Bliskoistočni ponavljač Toni Bler

Piše Darko Tanasković

O sramnom porazu laži pred užasom iračke lekcije

Ako želite da se bar malo približite istini o složenoj situaciji i košmarnim zbivanjima na Bliskom istoku, ne propuštajte povremena tumačenja iz pera bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. Možete, naime, biti sigurni da vas ona udaljavaju od istine, pa da onda u zaključivanju krenete suprotnim smerom. Bićete na pravom putu. Tako je i sada, kad je, podstaknut dramatičnim napredovanjem sunitskih ekstremista u Iraku, ovaj izaslanik posredničkog Kvarteta za Bliski istok i osnivač sopstvene visokoprofitabilne Verske fondacije odlučio da međunarodnoj zajednici ponudi svoj autorski tekst „Irak, Sirija i Bliski istok“.

MIRNA SAVEST JEDNOG BRITANCA Manje se baveći trenutnim stanjem u Iraku, koje mu očigledno nije ni dovoljno poznato, a još manje jasno, najglasniji zapadni jastreb iz vremena priprema za napad na Irak i obaranje Sadama Huseina (2003) najviše pažnje posvećuje odbrani od sve učestalijih optužbi da je upravo ta američko-britanska intervencija pokrenula paklenu, ali i neumoljivo logičnu, spiralu sukoba, stradanja i razaranja u regionu koji arogantni i sebični „gospodari sveta“ behu namerili da dizajniraju po nekakvoj svojoj sumanutoj meri. Po Blerovom sudu, za sadašnji razvoj događaja u Iraku krivi su zaslepljeno šiitsko sektaštvo al-Malikijeve vlade, nespremnost da se novac od izvoza nafte iskoristi za obnovu opustošene zemlje, kao i neosposobljenost iračke armije, što je sve zajedno dovelo do otuđenja i nezadovoljstva sunitskog stanovništva, pri čemu je unutrašnji rat u Siriji bio presudan činilac u neposrednom susedstvu, gde se i formirala udarna pesnica radikalnih sunita iz „Islamske države Iraka i Sirije“, koji ovih dana haraju severnim Irakom, ozbiljno ugrožavajući i samu prestonicu. Sve što se danas valja i plamti Bliskim istokom za Blera ne može ni hipotetički imati nikakve veze s nasilnim rušenjem režima Sadama Huseina. Zauzvrat, on se upušta u protivhipoteze. Da Sadam Husein, koji doduše nije imao oružje za masovno uništenje, na šta je pre intervencije panično upozoravao upravo Bler, nije oboren, on bi svakako, pre ili kasnije, poput Bašara al-Asada, upotrebio hemijsko oružje protiv vlastitog naroda, manjinski suniti bi se protiv njegove strahovlade neminovno pobunili, a tzv. „Arapsko proleće“ bi sigurno zahvatilo i Irak. Budimo mirne savesti, poručuje Bler, jer mi ovo nismo izazvali, već je reč o bolnoj i neminovnoj endogenoj tranziciji Bliskog istoka, u kojoj se ovaj napaćeni region suočava s posledicama dugotrajne naopake domaće politike, u sprezi s konstantom stalnog zloupotrebljavanja religije. Razlozi teških iskušenja kojima je arapski svet danas izložen za Blera su, dakle, dijalektički, inherentni strukturi njegovog protivrečnog društvenog i duhovnog bića, kao i osobenog istorijskog i političkog razvoja. Mudro, nema šta! Ono što bi se Zapadu, odnosno „slobodnom svetu“, po mišljenju jednog od njegovih najdoslednijih liberalnih totalitarista, eventualno moglo zameriti, jeste nedoslednost u humanitarnom angažovanju, što on, ne trepnuvši, ovako ilustruje: „Uklonili smo Gadafija, koji je od 2003. sarađivao s nama u borbi protiv terorizma, zato što je zapretila opasnost da pobije sopstveni narod, a ostavili smo na vlasti Bašara al-Asada koji, koristeći se čak i hemijskim oružjem, ubija svoje građane!“ Ovakav bezočni cinizam ne zaslužuje nikakav komentar, kao ni čitava Blerova usiljena i temeljno pogrešna eksplanatorna konstrukcija, sem ocene koju je u „Telegrafu“ lakonski izrekao gradonačelnik Londona Boris Džonson, da je Toni Bler definitivno poludeo i da mu je potrebna profesionalna psihijatrijska pomoć. Ne bismo se usudili da budemo tako izričiti i oštri, ali Džonson ga valjda bolje poznaje.

