Velika evroazijska integracija

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li u srcu evroazijskog kontinenta nastaje savez koji će biti najmoćniji sklop energije, resursa, proizvodnje, tehnologije i finansija, ikada viđen?

Dok se odnosi Rusije i Zapada u celini nalaze u krizi koja preti da proguta sve ranije postignute pozitivne rezultate, dotle Moskva i Peking demonstriraju sve veći stepen zbližavanja. Dokaz za to je i ovonedeljna poseta ruskog predsednika Vladimira Putina Pekingu, u okviru koje je sa svojim kineskim kolegom Sijem Đinpingom potpisao čitav niz važnih bilateralnih sporazuma. Najvažniji među njima, svakako, jeste dugoročni, 30-godišnji rusko-kineski „gasni pakt“, vredan 400 milijardi dolara. Rusija i Kina su duže od decenije pregovarale o ovom sporazumu, koji obema stranama donosi značajne pogodnosti. Moskovski zvaničnici isticali su prethodnih dana da je „sve utanačeno, osim cene“, što je od starta i bio najveći kamen spoticanja. Iako šef „Gazproma“ Aleksej Miler u sredu nije želeo da otkrije kolika će ta cena biti, nema dileme da ekonomski motivi nisu bili jedini pokretač za postizanje sporazuma – temelja alijanse od kojeg ceo Zapad, s razlogom, drhti.

UTRKIVANJE „EKSPERATA“ S obzirom na to da gasni sporazum nije bio potpisan prvog dana Putinove posete, vodeći zapadni mediji iskoristili su to da saspu čitavu bujicu uvredljivih tekstova i komentara na račun Rusije i njenog lidera. Američki novinari slavodobitno su objavili kako je propao rusko-kineski „posao veka“ i da je Peking bezmalo uveo sankcije Moskvi, navodno u strahu od gneva moćnog Vašingtona. A već sutradan pokazalo se da stvari stoje sasvim obrnuto. Međutim, utrkivanje „eksperata“ u pljuvanju po Putinu i njegovoj navodnoj nesposobnosti doseglo je ekstremne razmere, pa nisu bili retki ni oni koji su tvrdili da je Si Đinping navodno pozvao Putina u Šangaj kako bi ga javno ismejao i „pokazao mu njegovo mesto“! Naravno, takvih neodgovornih i izolovanih primera bilo je i ranije, pogotovo otkad je obnovljen hladni rat Zapada i Rusije, ali ipak zastrašuje stepen pristrasnosti „najuglednijih“ američkih i evropskih medija.

Čak i površnijom analizom, međutim, jasno se vidi da Amerikanci, ni pre potpisivanja pakta Moskva−Peking, nisu imali razloga za preterani optimizam i da procesi u Evroaziji u ovom trenutku idu upravo obrnutim pravcem, koji njima najmanje odgovara. Tome, svakako, najviše doprinosi strateško partnerstvo Rusije i Kine, usmereno ka stvaranju multipolarnog sveta. Još uoči samita u Šangaju bilo je najavljeno da će dve strane potpisati 30-godišnji ugovor, vredan 400 milijardi dolara, kojim bi Moskva Pekingu, već u prvoj fazi, isporučivala 38 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje preko gasovoda „Snaga Sibira“. Iako javno nisu objavljeni detalji ugovora, na osnovu ranijih informacija saopštavalo se da bi Kina i finansirala avansno deo neophodne infrastrukture, a da bi obim isporučenog energenta mogao vremenom da naraste na čitavih 60 milijardi kubnih metara godišnje. Kini, kao zemlji gigantskih energetskih potreba, takav sporazum – i bukvalno je neophodan kao vazduh. Ogroman deo energetskih potreba Kinezi zadovoljavaju spaljivanjem uglja, što je dovelo do povećanog zagađenja njihovih gradova. A takvu, čistu energiju Rusija može najbolje da ponudi kroz isporuke prirodnog gasa.

 

SIGURNO UTOČIŠTE Dok su pre nekoliko godina Kinezi nudili Moskvi tek oko 150 dolara za hiljadu kubika (što je Kremlju bilo neprihvatljivo) sada je ta ponuda, kako se nezvanično saznaje, uvećana do 350, uz vezivanje za cenu sirove nafte i poreske olakšice sa obe strane. Sa druge strane, u Kini ističu da prirodni gas mogu da kupuju i na mnogim drugim stranama, čak možda i po nižoj ceni, ali da je njihov interes da sporazum potpišu baš sa Rusijom, u cilju jačanja međusobnog partnerstva i, kako posebno naglašavaju u Pekingu, da bi se Rusiji pomoglo! Nije tajna da Kinezima prilično odgovara zategnutost između Rusije i Zapada, jer time skidaju pritisak sa sebe i dobijaju odrešenije ruke u, za njih najvažnijem, Azijsko-pacifičkom regionu.

