„Veliki prasak“ koji je uzdrmao EU

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Na poslednjim izborima za poslanike Evropskog parlamenta (EP) održanim između 22. i 25. maja u 21 od 28 članica Unije, trijumfovale su stranke desnog i levog političkog spektra uz EUroskeptične partije, dok su najveći poraz doživele partije koje su do sada vodile glavnu reč u EP

Potres, cunami, katastrofa, poslednja opomena – tim i sličnim kataklizmičnim rečnikom su se evropski političari koji pripadaju konzervativnim, socijalističkim ili liberalnim partijama odazvali na rezultate ovogodišnjih izbora za 751 mesto u Evropskom parlamentu. Francuski „Parizijen“ je šokantni ishod izbora sublimirao u naslovu „Veliki prasak“.

 

SKANDALOZNA POTROŠNJA Skromna izlaznost birača oštra je opomena otuđenoj briselskoj oligarhiji da građani evropske institucije ne doživljavaju kao svoje, grme poražene političke snage, ogorčene što su bile slepe za sve znake upozorenja. Glasači širom Unije svesni su da EP, koji olako gubi „bitke“ sa Evropskom komisijom i drugim institucijama EU, u suštini i nije pravi parlament, već mastodont čija je uloga često samo savetodavna. Da farsa bude potpuna, tokom poslednjih godina sve oštrije krize, još ogoljenije je isplivalo na videlo da ta institucija uopšte ne štedi, već arči ozbiljne pare, pošto su se „predstavnici naroda“ u prvom redu pobrinuli sami za sebe i mesečno ubiru zarade iz snova teške između 7 i 10 hiljada evra, nauštrb sve surovijeg siromašenja podaničke raje. Buna na dahije potpirivana je brojkama (o potrošnji) i skandalima, uz napomenu da se aktuelni saziv EK najviše brinuo za svoj želudac, što je bila aluzija ne samo na vrtoglave plate (komesari oko 21 hiljadu evra, predsednik komisije 26 hiljada evra mesečno, bez izdašnih dodataka) već i na perverzno skupe prijeme, putovanja, radne doručke, ručkove i večere. Čak se i u podatnoj i Unijom zadovoljnoj Sloveniji ovoga puta moglo čuti da EU više nije obećana bajka, da ju je Žoze Manuel Barozo „zafurao“ (upropastio) tokom svoje vladavine, da je situacija neizdrživa, te da su promene nužne i hitno potrebne. Ukratko − na meti kandidata za ulazak u Evropski parlament našlo se rasipništvo vrhuške koja se uzdigla na evropski Olimp u Briselu odakle propagira štednju i obećava „bolje sutra“. Koje nikako da stigne.

Dodatni minus, što se sada potencira i u Francuskoj ali i u drugim državama Unije, jeste što ni predsednik EK (nezvanični predsednik Unije) a ni njegovi „ministri“, tj. komesari, nisu izabrani na direktnim izborima, već su oktroisani onako uzgred, na nekoj večeri gde se predstavnici vlada iz EU država igraju tante za kukuriku pa pobeđuje najjači lobista i zauzima najbolju poziciju u Komisiji, a ne najbolji među najboljima. Sve to, zajedno sa opštom krizom institucija EU i zajedničke monete, uz izostanak uverljivih planova za budućnost EU i zahvaljujući promašenoj politici „zatezanja kaiša“ koja je pogodila najsiromašnije pomogavši bankama i tajkunima da se besramno obogate − uticalo je na ovogodišnji veliki uspeh naročito desnih i evroskeptičkih partija.

[restrictedarea]

