Aleksandar MEZJAJEV: DA LI JE MEĐUNARODNO PRAVO OBAVEZUJUĆE ZA SUDIJE MTBJ?

MTBJ je osnovan sa pretenzijama uspostavljanja “visokih standarda pravosuđa”. Tako tvrdi Tribunal sam za sebe. Koliko je osnovana ova pretenzija? Da bi bila osnovana, Tribunal mora u najmanju ruku obezbediti poštovanje ljudskih prava u skladu sa već postojećim normama međunarodnog prava. Mi smo na primerima različitih prava više puta razmatrali način na koji se u MTBJ poštuju ljudska prava. U ovom tekstu ćemo razmotriti kako MTBJ ispunjava pravo optuženog na privremeno puštanje na slobodu.

Pravo na privremeno puštanje na slobodu sa jedne strane predstavlja samostalno pravo optuženog, ali sa druge strane ono postaje element drugog kompleksnog prava svakog čoveka – pretpostavke nevinosti. Savremeno međunarodno pravo o ljudskim pravima, posebno Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, navodi da pritvor predstavlja izuzetak, a ne pravilo. U MTBJ ova norma navedenog Međunarodnog pakta je ukinuta.

Prvi veliki problem kod principa pretpostavke nevinosti u MTBJ predstavlja problem pritvora kao osnovnog pravila za sve optužene. Privremeno oslobađanje je predviđeno u MTBJ ali je uslovljeno nizom pravila koja nisu u skladu sa normama međunarodnog prava. Štaviše, teret dokazivanja tih uslova nije stavljen na tužioce, nego na samog optuženog.

Prema normama nacionalnog prava većine država, optuženi za počinjeni zločin mora imati pravo na privremeno oslobađanje do početka suđenja. To pravo je sadržano, na primer, u krivičnom pravu zemalja na svim kontinentima i u svim pravnim sistemima.

Međunarodno-pravni akti o ljudskim pravima takođe polaze od toga da pritvor treba da predstavlja izuzetak, a ne opšte pravilo. U MTBJ je obrnuto, pritvor je postao opšte pravilo, a privremeno oslobađanje do suđenja – izuzetak.

Ovo je očigledno kršenje same suštine principa pretpostavke nevinosti. Tačka 3. Člana 9. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (1966. godine) utvrdio je da je “pritvaranje lica koje očekuje suđenje ne treba da bude opšte pravilo…”.

Tačka 3. Člana 9. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda iz 1950. godine propisuje da svaki pritvoreni ili uhapšeni ima pravo na brzo suočavanje sa sudijama i na suđenje u razumnom roku ili na privremeno oslobađanje do suđenja. Evropski sud za ljudska prava u presudi u predmetu Iljkov protiv Bugarske je presudio da svaki sistem koji predviđa obavezan pritvor pre suđenja nije spojiv sa Tačkom 3. Člana 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima per se.

Međutim, Pravila procedure i dokazivanja (PPD) MTBJ propisuju drugo pravilo. Prema odredbama pravila 65 PPD optuženi ne može biti oslobođen osim po odluci Pretresnog veća i samo pod uslovom da Pretresno veće bude uvereno da će se optuženom suditi i da neće predstavljati pretnju za žrtve, svedoke i druga lica.

Zanimljivo je napomenuti da je u predmetu tužilac protiv T. Blaškića Pretresno veće priznalo da norme PPD MTBJ nisu u skladu sa normama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (1966. g.) ali je pokušalo da opravda zakonitost te odredbe time da “Slovo i duh Statuta zahtevaju da je osnovno pravilo – pritvor, a privremeno oslobađanje – izuzetak”. Teško je ovakvu argumentaciju smatrati ubedljivom.

Pravno regulisanje privremenog oslobađanja optuženog pred MTBJ regulisano je pravilom 65 PPD. Prvobitna varijanta teksta tog pravila predviđala je između ostalih uslova za privremeno oslobađanje “izuzetne okolnosti”, to jest mogućnost privremenog oslobađanja je predviđena za samo retke i izuzetne slučajeve. U novembru 1999. godine bio je izmenjen tekst pravilnika i više u njemu nema pomena izuzetnih okolnosti. Međutim, odmah nakon ove odluke Pretresno veće u predmetu Tužilac protiv Kvočke i drugih je ipak ponovo istaklo da promena pravila 63 ne znači da pritvor treba razmatrati kao izuzetak, a oslobađanje kao normu. Pretresno veće nije obrazložilo ovakvo tumačenje.

