Veliki rat Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice – Kako pobediti „balkansku avet“ (3)

Piše Dr Oliver Antić

„Kada pobedimo Srbiju, tada će zadugo biti pobeđen i srpski imperijalizam sa ove i one strane granice. Naravno, mi ne moramo prvi da dokazujemo da smo jači od Srbije, ali ćemo sukobom dokazati da se ne plašimo zaštitnika Srbije, Rusije, dok će se s druge strane, ukoliko Rusija ne uđe u sukob, jasno pokazati da se ona plaši nas i Nemačkog carstva… Time će nestati balkanska avet“, pisao je 1914.  ugledni nemačko-austrijski istoričar dr Bertold Molden

Prilog 1

Promemoria dr Moldena 6. jul 1914.

Monarhija sada proživljava one trenutke koji su odlučujući za dugi niz narednih godina. Istorija narednih godina, verovatno narednih decenija, nosiće pečat odluka koje budu donesene ovih dana. Radi se o tome da li mi treba da uredimo naš odnos prema nacionalno nastrojenoj Srbiji odmah nakon što je ubistvo u Sarajevu pokazalo, a odjek tog ubistva potvrdio koliku moć i kakav karakter ima pokret usmeren protiv nas, ili bi bilo bolje da sačekamo dok zavere udruženja i društava kao i diplomatski trikovi vlade pređu u otvoreni vojni napad. Pitanje je da li atentat i sve pripreme u vezi s njim, koje nam se sada polako otkrivaju, želimo da smatramo konačnim dokazom za to da više ne možemo živeti sa Srbijom na dosadašnji način ili želimo da nastavimo sa pokušajima ostvarivanja mirne i prijateljske koegzistencije i odložimo konačnu odluku kako ne bismo na sebe navukli krivicu za izbijanje jednog možda nepotrebnog rata, ili bar odgovornost za rat čiju bi neophodnost bilo nemoguće u potpunosti dokazati sopstvenom narodu. Ozbiljno se može govoriti samo o odgovornosti pred sopstvenim narodom – o odgovornosti pred Evropom ne može biti govora, jer Evropa ne postoji. Za javno mnjenje u Rusiji i Francuskoj, kao i u još nekim zemljama, mi ćemo uvek biti krivci, čak i kada bi Srbi u toku noći i naoružani bombama, usred mira izvršili invaziju na nas. Javno mnjenje u Nemačkoj je pod utiskom onoga što se dogodilo i generalno će se opredeliti prema daljem toku događaja.
Ako pretpostavimo kao vrlo verovatno da Rusija neće prihvatiti aneksiju Srbije bez borbe, i ako dalje pretpostavimo da sukob sa Rusijom zaista ne treba tražiti, već ga treba prihvatiti samo ukoliko je zaista neizbežan, onda se postavlja pitanje da li uopšte ima svrhe stavljati Srbiju pred izbor ili-ili koji bi verovatno značio rat sa Srbijom, rat koji, ipak, ne bi doneo radikalno rešenje sa sobom. Zar ne bi takav pohod bio isuviše sličan onome koji su naši vojnici pod vođstvom Radeckog dva puta vodili protiv Karla Alberta? (Radi se o bici kod Kustoce − 24. jul 1848. i Novare – 23. mart 1849. u kojima je austrijska vojska pod vođstvom feldmaršala Radeckog porazila snage Kraljevine Pijemont-Sardinija.) Naše tadašnje pobede su već deset godina kasnije otišle u staro gvožđe; kao što je Napoleon stao na stranu oporavljene Sardinije (odnosi se na bitku kod Solferina – 24. jun 1859. u kojoj je austrijska armija poražena od ujedinjene francusko-pijemontske armije) tako bi i neki novi ruski car mogao da stane iza ponovo uzdignute Srbije. Pritom bi se dve stvari mogle prigovoriti: prvo, da su zemlje koje smo izgubili 1859. (Lombardija) i 1866. godine (Venecija) bile čisto italijanske, dok su one koje želi Srbija samo malim delom srpske; i drugo, da se armija Radeckog nije borila samo oko poseda Lombardije i Venecije već i za očuvanje carstva – i zaista postoji osećanje da bi i danas bilo gotovo isto.

