Да ли је Брехт достижан за наше позориште?

Пише Рашко В. Јовановић

Готово сви глумци ове представе, заједно са редитељком, одрекли су се амбиције да у изразу примењују брехтовски стил глуме

Дела Бертолта Брехта, једног од најзначајнијих драматичара прошлога столећа, не приказују се често на нашим позорницама. Управо то најбоље илуструје пример његове историјске хронике „Мајка Храброст и њена деца“, где обрађује догађаје из Тридесетогодишњег рата, верског и идеолошког сукоба вођеног од 1618. до 1648, најсуровијег у феудалном добу. Основни узроци, као што се зна, били су нетрпељивост између католика и протестаната, али и општа криза европског феудалног друштва која се огледала у све већем незадовољству сељака и грађана, економски све снажнијих а лишених власти. Напоредо са тим, рат су потпиривали сукоби међу самим феудалцима, верски различито опредељеним, али и између протестантског племства и аустријског цара Фердинанда Другог, иначе католика, који је насилно вршио покатоличавање. „Мајка Храброст“ је приказана први пут у Београду сада већ далеке 1957. године на сцени Београдског драмског позоришта, у режији Миње Дедића, са Љиљаном Крстић у насловној улози. Потом се нашла на репертоару Народног позоришта 1971. године у представи коју је режирао Хореа Попеску са Оливером Марковић као главном јунакињом. Отад се ово дело у Београду није постављало, тако да је најновија премијера у Народном позоришту треће извођење у раздобљу од педесет и седам година! Ако знамо да се Брехтове драме ретко могу наћи на репертоарима осталих београдских театара и ако додамо да су у међувремену у Народном позоришту приказани још само комад „Мати“ и једна сценска монтажа фрагмената на Малој сцени „Круг 101“, онда се поновно постављање „Мајке Храбрости“ може поздравити.

У овој драми Брехт приказује страдања и погибије малих, обичних људи у рату. Познати немачки редитељ и заговорник политичкога театра, Ервин Пискатор, међутим, примећује како писац открива значајне појединости социјалног живота, док он сам, за разлику од Брехта, покушава да изглед политичких ствари покаже и прикаже у тоталитету. Могло би се рећи да је Мајка Храброст лик ван времена. Пискатор би зато покушао да је наслика историјски верније, приказујући Тридесетогодишњи рат. „Мени је стало до тога“, истиче Пискатор, „да политичку стварност покажем у покрету. Брехт жели да ради попреко кроз одређене епохе, чију структуру открива. Ја бих, напротив, желео да прикажем развој у континуитету.“ Тема драме „Мајка Храброст“ свакако је рат као трговина, али ова јунакиња не припада онима који су почели рат да би трговали, она тргује у рату за који није крива, али га прихвата будући да на њему зарађује. По свом друштвеном статусу је, у суштини, жртва моћника похлепних на зараду, који се у комаду не појављују. Заправо је, са својом децом, фигура из народа. За војнике и официре рат је, међутим, нормалан посао; проповедник примењује начин мишљења интелектуалаца и сналази се у рату како зна и уме. Наравно, народ, обични „мали“ људи у рату су губитници, јер неминовно страдају. Ако пажљивије промотримо саму структуру комада, видимо како се Мајка Храброст са својом децом и колима на почетку појављује са ведрином и надолазеће неприлике и незгоде неће задржати њен успон те ће у седмој слици бити на врхунцу свога бизниса, али ће потом све поћи низбрдо, јер ће доћи до прекида ратних акција. На тај начин, она долази у неповољну ситуацију, да би повремено живнула кад јој јаве да ратни сукоби опет местимично поново почињу. Како истиче Зигфрид Мелхингер: „Брехт се опирао томе да се она приказује као Ниоба која живи за своју дјецу и трагично их губи; јасно је да Мајка Кураж ништа не учи док је на позорници – гледајући је, публика мора учити.“ Нисмо сигурни да је публика и научила оно што је аутор желео.

[restrictedarea]

