Ukrajinske izborne pouke

Piše Dragomir Anđelković

Kakve su spone između zloupotreba srpske nesreće izazvane katastrofalnim poplavama i velike geopolitičke igre na evropskom istoku?

Deluje neverovatno, ali je činjenica: tokom Vijetnamskog rata – dok su mnogi delovi te zemlje spaljivani napalmom a civili masovno likvidirani – Amerikanci su podsticali svoje južnovijetnamske prijatelje da organizuju „slobodne izbore“. Oni su to i činili (iako su se u međuvremenu pučističkim metodama međusobno smenjivali) a administracije proizašle iz bajonetima poduprtog i bombarderima natkrivenog „izjašnjavanja naroda“ u Vašingtonu su smatrane odrazom „demokratskih vrednosti“. To najbolje govori o tamošnjim njihovim globalnim promotorima. Za njih je demokratija bespogovorno zadovoljavanje zahteva koje isporučuju slabijima od sebe, te na druge načine izražena manifestacija njihove volje. Nije bitno kojim sredstvima i po koju cenu. A autentična opredeljenja građana stranih, ne samo perifernih zemalja, najmanje su bitna. Tako je bilo od posleratne serije falsifikovanja izbora u Italiji – kako na njima ne bi pobedili oni koji nisu bili po volji Bele kuće – tako je ostalo do današnjih dana. Dešavanja u Ukrajini nas na to podsećaju, ako je to potrebno, pošto ovakvi zaboravni kakvi smo već zaboravljamo ono što je nama bliže – na primer, 5. oktobar ili izborni proces iz 2008. godine.

 

NAPALM DEMOKRATIJA Ono što se u zapadnom rečniku političkih eufemizama naziva „slobodnim i fer izborima“ po definiciji podrazumeva dve stvari: (1) postojanje adekvatnog izbornog sistema; i (2) demokratski izborni proces. Prvo, po pravilu, na papiru svugde postoji. Problem je drugo, tj. izborni (i postizborni) proces. Najvažnije je kako se izbori sprovode u praksi, tj. da nema takvih zloupotreba koje bi bacile senku na rezultate izbora ili ih pak u potpunosti obesmislile. No, u Vašingtonu se u vezi sa tim drže prostog principa: njihova slobodna procena je od ključnog značaja kod ocene demokratske validnosti izbornog procesa i potonjeg ponašanja vlasti neke zemlje. Očito se izbori u geopolitički atraktivnim zemljama doživljavaju kao pozorišna predstava, koju onda u skladu sa sopstvenim interesima, potpuno voluntaristički, ocenjuju i drugima tu ocenu nameću zapadni medijski, politički i drugi kritičari.

Kakva farsa je u pitanju, vidimo ovih dana u kontekstu tzv. ukrajinskih izbora. U toj zemlji su tokom „izborne kampanje“ brutalno likvidirani protivnici prevratničkog režima, a i na sam dan „narodnog izjašnjavanja“ gruvali su topovi i ginuli ljudi na istoku Ukrajine. U delu zemlje pod kontrolom Kijeva kampanja je bila u duhu one od pre nešto manje od pola veka u Južnom Vijetnamu, uz slične, nulte šanse onih koji se ne slažu sa zapadnim prijateljima da iznesu svoje mišljenje, odnosno postignu izborne rezultate u skladu sa podrškom građana koju realno imaju. I nikoga ne treba da zbuni to što se odvijala nekakva izborna borba između nekoliko partijsko-personalnih opcija. To su samo, po osnovu ličnih interesa podeljene, razne kolone iste prozapadne klike. One jedino imaju „licencu“ da se istinski bore za pobedu na izborima koji se u potpunosti organizuju po „američkim standardima“. Ostali su samo glineni golubovi!

[restrictedarea]

VOJNO-POLICIJSKI IZBORI  Kako god, unapred je bilo jasno da će Zapad oceniti ukrajinske izbore kao „demokratske“. Oni su i organizovani da bi prevratnički režim kako-tako bio legalizovan i nije od značaja da li će na njih izaći samo 1000 Ukrajinaca ili će odziv građana biti relevantan. Uostalom, sve se da napakovati. Prvi podaci, i to izgleda vrlo pouzdani, koji su procurili u javnost posle zatvaranja izbornih mesta, ukazivali su da je svega oko 40 odsto ukrajinskih birača izašlo na izbore. Međutim, ubrzo je zvanično saopšteno da je, navodno, odziv građana bio preko 55 procenata. Valjda je u poslednjih 60 sekundi nekoliko miliona Ukrajinaca „demokratski“ iskazalo svoju volju a u skladu sa tim je unazad „namontirana“ izlaznost po satima!

