Da li je Breht dostižan za naše pozorište?

Piše Raško V. Jovanović

Gotovo svi glumci ove predstave, zajedno sa rediteljkom, odrekli su se ambicije da u izrazu primenjuju brehtovski stil glume

Dela Bertolta Brehta, jednog od najznačajnijih dramatičara prošloga stoleća, ne prikazuju se često na našim pozornicama. Upravo to najbolje ilustruje primer njegove istorijske hronike „Majka Hrabrost i njena deca“, gde obrađuje događaje iz Tridesetogodišnjeg rata, verskog i ideološkog sukoba vođenog od 1618. do 1648, najsurovijeg u feudalnom dobu. Osnovni uzroci, kao što se zna, bili su netrpeljivost između katolika i protestanata, ali i opšta kriza evropskog feudalnog društva koja se ogledala u sve većem nezadovoljstvu seljaka i građana, ekonomski sve snažnijih a lišenih vlasti. Naporedo sa tim, rat su potpirivali sukobi među samim feudalcima, verski različito opredeljenim, ali i između protestantskog plemstva i austrijskog cara Ferdinanda Drugog, inače katolika, koji je nasilno vršio pokatoličavanje. „Majka Hrabrost“ je prikazana prvi put u Beogradu sada već daleke 1957. godine na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Minje Dedića, sa Ljiljanom Krstić u naslovnoj ulozi. Potom se našla na repertoaru Narodnog pozorišta 1971. godine u predstavi koju je režirao Horea Popesku sa Oliverom Marković kao glavnom junakinjom. Otad se ovo delo u Beogradu nije postavljalo, tako da je najnovija premijera u Narodnom pozorištu treće izvođenje u razdoblju od pedeset i sedam godina! Ako znamo da se Brehtove drame retko mogu naći na repertoarima ostalih beogradskih teatara i ako dodamo da su u međuvremenu u Narodnom pozorištu prikazani još samo komad „Mati“ i jedna scenska montaža fragmenata na Maloj sceni „Krug 101“, onda se ponovno postavljanje „Majke Hrabrosti“ može pozdraviti.

U ovoj drami Breht prikazuje stradanja i pogibije malih, običnih ljudi u ratu. Poznati nemački reditelj i zagovornik političkoga teatra, Ervin Piskator, međutim, primećuje kako pisac otkriva značajne pojedinosti socijalnog života, dok on sam, za razliku od Brehta, pokušava da izgled političkih stvari pokaže i prikaže u totalitetu. Moglo bi se reći da je Majka Hrabrost lik van vremena. Piskator bi zato pokušao da je naslika istorijski vernije, prikazujući Tridesetogodišnji rat. „Meni je stalo do toga“, ističe Piskator, „da političku stvarnost pokažem u pokretu. Breht želi da radi popreko kroz određene epohe, čiju strukturu otkriva. Ja bih, naprotiv, želeo da prikažem razvoj u kontinuitetu.“ Tema drame „Majka Hrabrost“ svakako je rat kao trgovina, ali ova junakinja ne pripada onima koji su počeli rat da bi trgovali, ona trguje u ratu za koji nije kriva, ali ga prihvata budući da na njemu zarađuje. Po svom društvenom statusu je, u suštini, žrtva moćnika pohlepnih na zaradu, koji se u komadu ne pojavljuju. Zapravo je, sa svojom decom, figura iz naroda. Za vojnike i oficire rat je, međutim, normalan posao; propovednik primenjuje način mišljenja intelektualaca i snalazi se u ratu kako zna i ume. Naravno, narod, obični „mali“ ljudi u ratu su gubitnici, jer neminovno stradaju. Ako pažljivije promotrimo samu strukturu komada, vidimo kako se Majka Hrabrost sa svojom decom i kolima na početku pojavljuje sa vedrinom i nadolazeće neprilike i nezgode neće zadržati njen uspon te će u sedmoj slici biti na vrhuncu svoga biznisa, ali će potom sve poći nizbrdo, jer će doći do prekida ratnih akcija. Na taj način, ona dolazi u nepovoljnu situaciju, da bi povremeno živnula kad joj jave da ratni sukobi opet mestimično ponovo počinju. Kako ističe Zigfrid Melhinger: „Breht se opirao tome da se ona prikazuje kao Nioba koja živi za svoju djecu i tragično ih gubi; jasno je da Majka Kuraž ništa ne uči dok je na pozornici – gledajući je, publika mora učiti.“ Nismo sigurni da je publika i naučila ono što je autor želeo.

[restrictedarea]