[restrictedarea]

IDEJNA I ANALITIČKA PATOLOGIJA Ni po jada da su munjeviti prodor sunitskih ekstremista kroz severni Irak i zauzimanje nekolikih gradova, uključujući i dvomilionski Mosul, samo razotkrili, uostalom već više puta posvedočenu, idejnu i analitičku patologiju i krajnje relativizovano poimanje istine, recidivistički svojstvene Toniju Bleru. Ovo je, po mnogo čemu, novi (negativni) kvalitet i zlokobni obrt, možda i prekretna tačka u metastaziranju bliskoistočnog versko-političkog sindroma s dubokom geostrategijskom i geoekonomskom etiologijom, a za čije pokretanje i bujanje Bleru i njegovim saučesnicima pripadaju nemerljive „zasluge“. Sama činjenica, koju treba doživljavati kao simptom, a ne kao suštinu i konačnu morfologiju fenomena koji se uobličava pred zaprepašćenim licem sveta, da jedna donedavno nepoznata, srazmerno malobrojna i besprimerno surova ekstremna islamistička grupacija bez prevelikog otpora zauzima iračku teritoriju i gradove, dovoljna je da pobudi izoštrenu pažnju i nagna na zabrinuto razmišljanje. Šta se to, zapravo, dešava i kuda vodi? Da bi se u razmatranju prirode i smisla burnog toka kojim su poslednjih nedelja krenula ratna zbivanja u Iraku pošlo s pouzdanog saznajnog polazišta, valja pre svega odrediti njihovog glavnog protagonistu, formaciju koja sebe naziva „Islamska država Iraka i Sirije“ (ISIS) a koja se u prevodu na strane jezike sreće i kao „Islamska država Iraka i Levanta“ (ISIL). Do razlike u prevodnim rešenjima dolazi usled toga što je u arapskom nazivu za Siriju upotrebljen stari istorijski naziv Šam kojim se obuhvata teritorija tzv. „Velike Sirije“, odnosno Liban i neke susedne oblasti, koje ISIS vidi kao delove halifata za čije se uspostavljanje džihadistički odlučno i beskompromisno svim sredstvima bori. Pojedini, još uvek relativno retki analitičari razložno upozoravaju na to da ISIS ne treba po inerciji predstavljati, a to se često čini, kao jedan od ogranaka najpoznatije internacionalne islamističke terorističke mreže Al Kaide. Više nego za Bin Ladenov panislamski džihad protiv Amerike i Izraela radi stvaranja svetskog halifata, u čemu je, uz svu negativnost i nasilnost, bilo i nekakvog naopakog idealizma, ideologija ISIS-a potiče od antišiitske sunitske ostrašćenosti svojstvene Bin Ladenovom nezgodnom i nemilosrdnom saborcu, Jordancu Al-Zarkaviju (1936−2006) avganistanskom veteranu, a od 2004. vođi „Iračke Al Kaide“.