POBEDNICI I PORAŽENI Pošto je u Velikoj Britaniji ubedljivo pobedio UKIP, to bi moglo da da novi vetar u jedra škotskim glasačima da u septembru ove godine izglasaju nezavisnu Škotsku. U Francuskoj je slavio Nacionalni front Marin le Pen, koja sada traži raspuštanje nacionalnog parlamenta. Olandovi socijalisti srozali su se na treće mesto, što je njihov najgori izborni rezultat. Predsednik francuske vlade Manuel Vals je, neskriveno potišten, priznao da pobeda francuskog Nacionalnog fronta, koji domaće nacionalne interese stavlja u centar svoje politike, „nije bila samo alarmantna vest … već šok, zemljotres“. U Grčkoj, u kojoj vođa Sirize Aleksis Cipras tvrdi da je vođstvo EU „pretvorilo Grke u krizne eksperimentalne zečiće“, pobedilo je savezništvo levih partija, ali je i desničarska Zlatna zora stigla na visoko, treće mesto. U Italiji je pobedio Mateo Renci, novi premijer koji obećava reforme i pripada levom političkom bloku. Čak i u Nemačkoj koja je, uprkos sveevropskom grcanju u krizi, fino napredovala i gde su šlag na torti obično skupljale „tradicionalne“ partije, pojavila se prinova u obliku nove evroskeptične partije AfD (Alternativa za Nemačku) koja bi da Berlin napusti evro, zajedničku valutu 18 država EU; zahvaljujući takvoj programskoj platformi, novopečena AfD je osvojila preko šest odsto glasova. U Austriji je desničarska Slobodarska partija zauzela treće mesto, u Danskoj je srodna Narodnjačka partija, koja se protivi imigracionoj politici zemlje − postigla drugi najbolji uspeh i učetvorostručila broj svojih poslanika, dok su u Finskoj predstavnici „pravih Finaca“ dobili dva od trinaest poslaničkih mesta, na koliko Helsinki sme da računa u EP. U Španiji su socijalisti izgubili devet od moguća 23 mesta, dok su u Sloveniji najlošije (pored Jelka Kacina, koji je propao skroz) prošli nekadašnji komunisti, čiji je predsednik odmah podneo ostavku jer ga je prešišao unuk Edvarda Kardelja koji je tik pred izbore osnovao listu Verujem i osvojio srca Slovenaca.

Seriju ostavki koje pljušte širom Evrope dopunio je u Irskoj potpredsednik vlade Emon Gilmor, vođa Laburističke partije, jer je stranka na ovim izborima za EP izgubila polovinu glasova koje je osvojila na prethodnim. Samo je holandska evroskeptična partija Gerta Vildersa iz izborne trke izašla razočarana, zbog gubitka jednog mesta u EP. Analitičari lupaju glave pokušavajući da zamisle kako će ubuduće funkcionisati idejno tako raznorodan i polarizovan Evropski parlament, gde će klupe sa „levim radikalima“ deliti poslanici neonacističkih partija, na primer iz Zlatne zore i Nacionaldemokratske partije Nemačke (NDP) koja sebe opisuje kao „nacionalsocijalističku“ stranku, isto kao Hitlerovi nacisti, a u svom programu neguje antisemitsku i rasističku platformu. Ta partija je osvojila preko 300.000 glasova a time i jedno od 96 mesta predviđenih za nemačke poslanike u EP. Nasuprot NDP-ovcima će u Evropskom parlamentu sedeti još jedna, nešto ekstravagantnija pridošlica iz Nemačke, iz partije koja se zove Partija; osnovao ju je Martin Zoneborn, urednik satiričnog časopisa „Titanik“, a na izborima se zabavio ispaljujući besmislene slogane poput „DA za Evropu, NE za Evropu“. Sprdnja na temu EU mu je donela 180.000 glasova, dovoljno za jedno mesto u Evropskom parlamentu.

Radikalne promene sastava EP neće dovesti i do radikalnih promena kursa evropskih institucija, bar ne odmah i ne preko noći. Konzervativne i socijalističke partije zajedno još uvek računaju na dvotrećinsku većinu u Evropskom parlamentu, dok će osnažene desne, ali i partije levice, imati velike poteškoće u definisanju zajedničkih ciljeva. Konzervativci, najveća grupa u EP, dobili su 211 sedišta, što je mnogo manje od dosadašnjih 274. Uz to, u izgledu su im stalna natezanja u traženju kompromisa sa socijalistima. Strahuju i od trenda na koji su ukazali ovi izbori − u Francuskoj je 30 odsto mlađih od 35 godina glasalo za Nacionalni front, a samo 15 odsto mladih dalo je glas socijalistima. Isto raspoloženje birača je detektovano i u drugim zemljama, gde se politički polovi radikalizuju. Mladi, na koje je EU zaboravila, listom odbacuju uzdanje u partije koje vode današnju Uniju.