Postavljajući „Majku Hrabrost“, rediteljka Ana Tomović nije se mnogo brinula da glumci ovladaju Brehtovim stilom i načinom glume. Ona je prvenstveno nastojala da u predstavi ostvari ono što je i pisac želeo, što će reći da na sceni ispriča priču. U tome je tek delimično uspela, pored ostalog i zato što je izostavila uvodne scene pre svakog novog prizora, gde se publici igrom i pesmama nagoveštava šta će dalje gledati, zamenivši ih tekstovima ispisanim na prozirnim belim zavesama. Kako tekstovi nisu bili dovoljno osvetljeni, za većinu gledalaca nisu bili čitljivi, pa se ni njihova funkcija nije mogla ostvariti. Takođe, ni muzika nije dovoljno bila u funkciji oživljavanja toka radnje. Nejasno je zašto je za ovo izvođenje poručena muzika našoj kompozitorki Ireni Popović Dragović. Ne osporavajući njen rad, ipak moramo reći kako su nam još u sećanju songovi Paula Desaua, budući da je njegova muzika korišćena u ranijoj postavci „Majke Hrabrosti“ u Narodnom pozorištu. Gotovo svi glumci sadašnje predstave, zajedno sa rediteljkom, kako nam se učinilo, odrekli su se ambicije da u izrazu primenjuju brehtovski stil glume. U tom smislu, jedan svetli izuzetak bio je Slobodan Beštić, u ulozi Kuvara. On nije bojio replike emocijama, čak ni u scenama sa Majkom Hrabrosti kada je izgledalo da će doći do braka između njih. Song je otpevao stilski korektno, upravo onako kako treba i to je bila jedna od retkih dobro ispevanih vokalnih numera u predstavi. I u prvom prizoru, gde se pojavljuje upravo na poslu kuvara, Beštić je umeo da se u izrazu dovoljno distancira i postigne određenu dozu otuđenja, što će odlično realizovati i u svim potonjim scenama. Bila je to jedna uzorna kreacija, kojoj se, nažalost, samo mali broj izvođača približio. Kao Majka Hrabrost, Dušanka Stojanović Glid bila je više poslovna nego hrabra, više pohlepna na novac no što je bila spremna da se stoički prihvata nedaća i patnji. Ako bi se u njenom tumačenju tragalo za brehtovskim elementima, onda je to bio jedinstven zamah u otelotvorenju osobe koja uživa onda kada uspe da proda neku robu i dobro zaradi. U ostvarenju tog vrhunskoga cilja nije mnogo vodila računa o nekim moralnim pravilima. S druge strane, njen fizički izgled, pa i pevačke sposobnosti, nisu joj u ovoj ulozi išli naruku: ne jednom nam se činilo kao da prisustvujemo izvođenju nekog pučkog komada sa pevanjem, a ne antiratne drame. Da ne govorimo o nekom otuđenju u izrazu: ona se nije lišavala emocionalnih izliva, što ju je samo udaljavalo od autorskih vizija. Jelena Trkulja, kao Katrin, dobro je satkala ulogu simbiozom mimike i gestova, da bi kulminirala u sceni sa bubnjem. Dva sina Majke Hrabrosti tumačili su Milutin Milošević (Ajlif) i Mladen Sovilj (Švajcarski Sir) nejednako, verovatno i stoga da bi prikazali kako su samo polubraća. Milutin Milošević bio je oštar u izrazu, doneo je lik kao figuru isklesanu jednim potezom, ali song nije otpevao kako treba, zapravo jedva je izišao nakraj sa ispevavanjem numere; Mladen Sovilj korektno je ispoljavao nesnalaženje u „rovitim“ situacijama. Vojni sveštenik, u interpretaciji Nebojše Kundačine, nije pokazao dovoljno dvoličnosti, dok je Gojko Baletić (general i vojnik) bio izrazitiji u prvoj ulozi. Hadži Nenad Maričić (mladi vojnik i poručnik) uspevao je da svoj izraz saobrazi sa brehtovskim principima glume. Od ostalih izvođača istakli su se Nikola Vujović (vojni pozivar, onaj sa povezom preko oka i vojnik) i Milenko Pavlov (oružar i seljak). Scenografija Ljerke Hribar svodila se na pojedinačne naznake ambijenta da bi se omogućilo brzo nizanje brojnih prizora drame. Kostimografija Momirke Bailović, valjda da bi se ukazalo na svevremenost problema, kao da je bila u duhu načina odevanja u drugoj polovini 20. veka. Takvim rešenjem nije se postigao željeni efekat. U svemu – bila je ovo jedna nebrehtovska predstava Brehta. Kada imamo u vidu prvo prikazivanje „Majke Hrabrosti“ u režiji Minje Dedića na sceni Beogradskog dramskog, kao i predstavu koju je u Narodnom pozorištu ostvario Horea Popesku, onda moramo zaključiti, kad je reč o beogradskim izvođenjima ovog Brehtovog dela, kako je sadašnje najslabije, dok je prvo najbolje. Svesni smo da je ovo više nego porazna konstatacija za stanje u našem pozorištu. Ne ostaje nam ništa drugo do da parafraziramo kritičara Jovana Hristića, koji, pošto je Anu Firling nad poginulom Katrin uporedio sa kraljem Lirom kada se oprašta sa mrtvom Kordelijom, ovako zaključuje prikaz izvođenja „Majke Hrabrosti“ u Narodnom pozorištu: „Predstavu koju smo videli u Narodnom pozorištu nisu opsedali duhovi velikih tragičkih junaka; ona je bila prizivanje gotovo zaboravljenog duha ¸Dame sa kamelijama‘, sustanara drame u kući na Trgu Republike.“ Ove redove Hristić je napisao misleći na operu „Travijata“ i Violetu Valeri, jer se to Verdijevo delo tada prikazivalo. Danas bismo mogli zaključiti kako smo gledali predstavu gde je poslovna Majka Hrabrost, ostavši posle smrti Katrin potpuno sama, povukla svoja kolica da bi omogućila naredno prikazivanje drame „Dama sa kamelijama“ Aleksandra Dime Sina, jer je ova postavka, uistinu nebrehtovski prikazana, nastradala u građanskom teatru.

 

[/restrictedarea]

„Majka Hrabrost i njena deca“

AUTOR Bertolt Breht POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu (Velika scena) DATUM PREMIJERE 1. jun 2014.
PREVOD Olivera Milenković REDITELJ Ana Tomović
DRAMATURZI Vuk Ršumović i Željko Hubač
SCENOGRAF Ljerka Hribar KOSTIMOGRAF Momirka Bailović
KOMPOZITOR Irena Popović Dragović
SCENSKI POKRET Tamara Antonijević
SCENSKI GOVOR Ljiljana Mrkić Popović