Vreme poplava

Milorad Vučelić, glavni urednik

Vreme smrti“ Dobrice Ćosića je knjiga koja je učvrstila srpsku nacionalnu i istorijsku svest. Blistavi herojski i stradalnički period srpske istorije bio je pravo otkriće za generacije koje su tada stasavale. To je bio i ostao uporišni kamen i oslonac u rasuđivanju o događajima koji će uslediti i nevoljama, mukama  iskušenjima koja će nas snaći. Ćosićev višedecenijski zadivljujući intelektualni i značajan politički angažman bio je u saglasnosti sa njegovim književnim delom, ali ga je ponekad, nesaglasno i protivrečno, mimoilazio kako to inače neretko biva kada je reč o velikanima. Naš najveći istoričar Milorad Ekmečić u ovom broju „Pečata“ piše da je Ćosić „najbolje od sviju obeležio svoju epohu“. I dodaje jednu lepu unutarsrpsku nijansu po kojoj „Šumadinac ne mrmlja sebi u bradu, nego to napiše na čelo da svi vide“.

Zanimljivo je i to što je ocena partijskog plenuma iz 1968. godine, koja kaže da je Ćosić srpski nacionalista, o čemu piše naš novinarski doajen Slava Đukić, za veliki broj što naših što stranih kritičara, haških tužilaca i napadača na Ćosića sve ove godine i dan-danas ostala važeća. Raspale su se države i nestale partije ali je pretrajala ova  diskvalifikacija data od strane Saveza komunista, koju demokrati, liberali i drugosrbijanci uporno razrađuju, valjda po partijskom zadatku mrtve partije.

Ima simbolike u tome što je pisac velike srpske ratne epopeje preminuo upravo na stotu godišnjicu početka Prvog svetskog rata. I ima simbolike u tome što nas je njegova smrt zadesila upravo onda kada se Srbija i junački i mučenički u isto vreme suočila sa katastrofalnom gotovo potopnom poplavom.

Dobrica Ćosić je početkom 2010. godine napisao Uvodnik za 100.  broj „Pečata“. U ovom broju taj tekst ponovo objavljujemo. Pisac „Vremena smrti“ tada je naše nevreme tačno i zgusnuto označio i ocenio. Tome uvidu i nalazu se posle više od četiri godine nema šta posebno dodati. Pri kraju pomenutog teksta,  uprkos svojim „nespokojnim upitanostima“, Dobrica piše: „Preporod počinje najpre u samom čoveku, u njegovom umu, u srcu i duši njegovoj, a ta velika mena u Srbima i Srpkinjama još se nije okazala.

Okazaće se! Jer mi možemo i više no što možemo“.

Velika i stravična nesreća koja nam se dogodila i čije je sve užasne posledice nemoguće sagledati pružila je priliku našem narodu da po ko zna koji put u istoriji na muci dokaže koliko je veliki. I da može više nego što može. Naš narod je „pokazao da vredi nemerljivo više od onoga što mu daju svi koji mu ne žele dobro, pokazao je da mu ni decenije sistematskog i konstantnog ruženja, ni sav rad na promeni njegove kolektivne svesti ne mogu baš ništa“ –  piše Nikola Vrzić u ovom broju „Pečata“. O tome   pišu i drugi naši novinari i autori.

Narod je zadivljujućim držanjem prizvao svoju državu koja se, takoreći u hodu, uspostavljala i postajala svesna šta joj valja činiti. Srbi su inače narod koji je svoj opstanak poistovetio sa svojom državom, što se ubedljivo pokazalo upravo u ratu čiju stogodišnjicu obeležavamo. Daleko smo od toga da sada precizno nabrajamo koje bi pouke iz naše današnje situacije trebalo izvući, ali da je uloga države i onoga što čini njenu suštinu nezamenljiva, o tome nema zbora. Naša u ratovima neporažena vojska prosto je uništena reformama srpskih „žutih“ natovaca. Pokazalo se da i bez ovoga što je od nje ostalo ne bismo pretekli. Ma koliko se novca u miru izdvaja za vojsku, to se višestruko vraća u kritičnim trenucima. Da i ne pominjemo onu nedavno izrečenu istinu jednog znamenitog Francuza, u kojoj se kaže da se u istoriji svi ismejavaju sa nenaoružanim državama. Nema nikoga ko nije u onome što nas je snašlo pomislio koliko bi nam spasonosnije bilo da nismo iz maloumnih političkih razloga osujećivali izgradnju rusko-srpskog centra za vanredne intervencije u Nišu. I nema nikog odgovornog i normalnog ko ne zna da nam je najveći dokazani i provereni prijatelj Rusija. I mora biti onih političara i državnika koji će napokon to otvoreno pokazati i dokazati. Pre svega svojim odnosom prema izgradnji započetog „Južnog toka“. Da li je uopšte moguće da neko u Srbiji ne uvidi i ne shvati od kakve je epohalne važnosti potpisivanje najvećeg svetskog ekonomskog ugovora između Rusije i Kine i kakve posledice iz toga proističu?

