Aldo Moro, Milošević, Janukovič neka se pripremi…

Piše Nikola Martić

Postoji li veza između ukrajinskog „Desnog sektora“ sa zapadnoevropskim ekstremnim organizacijama iz vremena Hladnog rata, poput „Crvenih brigada“ iz Italije i nemačkog krila ove organizacije „Bader-Majnhof“? Analiza tajne američke operacije „Gladio“, koja nikada nije suspendovana, a smišljena je radi uklanjanja anti-NATO lidera, pruža nove uvide i u savremenu prirodu američke „dominacije punog spektra“ na Starom kontinentu

Kriza u Ukrajini rezultat je specijalnih operacija tajnih službi Zapada. Iste službe imale su svoju ulogu i u bacanju Srbije na kolena. Ove akcije neodoljivo podsećaju na nešto što se događalo širom Evrope krajem prošlog veka. Sećate li se velike afere oko američke operacije „Gladio“?

Kraj Drugog svetskog rata označio je podelu Evrope, konfrontaciju NATO i Varšavskog pakta i početak tzv. Hladnog rata koji je, kako će se pokazati, na tlu evropskog kontinenta vođen svim mogućim sredstvima. Jedna od najvećih bojazni lidera NATO alijanse za Zapadnu Evropu bila je mogućnost invazije Staljinove Crvene armije. Zbog toga su SAD pokrenule tajnu operaciju „Gladio“, operaciju regrutovanja pripadnika „bivših nacista“, koji su formirali paramilitarnu strukturu u svim zapadnoevropskim državama, a obučavani su kako za obaveštajni rad, tako i za eventualni gerilski rat protiv okupatora, u slučaju invazije i nasilnog svrgavanja „demokratskog režima“.

Detalji o tome bili su predmet istrage zvaničnih pravosudnih organa u Italiji, Belgiji i Nemačkoj krajem osamdesetih godina.

 

MAČ CIA Američka tajna operacija „Gladio“ (naziv potiče od latinske reči „gladius“ – rimski kratki dvosekli mač koji su koristili gladijatori) evropska paravojna formacija NATO sastavljena od tajnih agenata „spavača“ koji bi, u slučaju da Staljin okupira Zapadnu Evropu, organizovali gerilski otpor novoj komunističkoj vlasti, vremenom je prerasla u sredstvo za vođenje tajnog rata protiv onih političkih lidera koji su ili koketirali sa komunizmom, ili su se na bilo koji način protivili ustanovljenom poretku NATO protektorata u svojoj zemlji.

Metod „rata“ protiv ovih političara podrazumevao je ubistva (obelodanjeno je postojanje spiskova za odstrel zapadnonemačkih političkih lidera koji su „viđeni“ kao mogući kolaboracionisti sa komunističkim okupatorom)  zatim terorističke akcije protiv civilnog stanovništva i legalnih struktura vlasti (za koje bi bili optuživani komunisti kako bi se uticalo na popularnost Komunističke partije) kao i subverzije, političke ucene i podmetanja, čime bi strogo kontrolisani masovni mediji „politički sahranjivali“ svakog anti-NATO lidera koji pretenduje da osvoji većinu na „demokratskim“ izborima.

Posebno kritična bila je politička situacija u Italiji, gde je Komunistička partija, neposredno posle Drugog svetskog rata, imala oko 40 procenata podrške biračkog tela. Koketiranje sa Komunističkom partijom glavom je platio italijanski premijer Aldo Moro, koji je izlaz iz višegodišnje političke krize video u vladi narodnog jedinstva, gde bi bila uključena i Komunistička partija. Ovakva „subverzivna delatnost“ u jednoj NATO državi nije mogla biti tolerisana: Moro je kidnapovan usred Rima 16. marta 1978. godine, na dan kada je parlament trebalo da raspravlja o uključivanju Komunističke partije u vladu prvi put posle 1948. godine. Moro je ubijen dva meseca posle toga. Za ovo ubistvo optužena je ultralevičarska organizacija „Crvene brigade“, čiji su se lideri branili činjenicom da im je organizacija infiltrirana i da su atentat na premijera izvršili profesionalci. Potonji italijanski predsednik Frančesko Kosiga, u razgovoru sa engleskim novinarima koji su snimali dokumentarni film za Bi-Bi-Si, rekao je sledeće: „Smrt Alda Mora veliki je teret za Hrišćansko-demokratsku partiju. Ta odluka, zbog koje sam osedeo, odluka da Moro praktično bude žrtvovan, zapravo je spasila Republiku.“

[restrictedarea]

O vezama ultradesničarskih paramilitarnih formacija u Zapadnoj Evropi sa tajnim strukturama NATO postoje mnoga svedočenja. Tako, uticajni oficir CIA u Evropi posle Drugog svetskog rata, Osvald Li Vinter, navodi „da je postojao amandman u okviru NATO protokola o pristupanju ovoj organizaciji, koji je bio apsolutno neophodan jer niste mogli da pristupite NATO ako to niste potpisali, gde je pisalo da, u ime vlade koja pristupa paktu, prihvatate dogovor prema kojem nećete procesuirati ultradesne i antikomunističke aktiviste u svojoj zemlji.“

