Strah od novog (rusko -kineskog) „istočnog bloka“

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Zapad se (opet) preračunao: uvereni da (i) ukrajinsku krizu mogu da iskoriste, uložili su mnogo energije kako bi „odvojili Peking od Moskve“, ali umesto toga, strateško rusko-kinesko partnerstvo „cementirano“ je novim energetskim sporazumom i čitavom serijom važnih ugovora

Dve krajnje nezgodne vesti za (zapadne) programere ukrajinske krize u isto vreme. Prva se tiče trenutne vojne (ne)sposobnosti u eventualnom sudaru s ruskom armijom. Druga je strateško-političke prirode, pri čemu se podrazumeva i vojna komponenta: rađanje rusko-kineske alijanse.

Kad je reč o prvoj, a obe vesti deluju na zapadnoj strani alarmantno, hamburški „Špigl“ je obelodanio da su najnovije, poverljive analize i procene, sačinjene naporedo u NATO centrali i u nemačkoj vladi, pokazale ono na šta je jedan broj nemačkih vojnih eksperata poodavno upozoravao (o čemu je „Pečat“ već pisao) da Zapad, u ovom času, ne bi bio sposoban da se suprotstavi snažnoj i „veoma modernizovanoj“ ruskoj armiji.

Ono na šta su pojedini nemački vojni eksperti (generali) na osnovu sopstvenih saznanja i procena, poodavno upozoravali – da bi ulazak u eventualnu ratnu avanturu s Rusima, predstavljao gubitnički poduhvat i veliku NATO blamažu (o čemu je „Pečat“ već pisao) – potvrdile su, sada, temeljno obavljene analize.

 

Nemoguće obaveze

Iz tih analiza i „razigravanja“ raznih scenarija, u kontekstu ukrajinske krize i „ruskih pretnji“, „Špigl“ je iz tajnih dokumenata izvukao onaj koji se tiče baltičkih zemalja: jedinstveni su zaključak i konstatacija, do kojih se došlo u štabu zapadne vojne alijanse i u Berlinu, kako ovaj savez ne bi bio u stanju da „konvencionalnim vojnim sredstvima“ zaštiti baltičke zemlje od eventualnog ruskog napada, iako ga član 5 (napad na jednu članicu smatraće se napadom na sve) NATO ugovora na to obavezuje .

Rusija je pak u stanju, konstatuje se u tim poverljivim analizama, da u kratkom roku i na za nju pogodnom mestu izazove vojnu napetost lokalnog značaja ili regionalnih razmera i tako deluje destabilizujuće i zastrašujuće na članice NATO koje se graniče s Rusijom ili se nalaze u njenoj neposrednoj blizini.

Zapadni vojni eksperti odavno primećuju da Rusija stvara, i da je stvorila (veoma) modernu, efikasnu i utreniranu vojnu silu. Ruski bombarderi lete redovno iznad Istočnog mora u pravcu Velike Britanije, ruska armija raspolaže, ne računajući njen ogroman i razarajući nuklearni potencijal, modernizovanim sistemima koji izazivaju „veliki respekt“.

U jesen 2013. obavljeni su veliki rusko-beloruski manevri pod nazivom „Zapad 2013“, u kojima je učestvovalo preko šezdeset hiljada vojnika. Tom prilikom su zapadni radari bili potpuno paralisani, čime je bilo onemogućeno praćenje ovih manevara.

 

Zvečeće prazne reči Pred tim činjenicama, konstatuje „Špigl“, zvečeće izjave generalnog sekretara zapadnog vojnog saveza u Talinu i Varšavi da su „obaveze o kolektivnoj odbrani tvrde kao kamen, sada i u budućnosti“ predstavljaju samo „prazne reči“.

Zapadni vojni savez se našao u gotovo bespomoćnoj situaciji, navodno, zbog (pogrešnog) uverenja nakon gašenja Hladnog rata da je „oružani sukob u Evropi (više) nemoguć“. Godinama, eto, nisu pravljeni i stavljani na uvid članicama zapadnog vojnog saveza planovi o eventualnom napadu sa Istoka, pošto je Rusija, u međuvremenu, postala „partner a ne protivnik“.

[restrictedarea]

Zbog toga se sada, iznuđeno i grozničavo, „fabrikuju“ papiri i strogo poverljive analize u nadležnim vojnim i političkim NATO telima za predstojeća urgentna ministarska većanja. Najpre vojnih ministara 4. i 5. juna, a potom ministara spoljnih poslova.