[restrictedarea]

Naravno, to nikako ne znači da iz raznih fondova EU ne treba izvući što više para koje nam i pripadaju i koje smo za ovoliki državni prolom u evrointegracijama odavno i bez poplave zaslužili i krvavo zaradili. Ali tu je mrka kapa i bilo je ružno  kada su naši mediji počeli da pričaju o milijardi evra koja  će nam pristići iz Brisela. Bila je to retka mrlja na veoma dobrom držanju većine medija u toku poplave. Tom laži pokušala se  napraviti nasilna simetrija sa ruskom pomoći. Srećom, vrlo smo se brzo suočili sa surovom EU istinom sa sve aplikacijama i formularima. A ionako će pola od toga što iskamčimo biti vraćeno u strane džepove preko njihovih „obučenih timova“, stručnjaka, programera i softvera kao i za nabavku strane opreme po njihovim standardima. A i trebalo bi konačno da po Briselu slavodobitno prestanu da mlate toliki ministri i delegacije, nego da te formulare preuzme neki činovnik, a na našu veliku žalost i tugu, ima ih s čime popuniti. Odavno je to postala, ali danas je već isuviše uvredljiva ta zaludna EU parada poniženja.

Kako smo uspeli da previdimo da nam je tu nadohvat ruke američka baza „Bondstil“ sa nebrojenim helikopterima, čamcima za spasavanje i svom drugom opremom za hitne i vanredne slučajeve? O tome u ovom broju „Pečata“ piše Dmitrij Sedov u tekstu „SAD: Srbija „Rodžer“, a vašoj pažnji preporučujemo i tekst Mare Kern  „Klimatski ratovi − uvod u totalnu kontrolu“.

Kako nikome u tim zapadnim komandnim centrima ne pade na pamet da pruže pomoć unesrećenima ili su mislili da će ceo posao završiti sa američkih sto hiljada dolara? Gde se dedoše naši natovci da prizovu svoje prijatelje iz „Bondstila“? Jedan od te družine reče, pravdajući ih, da nam  nisu došli zato što su morali da ostanu na Kosovu da bi branili Srbe. Toliko ih vole da ne mogu da se odvoje od njih! Pa je zato Euleks u vreme poplave pustio iz zatvora ozloglašene pripadnike OVK.  Šta bi sa partnerstvom za mir? Pa, rasturismo onoliku vojsku i nagrdismo i zapustismo onoliku opremu zbog tog partnerstva i superiornosti NATO standarda o kojima se toliko pregrejano govorilo. Ustanovismo naknadno da nema ni traga od civilne zaštite niti da ima ikog ko je po zakonu zadužen za mobilizaciju u vanrednom stanju. A na samo jedan poziv premijera za pomoć u velikoj nesreći odazvalo se i samomobilisalo preko deset hiljada dobrovoljaca i danas na hiljade mladih volontera koji su se samoorganizovali.

Pokazalo se koliko je neophodno sačuvati sve preostale nacionalne resurse u javnoj ili tačnije državnoj svojini. Bez toga niti ima suverenosti, niti bi bilo, niti ima spasa ovom narodu. Kako je impresivan taj naš EPS sa svojim radnicima i stručnjacima, koji je već punih četvrt veka kičma i krvotok naše zemlje. I u sankcijama i u bombardovanju. Teško je i zamisliti šta bi nam se dogodilo da nije tako, a tako i mora da ostane ako ima pameti i odgovornosti. Jer patnja propamećuje ozbiljne narode, a mi smo ponovo dokazali da takav narod  jesmo. Da ponovno citiramo „Vreme smrti“ i Dobricu Ćosića: „Ako je narod u zabludi, njega iz te zablude ne izvode ni mudraci ni proroci. Nego vreme i nesreće.“

Bilo bi sada veoma loše da se u ovoj nesreći koja traje i trajaće  probuđene snage naroda i veliki entuzijazam i požrtvovanost izgube i potonu u nekakvom ispraznom evrointegracijskom reformsko-neoliberalnom političkom govoru, i na tome zasnovanim potezima vlasti. Moramo se ne samo osloniti na svoje snage već i posegnuti za izgradnjom bitno drugačije ekonomske strategije i mera, imajući u vidu sva iskustva javnih radova, kenzijanizma i obnove, uz snažnu ulogu racionalne i odgovorne države. I od proverenih prijatelja potražiti zamašnu kreditnu pomoć koju ćemo valjano upotrebiti.

Jer, da malo slobodnije parafraziram reči mitropolita Amfilohija, narod voli svoju državu ali je ozbiljno opominje.

[/restrictedarea]