 

PRESTANAK ŠIRENJA EU? Nameće se zaključak da odlaze u zaborav snovi o intenzivnijoj integraciji članica EU, kao i da će biti „povučena ručna“ radi kočenja daljeg širenja EU. Države gde će uskoro biti lokalni i opšti izbori sumiraju rezultate izbora za EP zahvaljujući kojima raste podozrenje da čelnike u zemljama EU, ukoliko nastave sa dosadašnjim politikom, ubrzo čeka mnogo teži i bolniji poraz i na „domaćem frontu“. U svetskim okvirima, nema sumnje da se promenama u Evropskom parlamentu raduju u Moskvi, jer u mnogim evroskeptičnim i drugim desnim, odnosno levim partijama koje ulaze u novi saziv EP − otvoreno dele političke stavove rukovodstva Rusije.

Što se Srbije tiče, promene u EP znače dodatno usporavanje evropskih integracija, za koje Srbija, u poređenju sa svim drugim (proteklim) EU kandidatima, ionako plaća najvišu cenu. S druge strane, mnogi od poslanika u budućem Evropskom parlamentu, recimo oni koji pripadaju grčkoj Sirizi, francuskom Nacionalnom frontu, austrijskoj Slobodarskoj partiji ili nekim drugim partijama, gledaju na Srbiju i njenu borbu za vlastiti integritet i opstanak izuzetno pozitivno, uz neskrivene simpatije i potpuno drugačije od mnogih članova dosadašnje korumpirane evropske elite. Zato bi tektonske promene u Evropskom parlamentu službeni Beograd morao da iskoristi i za promociju sopstvenih nacionalnih vrednosti i ciljeva.

Skandal na skandal

Tek pošto su im videli leđa, brojni evropski mediji su se okuražili da se raspišu o skandalima „briselske vlastele“, koji su do sada gurali pod tepih. Isplivali su skrivani dokumenti o podmitljivim poslanicima i komesarima EU, koji nisu bili imuni na nakit i plaćena putovanja za članove šire porodice. Sve je začinjeno podsećanjem na beskrupuloznost evropske birokratije koja još od 2009. godine, odlukom Evropske komisije, za sve osetljive odluke izrađuje dve verzije dokumenata. Jednu, neproblematičnu, za javnost, i drugu za „internu upotrebu“.

Sad su se novinari osilili da mrtvom kurjaku mere rep, pa se na udaru našao i Žoze Manuel Barozo, čija se zvezda na čelu EU gasi. Čak i slovenački mediji sad javljaju: „ Baroza ćemo zapamtiti po skandalima koji su na rad Komisije bacili loše svetlo“. Među promašajima je kao jedan od bizarnijih naveden onaj o ukidanju običnih sijalica (odluka iz 2009.) pod obrazloženjem da su ekološki opasne, pri čemu se „zaboravilo da su LED sijalice pune žive koja je otrovna“. Neživotnom je ocenjena i odluka da se zabrani stalno zagrevanje u aparatima za kafu, jer se za to navodno potroši suviše energije, zbog čega su „milioni radnika po kancelarijama bili osuđeni na mlake napitke“. Pored komičnih, EK su uzdrmali i ozbiljni skandali, neki zbog netransparentnosti rada, drugi zbog alavih lobista, treći zbog rasipništva. Jedan od najgorih je bio onaj kada je otkriveno da duvanski lobi ima u džepu komesara za zdravlje Džona Dalija (iz Malte); on je za 60 miliona težak mito dozvolio da „snus“, omiljeni duvan za žvakanje među Skandinavcima − postane legalan. Redovna meta kritičara je bio i sam Barozo, naviknut na život na visokoj nozi. U vreme najgore krize, on nije video ništa sporno u tome što je spiskao 30 hiljada evra u Njujorku samo za hotelske troškove. Packe nisu pomogle, pa je tokom 2010. godine za iznajmljivanje privatnih aviona i drugi luksuz proćerdao dodatnih 7,5 miliona evra. Samo za koktel-partije je potrošio 300 hiljada evra, a šampion svih zabava je bio prijem za „televizijske prognozere vremena iz cele Evrope“, koji su popili pića vredna 13 hiljada evra. Ali šta je to u poređenju sa 19 hiljada evra koliko je iznosio ceh za nakit kupljen kod čuvenog „Tifanija“ kako bi ga VIP gošće nosile na prijemu u organizaciji članova EK.