U sastavu NATO paramilitarne strukture „gladijatora“ zaduženih za antikomunističko delovanje u Italiji nalazio se i princ Valerio Borgeze, pod čijom je komandom za vreme rata takozvana Deseta flotila ubila na hiljade komunista koji su vešani ili streljani na ulicama širom zemlje. Saradnjom sa američkim okupatorom Borgeze je nastojao da izbegne osvetu komunista, budući da je širom Italije bio poznat kao nacistički oficir koji se „isticao u revnosnoj borbi protiv komunističkog taloga“. Borgeze je karika koja „bivše naciste“ direktno povezuje sa vrhom piramide američkih obaveštajnih službi. Prema svedočenju Pitera Tompkinsa, oficira OSS (ratna obaveštajna agencija iz koje je kasnije izrasla američka CIA) za regrutovanje „bivših nacista“ bio je direktno zadužen Džejms Anglton, potonji načelnik Kontraobaveštajne službe američke Centralne obaveštajne agencije, za koga je šef CIA Ričard Helms svojevremeno izjavio da je to „čovek koji je bio prepoznat kao dominantna kontraobaveštajna figura u ne-komunističkom svetu“.

 

NEPODOBNI Tajne aktivnosti NATO u Zapadnoj Evropi, kako će se ispostaviti, nikada nisu prekinute. Nakon što je zvanično potvrđeno postojanje operacije „Gladio“, Evropski parlament je, prema pisanju nemačkog lista „Špigl“, pre nekoliko godina uputio zahtev Beloj kući da prekine sa ovim aktivnostima. Od Sjedinjenih Američkih Država, međutim, nikada nije stigao zvaničan odgovor. Stigla su samo nova saznanja, koja je obelodanio Edvard Snouden, da američka Državna bezbednost (NSA) „sluša“ čak i telefon Angele Merkel.

O savremenoj ulozi NATO u evropskoj politici za rusku televiziju „Raša tudej“ govorio je nedavno i Ričard Kotrel, nekadašnji član Evropskog parlamenta i autor knjige pod nazivom „Gladio: NATO bodež u srcu Evrope“. Kotrel kaže da „Sjedinjene Američke Države nikada neće tolerisati neku evropsku vladu koja ne podržava (američki) režim. Uzmimo za primer grčku partiju ¸Siriza‘, koja je nedavno pobedila na izborima za Evropski parlament – to je klasični primer partije koju SAD neće tolerisati.“ Kotrel navodi da je u poslednje vreme postalo malo teže koristiti nasilne metode nego što je to bilo u prošlosti, tako da ćemo u budućnosti gledati mnogo više taktiziranja u odstranjivanju ovakvih anti-EU lidera. Posebno će biti interesantno, kaže Kotrel, gledati kakva će taktika biti upotrebljena protiv lidera anti-EU bloka koji je osvojio ogroman broj glasova na izborima za Evropski parlament u Francuskoj i Velikoj Britaniji.

Medijski deo strategije u borbi protiv „nepodobnih“ evropskih političara već smo u prilici da vidimo u formi bespoštednog blaćenja lidera britanskog UKIP Najdžela Faradža posredstvom globalnih sredstava javnog informisanja. Uzimajući to u obzir, nije teško zaključiti kakva je strategija upotrebljena protiv ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča koji je pokušao da otrgne svoju državu od „evropskog puta“ u NATO alijansu.

Sve ovo treba imati u vidu i pri analizi sudbine predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića kao, uostalom, i celog srpskog naroda. Milošević je bio jedan od nepodobnih anti-NATO političara zbog kakvih je svojevremeno pokrenuta, i nikada nije suspendovana, operacija „Gladio“. U slučaju Slobodana Miloševića NATO, ipak, nije mogao da odstrani ovog „nepodobnog lidera“ drugim sredstvima; u tu svrhu morala je da bude angažovana čitava vojna mašinerija NATO u nelegalnom ratu protiv jedne suverene evropske države.

Istovremeno, treba imati u vidu da nije puka slučajnost to što se srpska vojska u odbrambenom ratu protiv NATO (avijacije) uporedo borila i protiv fašističkih fanatika (na kopnu) na prostorima današnje Hrvatske i južne srpske pokrajine Kosova i Metohije. Istorijska perspektiva saradnje nemačkih nacista i italijanskih fašista sa američkim okupatorom u zapadnoevropskom NATO protektoratu baca novo svetlo na događaje koji su, čini se, od krucijalnog značaja za razumevanje višedecenijskog sukoba evroatlantskog sveta sa slobodarskim duhom istočnih naroda.

[/restrictedarea]