OPŠTI VERSKI RAT Zanimljivo je primetiti da je Al-Zarkavi 2005. godine proglasio opšti rat protiv šiitskih otpadnika, za šta mu je neposredan povod bila kaznena ekspedicija snaga šiitske vlade u Bagdadu protiv sunitskih pobunjenika u gradu Tel Afar, a upravo je ovo mesto pre nekoliko dana palo u ruke pripadnika ISIS-a, što je propraćeno njihovim naročitim likovanjem. Pokreće ih neodoljiva žeđ za osvetom i duboka verska mržnja, što objašnjava i sumarne egzekucije pripadnika regularne iračke vojske i okrutnost prema šiitskim civilima. Za borce ISIS-a glavni dindušmani zasad nisu zapadnjački nevernici i cionisti, već irački šiiti, inače većina u zemlji, koji su preuzeli vlast posle pada Sadama Huseina, kao i Iran, koji ih podržava. A Bler tvrdi da sve to nema nikakve veze s anglo-američkom intervencijom!? Treba takođe zapaziti da ISIS sebe doživljava i predstavlja kao državu (čak je januara 2014. proglasila secesiju i nezavisnost u odnosu na Irak i Siriju) a ne kao neku organizaciju ili pokret, tako da može sadejstvovati, ali se ne može ujedinjavati s drugim radikalnim islamističkim grupacijama. Tokom prethodnih nekoliko godina ISIS je bio u privremenim i nestabilnim savezništvima s većim brojem ekstremnih islamističkih organizacija u Siriji i u Iraku, a s pojedinima je dolazio u otvorene sukobe. Duhovni vođa Al Kaide Ajman al-Zavahiri početkom ove godine raspustio je ISIS kao deo svoje organizacije, ali to, naravno, nije imalo nikakvog praktičnog efekta, sem što je potvrdilo jaz koji se beznadežno produbio između ovih dveju islamističkih formacija. Istovremeno, tvrdi se da je 65 odsto boraca fronta Džabhat al-nusra, Al Kaidine ispostave u Siriji, usled nedovoljne radikalnosti svoje matične organizacije(!) prešlo na stranu ISIS-a. Abu Bekr al-Bagdadi, „poglavar pravovernih“, sadašnji vođa ISIS-a, smatra da je „država“ na čijem je čelu jezgro budućeg islamskog halifata koji treba da povrati čistotu islama za koju su se borili „časni pređi“, tako da se ova islamistička koncepcija u širem smislu može smatrati selefističkom (od ar. „selef“ − prvoborci islama iz Muhamedovog vremena) s tim što uspostavljanje vlasti u skladu s njenim načelima pretpostavlja ukidanje granica postojećih bliskoistočnih država i odricanje svih važećih političkih legitimiteta, tako da je izrazito subverzivna. Iraku ozbiljno preti podela na Kurdistan, „Sunistan“ i „Šiistan“… Ima nagoveštaja da uzlet ISIS-a ne izaziva zabrinutost samo u Bagdadu i Teheranu već i u Rijadu, a bogme i Vašingtonu, pa je američki državni sekretar Keri, pored eventualnih vazdušnih udara na pobunjenike, nagovestio čak i do pre samo nekoliko dana nezamislivu mogućnost nekih vidova saradnje s iranskim ajatolasima u obuzdavanju i slamanju pretećeg ekstremističkog sunitskog prevratništva! Ne podseća li vas sve to pomalo na iskušenja dr Frankenštajna?

NOVO KRVAVO POGLAVLJE Šiiti neće, naravno, sedeti skrštenih ruku i predati ceo Irak u ruke sunitskih džihadista. Oni su u toj zemlji ipak nadmoćna većina (oko 60 odsto stanovništva) drže vlast, a iza njih je i susedni Iran. Čak je i umereni poglavar iračkih šiita, ajatolah Sistani izdao fetvu kojom je pozvao na borbu protiv sunitskih „takfirista“ (onih koji sve neistomišljenike među muslimanima proglašavaju nevernicima). Ima izveštaja da je znatan broj iranskih pasdarana („čuvara revolucije“) već u Iraku, a pominje se i ime elitnog generala Kasema Sulejmanija, kao mogućeg komandanta odbrane Bagdada. Teško je proveriti tačnost ovakvih i sličnih vesti, ali je već sada sasvim izvesno da je otvoreno novo i neizvesno, krvavo poglavlje u unutarislamskom obračunavanju između sunita i šiita. Podsetimo se da je iračko-iranski rat (1980−1988) trajao osam godina i odneo približno milion života. A tokom poslednje dve decenije, jamačno bez ikakvog uticaja destruktivne bliskoistočne politike Blera i njegovih zapadnih istomišljenika, front sunitsko-šiitskog satiranja protegao se, i produbio, od Jemena, preko istočnih oboda Arabijskog poluostrva, zatim Sirije, Libana i Iraka, sve do Pakistana i Avganistana. Nekadašnji hiperaktivni stanar Dauning strita od svega bi da pilatovski opere ruke, ali i da mefistofelski nastavi sa svojom grotesknom predstavom na međunarodnoj javnoj sceni, nudeći proverene recepte za gašenje vatre dolivanjem ulja iz Aladinove lampe sopstvene koristoljubivosti i egzibicionizma bez granica. Zato, ne propuštajte Blerove poruke kako biste nepogrešivo shvatili šta na Bliskom istoku nije istina. Ni to nije malo, bar za početak, a kraj se ionako ne nazire…

[/restrictedarea]