Nije ništa skromniji ni EP, gde je čak 7 000 službenika naplaćivalo troškove putovanja i za −  članove svojih porodica. Na stranu što je i finansijska slika samog Evropskog parlamenta dobro čuvana tajna. Izveštaj o budžetu EP smeju da vide samo članovi finansijske komisije, pošto prethodno potpišu obavezujuću izjavu o „poverljivosti“. Neki izveštaji su ipak dospeli u javnost pa se pokazalo da zbog lošeg nadzora iz budžeta EP svake godine iščezne oko 600 miliona evra na razne nedozvoljene birokratske troškove. Afera svih afera je ipak bila ona iz 2011. kada su novinari „Sandej tajmsa“ pod krinkom lobista tajno snimili „pregovore“ sa četiri evroposlanika, koji su za „honorar“ od 100 hiljada evra bili spremni da „proguraju“ različite amandmane u EP. Ni visoke plate ih nisu odvratile od želje da maznu i nešto sa strane. Samo dvojica (među njima jedan slovenački) od četvorice rečenih poslanika su bila za to nedelo osuđena i završila u zatvoru. Ostala dvojica su svoj mandat završila − bez ikakvih sankcija.

Zbogom, Jelko

Jelko Kacin, slovenački političar hrvatskih korena (po majci) biciklista, ribolovac, pisac brošura o vojnim avionima, u vreme sukoba sa JNA ministar propagande u Sloveniji, koga ćemo zapamtiti kao bezmalo večitog izvestioca Evropskog parlamenta (EP) za Srbiju, konačno je izgubio svoje isuviše dobro plaćeno mesto u Briselu. Da je pravda spora ali dostižna, svedoči činjenica da su Jelkovom potonuću na mestu evroposlanika kumovale, posredno, i poplave u Srbiji. On neće i narednih pet godina vedriti i oblačiti u Srbiji, za koju nikada nije smogao snage da pokaže ni mrvicu ljudske pristojnosti i razumevanja. Za razliku od svog kolege iz poslaničkih klupa, Austrijanca Hanesa Svobode, koji je kao izveštač EP za Hrvatsku svu energiju uložio i uspeo da pomogne službenom Zagrebu da što pre uvede zemlju u EU, Jelkovo pregnuće na istom zadatku izveštača, ali za Srbiju, bilo je dijametralno suprotno.
U svet visoke politike zakoračio je 1991. godine kao ministar informisanja u prvoj, „ratnoj“ slovenačkoj vladi; zapamćen je kao beskrupulozan lik koji nije prezao od toga da huška domaću i svetsku javnost lažima da JNA koristi nezakonite kasetne bombe, na primer. Godine 2004. upala mu je sekira u med, kada je počeo da troši svoj prvi petogodišnji mandat jednog od (tada sedam, danas osam) slovenačkih poslanika u EP. Pre pet godina osvojio je i drugi, a sada je poželeo da se omrsi i trećim mandatom. Sa mesečnim primanjima od preko 7.000 evra (koliko iznosi osnovna poslanička plata u EP, a sa dodacima se suma vine na oko 10.000 evra) nije teško izračunati da se Jelko, izgubivši na izborima, oprostio i od bar pola miliona evra koliko bi poreski obveznici EU izdvojili do 2019. godine za njegove plate.
Međutim, Kacinova lista, koju je krstio Konkretno a podržavala ju njegova mala, vanparlamentarna partija LDS − ostala je zakovana na dnu lestvice izbornih rezultata. Kacinu nije pomoglo ni što se namerio da kapitalizuje glasove muslimana (koji u Sloveniji čine najveću veroispovest, posle katolika) tako što se tokom kampanje na džamboplakatima jedini od svih 118 kandidata smešio u društvu sledbenica odevenih u hidžab. Zakasnela briga za u Sloveniji nepriznatu manjinu nije mu donela glasove Bošnjaka, ali ni zemljaka.
Kacin se nije libio da u svakoj prilici demonstrira ogoljeno neprijateljski, a u najboljem slučaju suzdržan odnos prema Srbiji. Tako je gradio političku karijeru, počevši od 90-ih godina prošlog veka, i za drugo nije znao, iako je još pre više od 20 godina završen desetodnevni rat tokom kojeg je JNA (za prvoborce slovenačkog osamostaljenja „srbo-četnička armija“) imala pet puta više mrtvih nego slovenačka strana.