Te i druge predizborne, izborne i postizborne grube manipulacije, kao i činjenica da izbori nisu održani u velikom delu zemlje, odnosno da su uporedo sa njima sprovođene krvave vojno-policijske akcije – nisu smetale američkom predsedniku Obami da se odmah u vezi sa njima pohvalno oglasi. Nije se mnogo bavio samom – naravno „demokratskom“ – ocenom izbora, jer to se samo po sebi „podrazumeva“ kada ih organizuju prevratnici koje su instalirale zapadne službe. No, Barak Obama je zato pozdravio „hrabrost“ ukrajinskih birača koji su izašli na birališta „i pored provokacija i nasilja“. Nema veze što iza poslednjeg stoje baš njegovi pioni koji i organizuju izbore. Za zapadne „demokratske“ dušebrižnike važne su reči a ne (ne)dela!

SRPSKO OGLEDALO Vreme je da se prebacimo na naše, poplavama izmučene prostore. Kod nas je, uporedo sa završnicom ukrajinske izborne farse, intenzivirano odapinjanje strela u smeru vlade i njenog premijera od strane raznih pripadnika zapadnih diplomatskih i NVO krugova u Srbiji, odnosno njima bliskih „naših“ medija i predstavnika tzv. intelektualne kritičke javnosti. Neki objektivni nedostaci vlasti i još više maliciozne interpretacije onoga što čini odjednom su došli u prvi plan. Na vrlo podrugljiv, ciničan način. Skoro da se stvara atmosfera da je nepristojno reći bilo šta što nije uvredljivo na račun državnog vrha. Iako još u početnoj fazi, počinje da se ponavlja priča koja je dovela do satanizacije Miloševića, odnosno, ako ne baš do toga, do stigmatizacije Koštunice.

Naravno, one koji širom sveta žare i pale, te njihove ovdašnje propagandne jurišnike raznih boja (kako one otvoreno prozapadne tako i one po zadatku pozicionirane u patriotskoj sferi) – malo pogađa ono što naša vlast ne radi kako valja. Sigurno, mnogo tu ima i treba da se kritikuje, ali oni to ne rade zbog nas – makar se patetično kleli da je tako – već radi geopolitičkih interesa Zapada. Bar jedno je jasno, one koji širom sveta prolivaju potoke krvi nije briga i da nekim slučajem našim rekama plutaju hiljade leševa, o čemu preko svojih kanala puštaju – u cilju demonstriranja oficijelnom Beogradu šta ga još mnogo ozbiljnije čeka ako bude neposlušan – dezinformacije.

 

OKUPATORSKI CILJEVI Šta zapravo sada, kada je već mnogo toga dobio, Zapad kod nas hoće? Tamošnji nosioci evroatlantizma, koncentrisani u Vašingtonu i Briselu ali raspoređeni i širom EU prestonica, imaju taktički i strateški cilj. Drugi je direktan nastavak ukrajinske priče. Tu se radi o geopolitičkom aspektu zaokruživanja okupacije Srbije, odnosno izolovanju Rusije sa njene zapadne strane. Radi toga je Srbiju, između ostalog, potrebno prisiliti da primeni, makar startno i minimalne sankcije protiv Rusije, sa ciljem da se zatruje bratska krv. Posle sledi jačanje opstrukcije „Južnog toka“ na našem sektoru, te blokiranje bilo kakvih ruskih ozbiljnih investicija, u okolnostima kada se Srbija sprema da otvori potpuni ili delimični, već kako gde, proces privatizacije strateških preduzeća kakva su „Telekom“ i EPS.

Podbadanje novog premijera ima za cilj da mu se pokaže šta ga čeka ako ne bude kooperativan i ko će sve u harangi na njega da učestvuje. Da je tako, svedoče oštre reči nekih naših medijskih reketaša, koji se i miša boje ako nemaju blagoslov odgovarajućih centara moći, a kada ga dobiju, onda se osorno kočopere. U ovom slučaju, s obzirom na ulog, svakako se radi o stranom blagoslovu. E, tu smo već i kod taktičkog cilja. I da nije ruske kombinacije, počela bi akcija potkopavanja vlasti. Samo bi ona bila manje obuhvatna.