[restrictedarea] Mi bismo se, dakle, nakon pobede nad Srbijom verovatno zadovoljili time da joj održimo lekciju i da je teritorijalno umanjimo za oblasti Makedonije koje bismo predali Bugarskoj. Moglo bi se razmatrati i to kakve bismo još prednosti pritom mogli da steknemo; teško da bi one, bar u početku, mogle biti očigledne. Zar ne bi onda naš narod cenu žrtava smatrao previsokom u poređenju s dobitkom? Pitanje je da li bi aneksija Srbije bila popularna − možda bi i bila u slovenskim zemljama i među Srbima u južnoj Ugarskoj – ali bi bar bila opipljiva i vidljiva. Uz to bi nam verovatno Italija, kada bi nas videla zaokupljene, postavila zahteve koji bi još više umanjili utisak našeg uspeha. Kompenzacija za sve ovo bi za apolitične mase morala biti činjenica da smo pobedili narod koji je postao omražen među većinom našeg stanovništva. Utoliko pre bi javno mnjenje obrazovanih ljudi, ukoliko oni nisu pristalice pacifizma, odobravalo snažnu i odlučnu akciju. Svuda se među obrazovanim slojevima stanovništva može sresti jedna duboka potištenost vezana za ono što njima izgleda kao popustljivost ili slabost; svuda shvatanje da se nastavkom takve politike carstvo približava svom raspadu nakon što je ono već počelo da propada; svuda sumnja u budućnost monarhije koja je rastrzana unutrašnjim sukobima i koju više ni njeni najmanji susedi ne poštuju. Javnost malo zna o tome koliko je veštine i obazrivosti potrebno i koliko se primenjuje da bismo odbranili našu poziciju od nepovoljnih strujanja; ona je već odavno mišljenja da je potrebno neko upečatljivo delo, da je potrebno lupiti pesnicom o sto kako bi se izbrisao utisak propadanja i raspadanja. Takvo je bilo raspoloženje tokom Balkanskog rata, a i kasnije, tokom poslednje Albanske krize (verovatno se odnosi na ultimatum koji je Austrija uputila Srbiji 18. novembra 1913. godine, u kojem se zahteva da srpska vojska napusti albansku teritoriju u roku od 8 dana, na šta je Srbija pristala). Teško je pojedincu da sa sigurnošću kaže koliko daleko seže bes koji je javnost izrazila tokom demonstracija pred srpskim poslanstvom; verovatno manje nego bes političke elite, ali manje sigurno samo zbog toga što je razočaranje prešlo u rezignaciju. Onaj pak ko sudi po sebi i po svom najbližem okruženju sme da kaže da je ohrabrujuća vest to da se može videti kako se pojavljuju sposobni i hrabri ljudi koji se dokazuju kao vođe na bojištu, kao i svest o tome da se donose teške odluke. Neosporno je da bi uticaj akcije na moral bio izuzetno povoljan. Austrougarska bi ponovo povratila veru u sebe. Želim, dakle postojim – bilo bi geslo tada.
Opšta međunarodna situacija, kako se razvila tokom godina, sve više gura monarhiju na čistinu. Neće još mnogo proći dok monarhija bude tako opkoljena da će se njeni protivnici osetiti izazvanim da je napadnu i ko zna da li će ona tada moći da na svoju saveznicu Nemačku ostavi utisak da je vredno boriti se na život i smrt. Vrlo je moguće da će Srpstvo u Bosni i drugim oblastima naše monarhije koje su mu bliske izvršiti još veći uticaj ako oslabi respekt prema našoj sposobnosti pružanja otpora. Ruska i francuska štampa ne pokušavaju uzalud da nas odvrate od udara na Srbiju. Ako se ne pokažemo jakima, verovatno će se i Hrvati potpuno okrenuti od nas, a verovatno ništa manje – pod utiskom srpskog uspeha u Albaniji – i muslimani. Za sada je srpska vlada duboko zaprepašćena atentatom u Sarajevu. Ukoliko izostanu posledice kojih se plaši, ona će početi da stiče prednosti koje bi mogla da ima od tog događaja. Došlo bi do novih, po nas loših preokreta, nevezano za potresan gubitak prestolonaslednika kao jedne neobične ličnosti. (Nešto manje laskav pogled na Franca Ferdinanda nalazi se u pismu koje je princ Gotfrid Hoenloe-Šilingsfirst uputio Erentalu 