Teško je pobrojati sve Kacinove gafove. On se prvi slikao pored ugljenisanog leša pilota helikoptera JNA, kada su slovenački teritorijalci oborili prvu „gazelu“ iznad Ljubljane, juna 1991. (Ispostavilo se kasnije da je stradali pilot bio Slovenac, da je helikopter bio nenaoružan i da je vozio hleb za vojnike JNA opkoljene u kasarnama.) Bio je vredan i u vezi sa ratnim plenom; poslanik Ivo Hvalica optužio je Kacina da je u ratnom metežu „oslobodio“ dragocenu starinsku ogradu koja je opasavala kasarnu JNA u centru Ljubljane, tako što ju je „preselio“ na svoje imanje. Kacin je Hvalicu zauzvrat tresnuo po glavi i ostao upamćen po prvoj tuči u slovenačkom parlamentu. Upamćen je i kao vatreni lobista za otcepljenje Kosova, ali i kao funkcioner Unije koji nije uspeo da se suzdrži u srpskom parlamentu, pa je 2009. godine provocirao poslanike pozdravivši ih sa „mirdita“, na albanskom. Prethodno je (u maju 2008.) isposlovao posetu kosovske delegacije u EP, a isticanje kosovske zastave proglasio priznanjem kosovske državnosti od strane Evropskog parlamenta. Svoje poimanje zemlje o kojoj je izveštavao sažeo je u sledeću sliku: „Autizam Srbije je kao kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi ¸onu stvar‘.“ Takav nekontrolisani izliv primitivizma slovenačkog zvaničnika zapravo najbolje ilustruje sve nesporazume u odnosima EU i Srbije. Dokazani majstor u produciranju neistina, hteo je tim rečima da ubedi javnost da će Srbija kastrirati svoje šanse za budućnost u EU ako u vezi sa Kosovom insistira na međunarodnom pravu i odbrani celovitosti teritorije.
A onda mu se na nekadašnji Dan mladosti dogodilo ono što je najmanje očekivao. Narod. Tačnije, sunarodnici. Kojima je dozlogrdio. I zato jer je POP TV tik uoči izbora raskrinkala Kacina da je tražio da se iznad poplavljene Srbije „provoza“ helikopterom Slovenačke vojske. Slovenački ministar odbrane Roman Jakič je odbio Kacinov zahtev. Obrazloženje? Nema zloupotrebe helikoptera radi Jelkove političke promocije u finišu izborne kampanje. Besni Kacin nije odustao, a na usluzi mu se našao Ivica Dačić; tako je Kacin ipak dobio besplatan spot, slikavši se nad poplavljenom i devastiranom Srbijom. U srpskom helikopteru! Pritom se upleo u novu laž − u slovenačkim medijima je demantovao ministra Jakiča tvrdnjom da nije tražio da mu se ustupi slovenački helikopter poslat u Srbiju da pomaže poplavljenima i raznosi humanitarnu pomoć. Izvrgli su ga ruglu i ministar Jakič (otkrivši u kamere da mu je Kacin pretio da će ga uništiti ako ne da helikopter) kao i vojni ataše slovenačke ambasade u Beogradu. POP TV je, uoči izborne ćutnje, brzometno prenela i tu Kacinovu bruku.
„Srbiji ne treba ¸pomoć‘ kako ju je zamislio Kacin. Helikopteri su spasavali živote ljudi u poplavama, a ta politička pi*ka je to htela da prisvoji za svoju medijsku reklamu i turistički izlet iznad Obrenovca… Neverovatno je šta bi ti politički plaćenici sve učinili za političke poene. Odvratno!“, ocenio je jedan od ljubljanskih komentatora Kacinov pokušaj prisvajanja slovenačke pomoći Srbiji. Nije bio usamljen među onima koji su konačno prozreli Jelka. I odrekli mu podršku na poslednjim izborima. Tako su uradili ono što nije uspelo brojnim srpskim ministrima. Poslali su Jelka na političko đubrište i za njim niko suzu nije pustio.

[/restrictedarea] payday loan onlaйn zaйm na 3 mesяcabыstrый zaйm na qiwimikro zaйm na kartu novosibirsk