[restrictedarea]

Za Moskvu ovaj sporazum znači prihod od najmanje 13 milijardi dolara godišnje, sa potencijalom da naraste na svih 20, ali i mnogo važnije – sigurno utočište od potencijalnih ekonomskih sankcija Zapada, koje u novonastalim okolnostima više neće imati planiranu oštricu. Tačnije, EU i SAD gube najvažnije sredstvo pritiska na Rusiju, odnosno pada u vodu pretnja da gasovod „Južni tok“ neće biti izgrađen. Iako će od ove gasne magistrale, čija izgradnja treba da počne već u junu, najveću korist imati upravo privrede evropskih zemalja, proteklih meseci mogli su se čuti prilično preteći tonovi iz Brisela, praćeni otvorenom ucenom da od „Južnog toka“ neće biti ništa ako Moskva ne savije kičmu. Posle potpisivanja Šangajskog sporazuma u sredu, na Evropi će biti da odluči – da li želi privredni razvoj ili ne. Moskva je, kao što je na to u više navrata upozoravala prethodnih godina, svoje interese sada u potpunosti obezbedila na Istoku. Osim toga, u ne tako dalekoj budućnosti, ruski gas krenuće i ka Japanu i Južnoj Koreji, pa u tom slučaju Evropa može i sasvim ostati bez plavog energenta iz Moskve. Briselu će, tako, ostati samo vašingtonski škriljci.

Detaljnijom analizom dolazi se do nekoliko zaključaka. Rusiji apsolutno odgovara da diverzifikuje svoje isporuke energenata, pre svega prirodnog gasa, budući da se njena nafta (koja čini lavovski deo ruske trgovine) slobodno prodaje širom sveta i teško da može biti potisnuta. Za Moskvu je veoma značajno da hitno smanji zavisnost od evropskih kupaca gasa, na isti način kako Evropljani, pod snažnim uticajem SAD, žele da se oslobode ruskog „energetskog oružja“. U ovoj igri nerava, za Moskvu je najvažnije da Evropljani ne pređu brzo i jeftino na alternativne izvore snabdevanja, pre svega na pomenuti američki gas iz škriljaca, dok je Zapad na sve načine pokušavao da spreči nastanak rusko-kineske energetske alijanse. Po svemu sudeći, manjom ili većom brzinom, ova dva procesa će se narednih godina paralelno odvijati. Jer, ruski gas u Evropi, ma šta iz Brisela poručivali, u doglednom vremenu nema alternativu.

 

TEKTONSKA PROMENA „Gasna alijansa“ Moskve i Pekinga toliko je važna za obe zemlje, da se slobodno može reći da predstavlja tektonsku promenu u globalnoj političkoj i ekonomskoj arhitekturi. Ono što je još uvek nedovoljno vidljivo, a sada dobija priliku da se iskaže u punoj meri, jeste i kretanje ka potpunom potiskivanju Zapada, a pre svega SAD, sa vodećih pozicija u svetu. Ovaj proces će biti oličen najpre kroz takozvanu dedolarizaciju privrednih i finansijskih tokova, a zatim i kroz smanjenje političkog uticaja Vašingtona. Utoliko je potpuno jasno da hladni rat Istoka i Zapada koji je, naizgled neočekivano, buknuo povodom dešavanja u Ukrajini, ima sasvim drugu podlogu i pravi uzrok. Moskva i Peking iz godine u godinu zaključuju sve više važnih ekonomskih i vojnih poslova, a gasni sporazum samo je kruna dosadašnje strateške saradnje dve države. A to će, kako procenjuju analitičari na obe strane, biti signal prelaska na sledeću, završnu etapu razvoja bilateralnih odnosa – stvaranje vojno-političke alijanse Rusije i Kine. Ni ovaj proces, naravno, neće ići brzo i glatko, ali će njegova finalizacija označiti definitivan krah američkog poretka u svetu i prelazak na multipolarnu, a po svemu sudeći, i blokovsku politiku.

Ono što je sasvim očigledno jeste da i Moskva i Peking imaju veoma opipljivu računicu od takvog scenarija i njihovi zajednički interesi najbolji su garant uspeha. Rusija želi da se oslobodi vojnog pritiska NATO na svojim zapadnim granicama, a tako moćan partner kakav je Kina učiniće ovaj zadatak lakše izvodljivim. Peking, sa svoje strane, već vidi sebe u poziciji vodeće ekonomske sile sveta, a tu su ruski energenti, sirovine i visoke tehnologije nezamenljivi. Jer, grdno se vara svako onaj ko misli (a možda diskretno i savetuje Peking) da Kina sve to može da ostvari nauštrb interesa Rusije. Naprosto, vojna supersila kakva je Rusija, poseduje sasvim dovoljnu moć da bilo kog potencijalnog protivnika odvrati od pomisli da joj silom nameće rešenja. Zato je Kini mnogo bolje da sarađuje sa Moskvom nego da planira bilo šta protiv nje. Sa druge strane, ni ekonomske sankcije ne mogu slomiti Rusiju u doglednoj budućnosti, s obzirom na njeno bogatstvo i poziciju u globalnoj ekonomiji, sada dodatno ojačanim paktom sa Pekingom.

Zato će strateško partnerstvo Rusije i Kine brže ili sporije prerastati u klasično savezništvo – najpre ekonomsko i političko, a na kraju i u vojno. Mehanizmi za to već postoje, kroz Šangajsku organizaciju za saradnju. Brzina ovog približavanja biće direktno određena odlukama Evropljana. Koliko se oni budu više udaljavali od Moskve i približavali Americi, toliko će brže ići velika evroazijska integracija Rusije i Kine. A već u ovom trenutku, najvažnija pitanja Evroazije ionako ne mogu bez njih više da se rešavaju. Ko to još nije razumeo, neka se samo zapita – zašto vodeće ekonomije Evrope i Azije nisu uvele Rusiji ekonomske sankcije, kako to zahtevaju Amerikanci? Da li je razlog to što u srcu evroazijskog kontinenta nastaje savez koji će biti najmoćniji sklop energije, resursa, proizvodnje, tehnologije i finansija, ikada viđen?

[/restrictedarea]