Evroatlantski centri moći žele da na vlasti u Srbiji imaju, bukvalno, marionete. Da se naši vlastodršci pokreću na pokret svakog zakulisnog konopca. To u punoj meri nije bio slučaj ni za vlade DS-a, a tim pre nije sada. Kolaborirati sa postmodernim okupatorima, što je u nekoj meri za sada neizbežno, nije isto što i slepo im služiti. A oni baš to hoće. Radi toga Srbija ne sme da ima jaku, već isključivo slabu vlast koja svakog dana može da padne a na tronu opstaje samo zahvaljujući podršci Zapada.

 

RUSKI BUMERANG Da bi dobio takvu političku konstelaciju, Zapad radi fazno, namah prihvatajući i ono što mu ne odgovara, ali u jednom trenutku krene u potpunosti đonom. Do tada to radi povremeno, po principu toplo – hladno, kako bi omekšao otpor, iznudio ustupke i konačno oko vrata našim vodećim političarima stavio neku vrstu omče, koju zapadni faktori kasnije mogu da zategnu kada to požele. Onima koji su krotki to se ipak ne desi, već ih odjure kao istrošene batlere kada odsluže svoje. Opet, onima koji imaju integritet i nacionalnu samosvest, na ovaj ili onaj način, potpuno se suzi prostor za opstanak na vlasti. Nekada uz pomoć radikalnih metoda, tipa oktobarskog prevrata (preteče kijevskog i mnogih drugih) ili pak histeričnog aktiviranja svog ideološkog aparata u Srbiji (brojnih medija, NVO, „nezavisnih intelektualaca“, analitičara) sa čime se suočio Koštunica 2008. godine.

To sve bi morali da imaju u vidu oni koji sada vladaju Srbijom. Svoje vrlo respektabilno marketinško umeće i razvijenu svest o značaju propagandnih mehanizama valjalo bi da iskoriste kako bi ojačali potencijale za opstanak u kritičnom, ne baš tako dalekom trenutku. A pravu opasnost za njih predstavlja pre svega razgranati ideološki aparat Zapada u Srbiji. Njemu se blagovremeno treba suprotstaviti, odnosno preuzeti analogne državne poluge u koje se on u priličnoj meri infiltrirao. Naravno, druga mogućnost je da se kupuje vreme strateškim ustupcima. No, time se samo odlaže sopstvena propast, što je manje bitno. I to po cenu razaranja stubova na kojima počiva odbrana ono malo preostalih srpskih nacionalnih interesa, što je suštinski važno. Otuda, odnos oficijelnog Beograda prema Rusiji u narednim mesecima mnogo će nam reći o tome kuda idu Srbija i vlast koja je vodi.

 

SVOĐENJE RAČUNA  Ako se u vezi sa tim pitanjem dosledno budemo odupirali pritiscima, imamo šansu. U protivnom, prihvatićemo, u svim pomenutim aspektima, potpunu kapitulaciju. Ne bude li to, kao što verujem, slučaj, mnogo aktivnije se mora ući u borbu za vraćanje suvereniteta u medijskoj i kulturnoj sferi. Jer, posle izvesnog koprcanja, ako se ne bude pariralo njenom postavljanju oko vrata, omča će biti stegnuta. Znači, sve kreće od Rusije, ali se vrti oko sredstava uticaja na javnost. Tvorci južnovijetnamskog modela demokratije, koji se sada instalira u Ukrajini a možda planira i za Srbiju, u praksi se drže toga.

Pametnom dosta. Ipak, znati i raditi nije isto. Za poslednje je potrebna hrabrost. Njoj bi naruku trebalo da ide saznanje da je bez nje propast zagarantovana. S druge strane, preveliki kompromisi sa personalnim i drugim „žutim“ nasleđem tupe oštricu, pa i ako u nekom trenutku bude hrabrosti, postavlja se pitanje dometa efekata koji iz toga proizlaze. Opasna je zamka u koju vlast sebe sve više upetljava!

[/restrictedarea]