13. novembra 1907. U to vreme, Hoenloe je bio sekretar u ambasadi u Berlinu. U avgustu 1914. godine imenovan je za ambasadora Austrougarske u Nemačkoj carevini. Preneo je svoj utisak o nadvojvodi nakon jednog razgovora s njim: „I u ovom slučaju, potvrdio se moj stav da se ovaj visoki plemić ne menja mnogo: predrasude, površno rasuđivanje i detinjasta naivnost u oceni ozbiljnih pitanja. Šteta je što upravo nosioci monarhističke ideje nesvesno otkrivaju sve mračne strane ovog principa! Prava je sreća da samo relativno mali broj ljudi u različitim zemljama imaju priliku da uživaju u intimi ovih visokih i moćnih plemića.“ Ovo pismo objavljeno je u Vank ediciji, Zaostavština grofa Erentala br. 404, str. 545−547.)Svuda će se pričati o tome kako je Austrougarska uputila psovke Srbiji i proterala nekoliko nenaoružanih Srba, ali da nije imala hrabrosti za sukob sa Srbijom. Neće samo Srbija imati koristi od toga, već svako ko hoće da profitira na naš račun, Rumunija, Rusija, Italija. Svi naši budući diplomatski pregovori biće otežani, sve više će nas pritiskati. Srbija je, najzad, samo najdrskija, najbezobraznija i najnecivilizovanija među svim našim šovinizmom zadojenim protivnicima, u koje se kao najzaslepljeniji (u originalu stoji „verblendster“) ratnohuškač i pre svega kao davalac novca mora ubrojati Francuska. Ako još budemo čekali, verovatno ćemo igrati opasnu igru slučaja koju predstavlja svaki rat: pasivnu igru slučaja koja kao i aktivna igra čeka na neočekivan i povoljan razvoj događaja, ali koja se pak usled trenutnih okolnosti čini bezizglednijom od aktivne i koja ionako pomaže još većem porastu među Austrijancima prisutne kobne sklonosti ka fatalizmu. Već nam stižu utehe sa raznih strana kako se naše carstvo neće raspasti. Da li smo već toliko daleko stigli da su ove utehe neophodne? To pružanje utehe samo pokazuje ono što se u Evropi, a naročito na istoku smatra verovatnim, i takva proročanstva o verovatnoći mogu delovati sugestivno. Uopšte nije isključeno da fanatični zanesenjaci nizom atentata na članove naše carske kuće pokušavaju da tome daju svoj doprinos; jedan članak u srpskim novinama „Pijemont“ računa na to.
Kada pobedimo Srbiju, tada će zadugo biti pobeđen i srpski imperijalizam sa ove i one strane granice. Naravno, mi ne moramo prvi da dokazujemo da smo jači od Srbije, ali ćemo sukobom dokazati da se ne plašimo zaštitnika Srbije, Rusije, dok će se s druge strane, ukoliko Rusija ne uđe u sukob, jasno pokazati da se ona plaši nas i Nemačkog carstva i da je uloga zaštitnika koju, kako to pokazuje poslednji govor Sazonova (Sergej Sazonov, ruski ministar spoljnih poslova 1910−1916) ona sebi pripisuje i u slučaju galicijskih i mađarskih pravoslavaca, samo prazno hvalisanje. Time će nestati balkanska avet, a u Rumuniji, pa čak i u samoj Srbiji ponovo će istupiti razumni ljudi koji teže uspostavljanju dobrih odnosa sa nama. Osim toga, Srbija će, naravno, biti jako oslabljena porazom i njegovim posledicama i, što je veoma verovatno, Bugarska će dobiti makedonske oblasti iz naših ruku i neće morati da čeka da ih dobije od Rusije. Svakako će se pritom postaviti pitanje da li treba da učinimo izvesne ustupke Grčkoj, s obzirom da bi za nas od velike važnosti moralo biti to, naročito kao održavanje protivteže u odnosu na Italiju, da održimo dobre odnose sa ovom malom ali živahnom silom koja ima dobre veze u čitavom istočnom Sredozemlju.