Treba napomenuti da su uslovi za donošenje odluke o privremenom oslobađanju dosta nejasno formulisani. Kao prvo, ne postoje apsolutne garancije toga da će se optuženi u slučaju oslobođenja zaista pojaviti pred sudom. Omogućavanje sudu da to pitanje rešava uz pomoć nejasnih formulacija “biti zadovoljen (uveravanjima)” pravila procedure, daje široke mogućnosti za diskriminaciju po pitanju privremenog oslobođenja ovih ili onih optuženih. Ova diskriminacija u praksi MTBJ najočiglednije se manifestovala na etničkom principu. Štaviše, nejasne formulacije će “biti zadovoljene” pa još i u odnosu na hipotetička pitanja (“izveden pred sud”, “neće predstavljati pretnju”) u suštini omogućavaju da se odluka donese na najrazličitijim osnovama. U predmetu Tužilac protiv Hadžihasanovića i drugih Pretresno veće je na određeni način pokušalo da ublaži ovaj problem subjektivnosti. Veće smatra da prilikom tumačenja pravila 63 PPD MTBJ treba da se uzme u obzir princip proporcionalnosti. Veće je konstatovalo da su mere u međunarodnom javnom pravu proporcionalne ako su one “odgovarajuće, neophodne i ako se njihov stepen i granice nalaze u razumnim odnosima sa željenim ciljem”. Primenjujući ove kriterijume, veće je priznalo zadovoljavajućim garancije koje su dali optuženi i vlada Bosne i Hercegovine. Zanimljivo je da je veće istovremeno priznalo i punu garanciju da će se optuženi pojaviti pred sudom ili da ne postoji pretnja ugrožavanja izvora svedočenja. Uzgred, ovaj primer predstavlja još jedan dokaz pristrasnosti suda: u predmetima u odnosu prema Srbima sudije primenjuju samo pravila procedure MTBJ i ne reaguju na argumente odbrane. U odnosu prema optuženim bosanskim muslimanima, sudije su spremne da priznaju pravne norme međunarodnog prava po pitanju ljudskih prava.

Ova analiza ima poseban značaj kad je u pitanju odluka Pretresnog veća u predmetu Vojislava Šešelja. Pre nekoliko dana Pretresno veće je – na svoju inicijativu – počelo razmatranje pitanja o mogućnosti privremenog oslobađanja V. Šešelja. Međutim, V. Šešelj je već izjavio da neće poštovati ni jedan zahtev koji se obično poteže prema onima koji pretenduju na privremeno oslobađanje (osim obaveze da neće napuštati teritoriju Republike Srbije).¹

I poslednje. Činjenica da je Pretresno veće na sopstvenu inicijativu pokrenulo pitanje privremenog oslobađanja V. Šešelja ne treba da promakne našoj pažnji. Pretresno veće prvi put projavljuje ovakvu inicijativu. Šta to može značiti? Zdrav razum ne dozvoljava da poverujemo u humanost sudija posle 11 godina najgrubljih kršenja prava Šešelja. U odsustvu Šešeljeve molbe ova inicijativa suda može imati u najmanju ruku dva razloga. Prvo, moguće je da tribunal pokušava da pokaže “brigu” o pravima V. Šešelja. Sud će na kraju odlučiti da nisu poštovani zahtevi o privremenom oslobađanju i presuditi ostajanje optuženog u pritvoru, no inicijativa će biti zapisana kao opravdanje Tribunala. Drugi mogući razlog je ozbiljniji. Po svoj prilici zdravstveno stanje V. Šešelja se poslednjih meseci ozbiljno pogoršalo. O ovom govore brojni pokazatelji, uključujući i izostanak – suprotno pravilima MTBJ – sazivanja statusne konferencije na kojoj bi javnost mogla da vidi V. Šešelja. U takvim okolnostima zlokobno izgleda pokušaj Tribunala da “privremeno” udalji Šešelja iz Haga (i to još pod naizgled blagotvornim izgledom delovanja zabrinutog suda).

 

 

1 Odgovor V. Šešelja tribunalu na molbu da iznese svoje mišljenje po pitanju uslova njegovog eventualnog privremenog oslobađanja. Vidi: http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Response/NotIndexable/IT-03-67/MSC8655R0000439015.pdf

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)