Veliki povratak HDZ-a, šta će uraditi Zoran Milanović

Piše Ratko Dmitrović

Izbori za Evropski parlament doneli su Hrvatskoj sasvim novu političku situaciju, ubedljivu pobedu Hrvatske demokratske zajednice, dodatno urušavanje vladajućeg SDP-a i sve težu situaciju za političke snage koje pripadaju hrvatskoj levici

Hrvatska ovih dana prolazi kroz još jednu političku menu čije se krajnje posledice tek naziru ali da će u toj zemlji do kraja godine, na političkom planu, biti interesantno, to je apsolutno izvesno. Na izborima za Evropski parlament vladajuća Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića (SDP) pretpela je težak poraz; HDZ je ponovo, pojedinačno gledajući, najjača stranka u Hrvatskoj, s tendencijom rasta. Osvojili su šest mandata, naspram četiri SDP-a i nema sumnje da su vanredni parlamentarni izbori u Hrvatskoj neminovni. Pre svega zbog situacije u SDP-u.

Uz nedavne bure koje je ta stranka preživela usled hapšenja nekoliko visokih finkcionera (lopovluk i zloupotreba položaja) i smene ministra finansija Slavka Linića, jakog čoveka iz Rijeke, Milanovićevu poziciju na čelu partije i vlade Hrvatske snažno je potresao rezultat na spomenutim izborima Tonina Picule, dugogodišnjeg uglednog esdepeovca, uvek nekako povučenog, skrajnutog, ali za SDP značajnog.

Picula je dobio apsolutno najviše glasova od svih Hrvata koji su prošli u Evropski parlament i to se tumači kao žestoka opomena Milanovuiću, tim pre što je Piculina pozicija na izbornoj listi Milanovićeve koalicije bila pomalo ponižavajuća. Milanović i Picula jedva da komuniciraju ali se taj latentni sukob, bolje rečeno neslaganje, do sada nije pretvarao u stranački problem.

 

OBRAČUN S MILANOVIĆEM Da je biračko telo SDP-a izbore iskoristilo za neku vrstu obračuna s Milanovićem, govori i broj glasova Mirele Holi, odnosno njene partije zvane „Orah“. Mirela je do pre desetak meseci, najviše godinu, bila član SDP-a a onda je Milanović tu ženu, poznatu po borbi za očuvanje prirode, isključio iz stranke zbog nekakvog mejla gde ova traži privilegiju za izvesnu službenicu vlade, svoju prijateljicu. Milanoviću je to bilo dovoljno da se reši Mirele, glasačima više nego dovoljno da ga na biračkim mestima upitaju zbog čega iz stranke ne tera lopove i kriminalace, već Mirelu koja to nije.

Dakle, Mirela Holi je uzela jedan mandat za Evropski parlament, što je gotovo spektakularan rezultat. Sam Milanović je u noći objavljivanja rezultata kazao da je to ogroman uspeh. Ali, da vidimo šta nakon ovih izbora može da se dogodi u Hrvatskoj.

Pre svega, tu zemlju čeka žestok sukob na, uslovno rečeno, levici. Zoran Milanović je van svake sumnje politički na strani levih ideja, to je čovek odgojen u duhu antifašizma, uprkos činjenici da je njegov otac, Stipe Milanović, koketirao s Maspokom, posebno njegovim perjanicama kao što su braća Veselica (iz istog su kraja, okoline Senja, a vezani su i kumstvom) ali Stipe je, sudeći i po njegovim nedavno objavljenim stavovima, čvrsto na liniji hrvatskog antifašizma. Na to ga, ako ništa drugo, kazao je, obavezuje partizanska prošlost njegovog oca Ante, Zoranovog dede, i strica Ivana, takođe učesnika Narodnooslobodilačkog rata. Ivan je odavno penzioner i živi u Beogradu.

[restrictedarea]

Ovde valja podsetiti na činjenicu da je hrvatski antifašizam, za razliku, na primer, od srpskog, bezuslovno državotvoran i da su mnogi hrvatski komunisti, s Hebrangom na čelu, početkom Drugog svetskog rata, imali iste ciljeve kao i ustaše, samo što su za razliku od Pavelićevih crnokošuljaša, polazili od ubeđenja da tu samostalnu hrvatsku državu moraju da stvore svi koji žive na njenom tlu. U toj priči Srbi su za Pavelića bili smetnja, višak, remetilački faktor, a za hrvatske komuniste sredstvo, jedini način da se u građanskom ratu dođe do pobede, do vlasti, i na kraju samostalne hrvatske države.

Projekat je, na srpsku nesreću, uspeo, u kombinovanom razvoju događaja. Današnja Hrvatska, šta god ko o tome mislio, pre svega je ostvarenje ustaškog sna: etnički čista, bez Srba, katolička. Jedino što im je Bosna i Hercegovina ostala s druge strane granice.

Milanoviću se, za razliku od nekih drugih hrvatskih levičara, ne može pripisati ofiranje s ustaštvom. Nikada se to nije dogodilo, nema nijedne rečenice Zorana Milanovića koja bi se mogla oceniti kao dodvoravanje crnoj strani hrvatske politike. Ali, sve drugo kod Milanovića je slabo, neodređeno, kratkovido… i to je SDP dovelo u veliku krizu koja će, izvesno, okončati vanrednim izborima i povratkom HDZ-a na vlast.

 

KO JE TONINO PICULA Centralno pitanje hrvatske politike u ovom trenutku nalazi se baš u dvorištu SDP-a, tamo će se lomiti koplja, ali  još uvek postoji šansa za nekakav preokret koji bi sprečio sada izvestan razvoj događaja – poraz SDP-a. Realne procene kažu da bi u sledećih desetak dana ogranak SDP-a u Rijeci, time i u celom Kvarneru, pa i Istri, mogao da se pobuni protiv centrale u Zagrebu, zatraži ostavku partijskog vrha, na čelu s Milanovićem, i vanredne stranačke izbore. Podsećam, spomenuti a vrlo uticajni Slavko Linić rođen je i danas živi u Rijeci. Znači li to da bi on mogao krenuti na poziciju šefa stranke? Malo je verovatno. Bliži je tome spomenuti Tonino Picula. Ko je čovek?

Picula je rođen 1961. godine u Malom Lošinju. Po prezimenu bi se reklo da vuče italijanske korene. Završio je studij sociologije u Zagrebu, početkom devedesetih uključio se u stranački i politički život, sledeći Ivicu Račana i kasnije je u Račanovoj vladi bio ministar inostranih poslova. Učesnik je tzv. Domovinskog rata, ali o tome nikada nije govorio javno. Inače, Picula je čovek koji retko nastupa u javnosti. Živi u Velikoj Gorici, gradiću nadomak Zagreba, gde je u dva mandata bio gradonačelnik.

Može li baš on da istakne kandidaturu i krene ka poziciji broj jedan u SDP-u? Picula tako nešto sam uraditi neće – jednostavno, nije takav – ali ako ga podrži neka snažna frakcija u partiji, ako iza njega, na primer, stane zagrebačko i riječko krilo SDP-a, što je realno moguće, onda je to potpuno druga situacija. Najverovatnije i poraz Milanovića.

Vesna Pusić, druga tačka oslonca današnje hrvatske levice, koalicioni partner Milanovićeve stranke, prolazi kroz dramu sličnu Zoranovoj. Njenu Hrvatsku narodnu stranku napustio je bivši predsednik Radimir Čačić, više silom nego milom, zbog privatnih problema sa zakonom (saobraćajna nesreća u Mađarskoj, dvoje mrtvih) a kako je u pitanju čovek s harizmom, možda i ugledniji od Pusićke, u hrvatskom društvu i u stranci, Vesna se već nekoliko meseci bori da neutrališe unutarpartijske potrese. Inače, Čačić je u nekoj vrsti zatvora (vrlo otvorenog tipa) i za jesen sprema osnivanje svoje partije.

 

STALNO NA DESNICI Interesantno je da Milanović sve ovo prolazi bez medijske podrške, odnosno, protiv sebe ima gotovo sve medije u Hrvatskoj, uključujući Hrvatsku televiziju koja je, zakonski i po logici stvari, pod kontrolom vlade. Ta činjenica se u programu, posebno u informativnim emisijama, uopšte ne vidi, čak bi se reklo da opozicija na Hrvatskoj televiziji ima bolji tretman od vlasti. Kod pisanih medija Milanović je doskora imao apsolutnu podršku jedino „Jutarnjeg lista“ („Večernji list“ je konstantno uz radikalnu desnicu) ali se i to promenilo pa ovaj dnevnik iz dana u dan sve više kritikuje vladu Hrvatske i Milanovića lično. Možda to ima veze sa ovog proleća promenjenom vlasničkom strukturom „Jutarnjeg lista“.

Znači li sve ovo da je Hrvatska snažno skrenula udesno? Ne, Hrvatska je stalno na desnici, bar kad se ta pozicija sagledava kroz nacionalnu optiku. To je država nacionalnog ekskluziviteta i svako ko se u Hrvatskoj bavi politikom, a na inteligentan način svira na hrvatskoj žici, može da računa na podršku Hrvata, najmanje u meri prelaska izbornog cenzusa. Za ovu postavku nema boljeg dokaza od Ruže Tomašić, predsednice Hrvatske stranke prava „Ante Starčević“. Žena otvoreno propagira ustaštvo, širi mržnju prema Srbima, a prošle godine je, podsetimo se, izjavila: „Hrvatska je za Hrvate, svi ostali su gosti.“ Ta i takva Ruža dobila je na evropskim izborima, na listi predvođenoj Hrvatskom demokratskom zajednicom, njena stranka je koalicioni partner HDZ-a, daleko najviše glasova.

Ovo ne može da se završi drugačije nego u vanrednim parlamentarnim izborima. Milanović i njegova stranka, šta god da kane činiti, imaju sve manje vremena.

[/restrictedarea]