Постављајући „Мајку Храброст“, редитељка Ана Томовић није се много бринула да глумци овладају Брехтовим стилом и начином глуме. Она је првенствено настојала да у представи оствари оно што је и писац желео, што ће рећи да на сцени исприча причу. У томе је тек делимично успела, поред осталог и зато што је изоставила уводне сцене пре сваког новог призора, где се публици игром и песмама наговештава шта ће даље гледати, заменивши их текстовима исписаним на прозирним белим завесама. Како текстови нису били довољно осветљени, за већину гледалаца нису били читљиви, па се ни њихова функција није могла остварити. Такође, ни музика није довољно била у функцији оживљавања тока радње. Нејасно је зашто је за ово извођење поручена музика нашој композиторки Ирени Поповић Драговић. Не оспоравајући њен рад, ипак морамо рећи како су нам још у сећању сонгови Паула Десауа, будући да је његова музика коришћена у ранијој поставци „Мајке Храбрости“ у Народном позоришту. Готово сви глумци садашње представе, заједно са редитељком, како нам се учинило, одрекли су се амбиције да у изразу примењују брехтовски стил глуме. У том смислу, један светли изузетак био је Слободан Бештић, у улози Кувара. Он није бојио реплике емоцијама, чак ни у сценама са Мајком Храбрости када је изгледало да ће доћи до брака између њих. Сонг је отпевао стилски коректно, управо онако како треба и то је била једна од ретких добро испеваних вокалних нумера у представи. И у првом призору, где се појављује управо на послу кувара, Бештић је умео да се у изразу довољно дистанцира и постигне одређену дозу отуђења, што ће одлично реализовати и у свим потоњим сценама. Била је то једна узорна креација, којој се, нажалост, само мали број извођача приближио. Као Мајка Храброст, Душанка Стојановић Глид била је више пословна него храбра, више похлепна на новац но што је била спремна да се стоички прихвата недаћа и патњи. Ако би се у њеном тумачењу трагало за брехтовским елементима, онда је то био јединствен замах у отелотворењу особе која ужива онда када успе да прода неку робу и добро заради. У остварењу тог врхунскога циља није много водила рачуна о неким моралним правилима. С друге стране, њен физички изглед, па и певачке способности, нису јој у овој улози ишли наруку: не једном нам се чинило као да присуствујемо извођењу неког пучког комада са певањем, а не антиратне драме. Да не говоримо о неком отуђењу у изразу: она се није лишавала емоционалних излива, што ју је само удаљавало од ауторских визија. Јелена Тркуља, као Катрин, добро је саткала улогу симбиозом мимике и гестова, да би кулминирала у сцени са бубњем. Два сина Мајке Храбрости тумачили су Милутин Милошевић (Ајлиф) и Младен Совиљ (Швајцарски Сир) неједнако, вероватно и стога да би приказали како су само полубраћа. Милутин Милошевић био је оштар у изразу, донео је лик као фигуру исклесану једним потезом, али сонг није отпевао како треба, заправо једва је изишао накрај са испевавањем нумере; Младен Совиљ коректно је испољавао несналажење у „ровитим“ ситуацијама. Војни свештеник, у интерпретацији Небојше Кундачине, није показао довољно дволичности, док је Гојко Балетић (генерал и војник) био изразитији у првој улози. Хаџи Ненад Маричић (млади војник и поручник) успевао је да свој израз саобрази са брехтовским принципима глуме. Од осталих извођача истакли су се Никола Вујовић (војни позивар, онај са повезом преко ока и војник) и Миленко Павлов (оружар и сељак). Сценографија Љерке Хрибар сводила се на појединачне назнаке амбијента да би се омогућило брзо низање бројних призора драме. Костимографија Момирке Баиловић, ваљда да би се указало на свевременост проблема, као да је била у духу начина одевања у другој половини 20. века. Таквим решењем није се постигао жељени ефекат. У свему – била је ово једна небрехтовска представа Брехта. Када имамо у виду прво приказивање „Мајке Храбрости“ у режији Миње Дедића на сцени Београдског драмског, као и представу коју је у Народном позоришту остварио Хореа Попеску, онда морамо закључити, кад је реч о београдским извођењима овог Брехтовог дела, како је садашње најслабије, док је прво најбоље. Свесни смо да је ово више него поразна констатација за стање у нашем позоришту. Не остаје нам ништа друго до да парафразирамо критичара Јована Христића, који, пошто је Ану Фирлинг над погинулом Катрин упоредио са краљем Лиром када се опрашта са мртвом Корделијом, овако закључује приказ извођења „Мајке Храбрости“ у Народном позоришту: „Представу коју смо видели у Народном позоришту нису опседали духови великих трагичких јунака; она је била призивање готово заборављеног духа ¸Даме са камелијама‘, сустанара драме у кући на Тргу Републике.“ Ове редове Христић је написао мислећи на оперу „Травијата“ и Виолету Валери, јер се то Вердијево дело тада приказивало. Данас бисмо могли закључити како смо гледали представу где је пословна Мајка Храброст, оставши после смрти Катрин потпуно сама, повукла своја колица да би омогућила наредно приказивање драме „Дама са камелијама“ Александра Диме Сина, јер је ова поставка, уистину небрехтовски приказана, настрадала у грађанском театру.

 

[/restrictedarea]

„Мајка Храброст и њена деца“

АУТОР Бертолт Брехт ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду (Велика сцена) ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 1. јун 2014.
ПРЕВОД Оливера Миленковић РЕДИТЕЉ Ана Томовић
ДРАМАТУРЗИ Вук Ршумовић и Жељко Хубач
СЦЕНОГРАФ Љерка Хрибар КОСТИМОГРАФ Момирка Баиловић
КОМПОЗИТОР Ирена Поповић Драговић
СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Тамара Антонијевић
СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић