Za „debalkanizaciju“ svesti

Piše Darko Tanasković

Povodom knjige Srećka Đukića „Balkanizacija Balkana“

Balkanci nikako ne bi smeli da se stide svoga balkanstva, ali bi morali svojski poraditi na debalkanizovanju sopstvene svesti, u koju je spolja, a prvenstveno iz centralne i zapadne Evrope, kolevci evropske kulture vekovima uspešno utiskivana stigma navodno niže civilizacijske vrednosti. Ovo bi, ukratko, mogla biti jedna od poruka sadržajne, slojevite i višedimenzionalne knjige „Balkanizacija Balkana“ (Beograd, „Službeni glasnik“ 2013) kojom se njen pisac, ugledni diplomata i naučnik, dr Srećko Đukić, pisac većeg broja značajnih studija, priključuje sve dužem nizu autora koji, počevši od Marije Todorove i njenog „Imaginarnog Balkana“ (1997) kritički i stvaralački razmatraju pojavu koju je jedan od njih, Bogoljub Šijaković, nazvao „balkanistički diskurs“.

 

IZVIĐANJE I – UVIDI „Intelektualac naime treba da se odupre balkanističkom diskursu, diskursu koji sa stanovišta moći, političke i vojne, hoće da konstruiše upravo takav identitet Balkana koji bi onoga koji ima moć da tako određuje Balkan oslobodio svake odgovornosti za postupke koje preduzima na Balkanu“, piše Šijaković u „Kritici balkanističkog diskursa“. I upravo na tom tragu, jedan iskusan diplomata, kome su iz prve ruke dobro znani ti „postupci koji se preduzimaju na Balkanu“, a ujedno i prodoran analitičar društvenih i političkih procesa, kako onih regionalnih tako i kontinentalnih i globalnih, na zanimljiv, istovremeno privlačan i podsticajan način, podastire svoje izabrane zapise iz dve i po godine (1993-1995) provedene na diplomatskoj dužnosti u Sofiji. Podnaslov „Izviđanja srpskog diplomate iz Sofije“ mogao bi, podjednako umesno, glasiti i „Uviđanja srpskog diplomate iz Sofije“, jer Đukićevo je „izviđanje“ (svakako ne samo iz Sofije već i iz iskustava višegodišnjeg diplomatskog rada) urodilo uvidima koji njegovoj knjizi pribavljaju višestruku vrednost i upotrebljivost. Ona će biti korisna lektira politikolozima, stručnjacima za međunarodne odnose, sociolozima, kulturolozima i svim intelektualno radoznalim čitaocima, a diplomatama, pogotovo onim mlađim, predstavljaće pouzdan vodič i priručnik u snalaženju po ne samo geografski „brdovitom Balkanu“.

[restrictedarea]

Pored podnaslova, na koji je već ukazano, Đukićeva knjiga ima i jedan originalan nadnaslov – „Bugarski kadril“, kojim se upućuje na karakterističnu pragmatičnost bugarske politike, iskazane, pored ostalog, stupanjem (1993) ove nama komšijske, a od Francuske i svega francuskog prilično daleke države, u članstvo zajednice frankofonskih zemalja, „mada su njene istorijske pretpostavke za tako nešto daleko od pretpostavki njenog suseda Srbije, čija je istorija, samo za poslednjih dvesta godina, prepuna frankofonije“. Nije li slično i s nekim znatno važnijim i konkretnijim političkim i ekonomskim integracijama, za koje su pretpostavke Bugarske objektivno daleko od pretpostavki njenog suseda Srbije? Ali, prepostavke su jedno, a ishodi drugo. Tako je, na primeru ovog plesnog okreta Bugarske, Đukić došao do predstave o „kadrilu, o neprekinutoj ‚balkanskoj igri‘ malih i/ili velikih sila“. Na početku „Uvoda“, autor, možda (frojdovskom) omaškom, kaže: „Balkanski kadril, kako sam nazvao diplomatske dnevničke zapise iz Sofije“… Kadril, naime, nikako nije samo bugarski, već se po taktovima balkanizacije klizavim i povremeno krvavim balkanskim podijumom okreće mnogo više od četiri igračka para, kako je to predviđeno starim francuskim plesom, odnosno viteškom igrom koju izvode četiri konjanička odreda, uz već odavno hroničan deficit viteštva, i to ne samo na Balkanu. Uopšte, Đukićeva razmatranja predstavljaju vredan i veoma aktualan prilog fenomenologiji pretencioznog i bezobzirnog političkog daltonizma svojstvenog optici s kojom „napredni Zapad“ gleda na „zaostali Istok“, izvodeći iz svoje navodne civilizacijske superiornosti pravo, pa čak i obavezu, da tom Istoku, tačnije Orijentu, u koji spada i Balkan, propisuje i nameće modele ponašanja, a bogme i iscrtava granice. U nas malo poznati, sjajni libanski teoretičar Žorž Korm još je 1989. godine, kad tek što nije proključao balkanski kotao, u zapaženoj studiji „Evropa i Istok“, s podnaslovom „Od balkanizacije ka libanizaciji: istorija jedne nedovršene modernosti“, progovorio o toj karakterističnoj „miopiji“ evropskog pogleda, pitajući se: „Kako to da u vreme neslućenog uzleta istorijske nauke, u vreme epohalnih analitičkih prodora jednog Fernana Brodela, ostaju van polja evropske analitičke pažnje složene istorijske i geopolitičke veze tokom novoga veka koje povezuju (i uzajamno uslovljavaju) Evropu s mediteranskim, balkanskim, turskim i arapskim istokom“, pa tako svi burni procesi koji potresaju arapsko-islamski svet i Balkan iz evropske perspektive izgledaju „iracionalni i fanatični“, a ne kao logična posledica istorijskih procesa u kojima je Evropa i te kako sudelovala. „Zaslepljena svojom prosvetiteljskom racionalnošću i civilizacijskim narcizmom, ona ne razume, osuđuje, proziva i kažnjava zaostale narode Bliskog istoka i Balkana“, ona ih balkanizuje. Kao svrhu i cilj pisanja o balkanizaciji, Korm određuje „borbu protiv prikrivanja velikih istorijskih događaja i procesa koji stoje u osnovi talasa nasilja na arapskom istoku, kao i lišavanja slobode balkanskih naroda, od kojih su neki i mediteranski“. Ako je balkanizacija umnožavanje malih nacionalnih država na rascepkanom prostoru bivšeg Osmanskog carstva, a libanizacija, prema Kormu, umnožavanje teritorijalno-administrativnih celina na osnovu verske pripadnosti, onda je jasno da se na Balkanu suočavamo s kombinacijom balkanizacije i libanizacije! A upravo toj složenoj i izukrštanoj političkoj konfiguraciji Srećko Đukić sa svoje sofijske diplomatske osmatračnice posvećuje više od četiri stotine stranica izoštreno analitičkih zapisa i zapažanja, da bi, saglasno s Kormom, zaključio da „balkanizacija nikada nije bila vezana samo za Balkan, nije samo njemu svojstvena“, već je ona „u nedrima Afrike, Evrope, Amerike, svih“.

 

MOĆNA ONTOLOGIJA Đukićev objektivni prikaz „balkanskog kadrila“ s početka teških devedesetih godina prošlog veka prožima težnja onom, kako izgleda,  neostvarljivom idealu sadržanom u devizi „Balkan balkanskim narodima“. Uostalom, i taj Balkancima mio slogan, nije potekao s Balkana, već iz rusko-italijanskog sporazuma u italijanskom gradu-zamku Rakoniđiju 1909. godine! Ipak, to je možda i nedostižna meta kojoj se mora stremiti, da bi se, i kad izgleda da ga nema (a uvek ga ima, uči Ivo Andrić) diplomatski stvorio bar minimalni manevarski prostor za istinske državno-nacionalne interese balkanskih naroda u nemilosrdnom žrvnju spolja nametnute, a onda i duboko interiorizovane balkanizacije. Evo kako je tu pogubnu spregu spoljašnje i unutrašnje balkanizacije u eseju „Balkan“, „beleškama jednog balkanofila“, davne 1940. godine dočarala Isidora Sekulić: „Stran svet i strani političari obično nemaju nikakvo, ili imaju samo slabo znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju kakvo-takvo, iz posebnih političkih razloga prikazuju Balkan uvek kao razbijen brod, i koji i dalje ljulja bura nesloge i netrpeljivosti, i koji neminovno mora da drži neko spolja, da ne potone /…/ Na Balkanu pak, ili se to trpi ili se ono zaboravlja: zaboravlja da smo celina. A tu zaboravnost stran svet najbolje zna od svih balkanskih znanja“. Pored toga što kompetentno problematizuje fenomen balkanizacije, Srećko Đukić nadahnuto afirmiše baš tu realnu, a potisnutu ili zanemarenu, bliskost balkanskih naroda, konkretno Srba i Bugara, na kojoj se i zasniva ono što Marija Todorova naziva „moćnom ontologijom Balkana“. Izranjavljena mnogim ponavljanim ratnim strahotama i tamnim „naličjem komšiluka“ (N. Kecmanović) posebna srpsko-bugarska bliskost ipak ostaje nesumnjiva, kao i to da, paradoksalno, „veoma malo znamo jedni o drugima“, kako se u knjizi razgovora s Milošem Jevtićem „Lukovi Srećka Đukića“ (Beograd, 2008) izrazio autor „Balkanizacije Balkana“, dodajući: „U godinama koje sam proveo među Bugarima više puta sam se uverio u našu i bugarsku bliskost. Mislim da je ona istorijski najbliža među balkanskim narodima“. Nije, svakako, slučajno da su do istog uverenja došli i neki vrsni bugarski diplomati, i pravi, svetski Balkanci, kao, na primer, bivši ambasador u Beogradu, a danas pravi kulturni ambasador Srbije u Sofiji, neumorni Marko Markov ili pak Viktor Valkov, nesuđeni protivkandidat Želji Želevu na prvim slobodnim izborima za predsednika Bugarske (1990). Srećko Đukić svakako najbolje zna koliko bi bolje bilo da Valkov tada nije odustao i da je, kojim slučajem, pobedio zagriženog „unutrašnjeg balkanizatora“ Želeva!

„Balkanizacija Balkana“ vredan je prilog na putu „debalkanizovanja“ naše svesti, sveudilj razapete između „rajinskog mentaliteta“, o kojem je još početkom prošlog stoleća pisao Jovan Cvijić, i (pseudo)mondijalističke iskompleksiranosti geografski, istorijski i kulturno zadatim, neizbežnim balkanstvom koje bi mudrima i uravnoteženima trebalo da je evropska prednost, a nipošto „azijatsko“ prokletstvo.

[/restrictedarea]