Čist račun, dug Južni tok

Uprkos raznim i vrlo snažnim pritiscima iz Vašingtona i Brisela, kompanije i države uključene u izgradnju „Južnog toka“ nisu rade da se odreknu takvog projekta, koji svima donosi isključivo korist i nikakve nevolje

Često se u ovdašnjim diskusijama oko „Južnog toka“ gubi iz vida da uopšte nije predviđeno da trasa ovog gasovoda prolazi preko ukrajinske teritorije. To direktno znači da tekuća ukrajinska kriza, bez obzira na to kako će i kada biti razrešena, ne utiče na radove za izgradnju „Južnog toka“, te da ta dva pitanja nisu povezana.
Utoliko je čudnije što se pritisak na pojedine države da odustanu od učešća u projektu „Južni tok“ povremeno povezuje sa ukrajinskim dešavanjima. To može samo da govori o pojačanoj politizaciji celog pitanja, koja, opet, ide naruku isključivo protivnicima projekta. Protivnici se mahom nalaze u Vašingtonu, tj. u Americi, koja ima sopstvene interese u odnosu na isporuku njihovog tečnog gasa Evropi, kao i geopolitičke interese u odnosu na Ukrajinu. Protivnici „Južnog toka“ takođe su brojni i u briselskoj birokratiji, odnosno, birokratiji Evropske unije, koja pak štiti vrlo apstraktne norme određenih zakona koji još nisu ni do kraja dorađeni.
Na drugoj strani, spisak zagovornika „Južnog toka“ je daleko raznovrsniji i bogatiji. Pre svega, u tu grupu spadaju nacionalne vlade država koje su prihvatile učešće u projektu. Neke od tih vlada izložene su veoma snažnim pritiscima od strane Vašingtona i Brisela, ali uprkos tome pokušavaju da se odupru i ostanu uključene u projekat „Južni tok“. Zašto i ne bi bile za ostanak, kada je reč o veoma unosnom poslu? Sudeći po kompaniji „Blumberg“, koja je dala pozitivnu ocenu perspektive realizacije projekta, ali i po uporednom projektu „Severni tok“ koji je uspešno priveden kraju, „Južni tok“ nudi učesnicima sve razloge da budu zainteresovani za njegovo započinjanje i stupanje u pogon.
Očiglednim poslovnim interesima jasno se rukovode i evropske korporacije koje učestvuju u projektu: italijanska ENI, francuska EDF, austrijska OMV i nemačka BASF. Može se sa izvesnom dozom sigurnosti pretpostaviti da su i ove korporacije izložene određenom pritisku, bilo neposrednom, bilo posrednom, ali i pored toga nijedna od njih se još nije ni na koji način izjasnila protiv „Južnog toka“ niti pokazala želju da iz projekta istupi.
Međutim, indikativno je to što se „Severnom toku“, izgleda, niko ne protivi, barem ne otvoreno. „Severni tok“ je projekat istog tipa kao i „Južni tok“, ali ovaj prvi niko ne pokušava da utera u birokratske propise niti da ga ograniči dejstvom Trećeg energetskog paketa. Isto tako, na učesnice „Severnog toka“, kako kompanije tako i države, niko ne vrši pritisak da odustanu od učešća, dok su učesnice u projektu „Južni tok“ neprestano izložene uslovljavanjima i zahtevajućim spoljnim uticajima. Ta razlika se može objasniti samo jednim: učešćem Nemačke, kao ključnog klijenta „Severnog toka“. Nemačka vrlo snažno i energično zastupa i brani svoje interese u Briselu, a i pred Vašingtonom, pa zbog toga sa tih strana niko i ne pokušava da sabotira „Severni tok“, u kojem nemačka država prepoznaje mnogobrojne koristi za sebe. Nasuprot tome, države uključene u „Južni tok“ nemaju takvu vrstu zaštite pred samovoljom američke i EU administracije, zbog čega se situacija sa „Južnim tokom“ zakomplikovala.
Bez obzira na komplikacije, nepobitna je činjenica da je „Južni tok“ višestruko koristan i isplativ projekat za sve koji su u njega uključeni, odnosno, i za države i za kompanije. Pritisci protiv njega nisu naivni, ali očekuje se da će zdravi poslovni i nacionalni interesi ipak prevladati, te da će „Južni tok“ biti realizovan, jednako kao što je to i „Severni tok“.