Potiskivanje srpske megalomanije bi imalo povoljan uticaj na Hrvate i muslimane u Bosni i Hercegovini kao i na Hrvate u Austrougarskoj. Ovo je utoliko važnije jer mi tek moramo da u izvesnom smislu osvojimo ili ponovo osvojimo upravo ove južnoslovenske zemlje koje za nas predstavljaju izlaz na more. Izgubiti njih značilo bi isto što i presahnuti, ići ka sigurnoj propasti. Zbog toga su svi narodi monarhije zainteresovani za očuvanje ovih teritorija i borba za njih se ne može izjednačiti s borbom za Lombardiju i Veneciju; pa čak ni sa borbom za Velški Tirol (ime po kojem je Trentino ranije bio poznat) iako ova oblast, koja se usled svog dugog pripadanja carstvu stopila s našim osećanjima, za nas nema isti značaj kao južnoslovenske zemlje. U tome je već izuzetan značaj našeg odnosa prema Srbiji koja, oslonjena na Rusiju, u tim zemljama neprestano postavlja mine, pokušavajući sada da nas i pomoću zločinačkih dela prisili na to da joj prepustimo te zemlje. Naravno da nije vlada inspirisala takve zavere; ali one su u skladu sa ciljem koji i vlada sledi. Cilj je naša obala, pluća kojim dišemo. Nema mira između nas i srpskog imperijalizma; mi možemo da živimo u miru sa Srbijom, ali ne i sa njenom imperijalističkom politikom. Ovo uverenje je toliko uvreženo među svima koji misle za Austrougarsku i sa njom da se poslednjih godina dosta često moglo čuti da bi sledeći srpski zahtev, sledeći flagrantni dokaz srpskog neprijateljstva morao biti dovoljan da se naplati račun. Izlaziti u susret koliko se može, ali uzvratiti udarac pri narednom udarcu. Taj naredni udarac je sada tu – ceo svet vidi koja uverenja su se dočepala vođstva u Srbiji. Ne radi se o osveti, već o osiguranju budućnosti. Osveta bi mogla da bude najrazumljiviji motiv za osećanja najprostijih ljudi u našem narodu. Za mnoge druge to će značiti da je Srbija nama sada otkrila svoje zle namere – politika, međutim, treba da zahteva garanciju ili potčinjavanje.
Bilo bi moguće naći više načina kojima bi se Srbija priterala uza zid. Ako Srbija u nekom, veoma kratkom roku, ne popusti, onda svakako ratom. U tome moramo biti odlučni od samog početka. Svakako bi brz uspeh u takvom ratu bio preko potreban; neuspeh bi bio fatalan, a sporo napredovanje rizično. Mi smemo da marširamo samo ako smo sigurni u odlučnu pobedu. Već stoga je važno da nam Nemačka omogući što više prostora na severu kako bismo mogli da što silovitije nastupimo na jugu. Stoga je veoma važan svaki član ugovora o savezništvu koji obavezuje na rat protiv Rusije i u slučaju da ona koncentrisanjem svojih trupa ugrožava saveznicu koja se nalazi u ratu sa nekom trećom silom. U svakom slučaju, ne smemo da računamo s apsolutnom sigurnošću na to da će se Rusija držati po strani, već zbog toga što se u Peterburgu deluje ne samo na osnovu svrsishodnih razmatranja nego i na osnovu emocija i raspoloženja.
Teško da se ruska vlada pri naredbi predstojeće, za jesen najavljene probne mobilizacije vodila namerom da nas napadne. Ona time sledi verovatno neke druge ciljeve. Ukoliko su njeni planovi usmereni protiv nas, onda je to zbog toga što ona verovatno računa da će time što će nam navaliti na vrat Srbiju, Rumuniju i, ako joj pođe za rukom, Bugarsku, nas toliko oslabiti da će Nemačka izgubiti svaku volju da se eksponira na našoj strani, dok će Italija poželeti da se priključi pljački našeg poseda i naše interesne sfere. Tada bi Rusija bez prolivanja sopstvene krvi osvojila (u originalnom tekstu stoji „einzuheimsen“ − zgrtati) glavni dobitak. Ukoliko je ova pretpostavka tačna, onda se prema tome ne bi moglo reći da je oružani sukob između nas i Rusije u dogledno vreme neizbežan i stoga se ne bi moglo reći da je takav sukob, ako do njega dođe usled našeg napada na Srbiju, samo približio ono što je neizbežno. Moguće je, dakle, što se mora i priznati, da bi tek naš napad na Srbiju, ako bi on doveo do rata sa Rusijom, izazvao i odron na ruskoj strani. Pa ipak, verovatno bi se moglo reći da bi do odrona kojim upravlja Rusija moglo da dođe u svim okolnostima.

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i savetnik predsednika Republike Srbije)

[/restrictedarea]