ali ovog puta evropskog, zloupotrebljavajući monopolski položaj tranzitne zemlje. Tako će Evropa biti uskraćena za ugovorene količine gasa, neophodne za nesmetan rad industrije.
Navedeni scenario dovešće do povećanja troškova evropskih proizvođača i, samim tim, do pada njihove konkurentnosti na tržištu. A ko će od toga imati koristi? Stručnjaci su jedinstveni u oceni – Amerikanci, koji tako eliminišu dva od tri najveća konkurenta, Evropu i Rusiju. Međutim, u nastaloj situaciji proradili su i evropski odbrambeni mehanizmi. Nemac Etinger, član Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel, već je nagovestio da bi na predlog Berlina mogao da bude pušten u pogon ceo kapacitet gasovoda „Severni tok“, koji se sada koristi sa pola snage zbog (antiruskih) energetskih pravila EU. Tako bi ovim pravcem mogla da bude nadoknađena četvrtina isporuka preko ukrajinskog gasovoda, što bi Evropi donelo mnogo mirniji san. Osim toga, Etinger, koji je do skora pitanje izgradnje „Južnog toka“ vrlo nekorektno povezivao sa ukrajinskom krizom, sada tvrdi da nesaglasnost o novom gasovodu preko Bugarske i Srbije može biti prevaziđena ispravljanjem „proceduralnih problema“, a Ukrajinu u ovom kontekstu više ne pominje.
U slučaju izgradnje „Južnog toka“ i puštanja „Severnog toka“ punim kapacitetom, ukrajinski gasovod više neće biti neophodan. Ni ukrajinski neonacisti više neće biti neophodni, pa će razgovor Kremlja sa njima da se vodi na drugi način. Međutim, glavni problem je u tome što do ovog rešenja predstoji još veoma dugačak put, a vremena za Novorosiju ostaje sve manje. Komandant novorosijskih pobunjenika, pukovnik Igor Strelkov, direktno je upozorio Kremlj da njegove snage neće još dugo moći da odolevaju napadima ukrajinske armije. Strelkov je zatražio hitnu intervenciju Rusije, inače će Novorosija pasti. „Kako će sve ovo da se završi za naš odred, ja znam. Većina nas će poginuti, a čitav pokret i sve žrtve biće uzaludni. Sledeći rat, koji mi već nećemo moći da vidimo, vodiće se na teritoriji Rusije, posle moskovskog ,majdana‘“, upozorava Strelkov.

DONBAS I LUGANSK – TAČKE PREOKRETA Naravno da Putinova Rusija neće dopustiti ovakav − najgori scenario. Kao što nije dopustila ni da se sruši zgrada na Dubrovki, niti da teroristi nekažnjeni napuste mesto zločina. U Kremlju su duboko svesni da se ukrajinska partija ne može dobiti brzim povlačenjem jednog ili dva poteza, već da to mora biti složena kombinacija sinhronizovanih akcija na više polja – ekonomskom, diplomatskom i vojnom. U ovom trenutku SAD, rukama kijevske hunte, kako je nazivaju mnogi analitičari u Moskvi, nastoji iz sve snage da uvuče Rusiju u unutrašnji ukrajinski sukob. Kako ocenjuju u Moskvi, Amerikancima je neophodno da ukrajinsku unutrašnju krizu zvanično prevedu u status međudržavnog sukoba i zbog toga pokušavaju da primoraju Rusiju da uputi svoje vojne snage u Ukrajinu. Vlasti u Kijevu koriste sva sredstva za provociranje Rusije: eskalacija borbenih dejstava na istoku zemlje, granatiranje stambenih četvrti gde ginu žene i deca, primena zabranjenih kasetnih i fosfornih bombi, neplaćanje i pokušaji diktiranja uslova isporuka ruskog gasa, upadi ukrajinske vojske na rusku teritoriju, napad na rusku ambasadu u Kijevu i konzulat u Odesi…
Reklo bi se, međutim, da Putin ima neki sasvim drugi plan. On, očigledno, ne želi da upadne u Ukrajinu poput kauboja, već pokušava da takvu akciju legalizuje, pre svega privlačeći evropske zemlje na svoju stranu. U tu svrhu, najbolje mu koriste ekonomska sredstva. Neophodno je ubediti evropske partnere, a pre svega Nemačku i Francusku, da je režim u Kijevu faktor nestabilnosti, zbog čijeg ponašanja trpe interesi Evrope. Dalje, zločini kijevske hunte treba da budu jasno predočeni evropskoj javnosti, kao i neophodnost zaštite civilnog stanovništva u Novorosiji, zbog čega se mora uvesti mirovni kontigent, po odobrenju Ujedinjenih nacija. Ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin spremio je već drugi projekat rezolucije za razmatranje u Savetu bezbednosti.
Ukoliko ove inicijative urode plodom, ruska vojska mogla bi dobiti međunarodni mandat za uspostavljanje linije razdvajanja na granici Ukrajine i Novorosije. Ako bi SAD blokirale rusku inicijativu u UN, tada ostaje mogućnost direktnog dogovora Moskve sa Berlinom i Parizom da će dati prećutnu, vremenski oročenu saglasnost za vojnu akciju u Ukrajini. Na kraju krajeva, Evropljanima je u interesu da se osigura nesmetano snabdevanje gasom i mir na spoljnim granicama, dok im konfrontacija Kijeva i Moskve donosi samo štetu. I tek na kraju, kao najgora opcija, kada sve druge budu iscrpljene, dolazi mogućnost jednostrane akcije Moskve. Vojni upad na teritoriju druge države SAD ne bi propustile da nazovu agresijom, a Rusija bi bila žigosana. Tada bi mnogo lakše prošle i ideje o konačnom uvođenju ekonomskih sankcija, koje, primetićemo, poslednjih nedelja više niko u Evropi i ne pominje.
Zato je više nego očigledno da bi povlačenje ishitrenih poteza pogazilo sve dosadašnje napore Moskve da spase i ruski narod u Ukrajini, a da pritom ne ugrozi 150 miliona ljudi koji žive u samoj Rusiji. Jer, ako se zaljulja Rusija, ako izgubi tlo pod nogama kao 90-ih godina, nikog više neće biti ko bi mogao da pruži pomoć Novorosiji. Zato joj je neophodno strpljenje. I trpljenje. Donbas i Lugansk su sada u ulozi novog Staljingrada – tačke preokreta, sa koje je Rusija krenula u kontranapad. Na toj tački palo je milion ruskih života, ali nije pala Rusija. Izgledalo je da je sve beznadežno i da spasa nema, ali bio je to samo najtamniji trenutak noći, posle kojega je počela da sviće zora.

[/restrictedarea]