Time počinju debate o „deficitima alijanse“ sa zahtevima koji se svode na ubrzano (strateško) naoružavanje i (osetno) povećanje nacionalnih budžetskih izdataka za odbranu. Te zahteve, urgentno i alarmantno, ispostavljaju, očigledno na američki mig i podsticaj, zemlje u kojima „vlada najveći strah od ruske opasnosti“. Među njima je u ovom času, čini se, najglasnija Poljska. U Varšavi se, naime, ovih dana, piše „Špigl“, može opaziti, uz neskrivenu zebnju, i neskriveno nezadovoljstvo Poljaka. Oni su stekli uverenje da je njihova zemlja „NATO članica druge klase“. Citiran je poljski šef diplomatije Radoslav Sikorski: NATO mora učiniti ono što je učinio već u drugim zemljama. Postoje, žali se, NATO baze u Velikoj Britaniji, Španiji, Nemačkoj, Italiji i Turskoj. Nema ih „tamo gde su najpotrebnije“.

 

Skeptični Berlin

Predstojeće rasprave, bar prema „Špiglu“, zvanični Berlin gleda s mnogo skepse. Za kancelarku Angelu Merkel, tvrdi najuticajniji nemački politički magazin, ne dolazi u obzir povećanje vojnog budžeta, kao ni „nekontrolisana rasprava“ pod parolom „Umreti za Baltik“.

Kancelarka bi, po svaku cenu, da izbegne zamku daljeg i opasnog zaoštravanja odnosa s Rusima, u času kada SAD, „prvi put posle Reganove ere (onim što čine u Ukrajini) prete da uvedu svet u rat“ (Gardijan). Ovaj britanski dnevnik upozorava da su Amerika i EU pustile s lanca fašističke sile koje razdiru Ukrajinu i da Zapad „podržava naciste u zemlji u kojoj su ukrajinski nacisti podržavali Hitlera“.

Pošto mu je propao plan, posle februarskog puča u Kijevu, da zauzme „rusku istorijsku pomorsku bazu Krim“, NATO pokušava da orkestriranim napadima na etničke Ruse u Ukrajini isprovocira Putina da im priskoči u pomoć, čime bi dao priliku zapadnom savezu da preduzme i organizuje gerilski rat koji bi se prelio i na samu Rusiju. Umesto toga, konstatuje „Gardijan“, Putin je zbunio „ratobornu stranu“: povukao je ruske vojnike s granice s Ukrajinom i apelovao na Ruse u istočnoj Ukrajini da odustanu od „provokativnog referenduma“.

 

Preuranjeno kliktanje

Druga alarmantna vest za Zapad, spomenuta na početku teksta, posledica je bumeranga koji se „obija o glavu“ tvorcima sankcija Rusiji. Zapad se očigledno preračunao. Uložio je mnogo energije kako bi „odvojio Peking od Moskve“. Političari i mediji su likovali kada su Kinezi, vođeni sopstvenim principijelnim stavovima i interesima, povodom ukrajinske krize, saopštili da podržavaju suverenitet i integritet svake države. Kliktalo se: Rusija je ostala sama i izolovana. I požurilo se sa sankcijama, koje bi je učinile još usamljenijom i ekonomski ranjivijom. Pogrešna računica i kratkovida politika: sankcije su postigle ono što je Zapad po svaku cenu želeo da spreči: bacio je Rusiju i Kinu u zagrljaj.

Najuticajniji nemački politički dnevnik, „Frankfurter algemajne cajtung“, upozorio je (19. maj) neposredno pred susret ruskog i kineskog predsednika u Šangaju (20. i 21. maja) pod politički dramatično intoniranim naslovom, da bi „Kina i Rusija mogle da osnuju istočni blok“. Stvara se ono od čega se najviše strahovalo: strateško zbližavanje i savezništvo prostorno najveće (Rusija) i najmnogoljudnije zemlje na svetu (Kina).

Frankfurtski dnevnik podseća da su ruski predsednik Putin i „novi jaki čovek Kine“, šef države i partije Đinping ne samo političari koji se dobro poznaju i međusobno uvažavaju nego i – lični prijatelji. Spominje jednu epizodu sa samita na Baliju, u oktobru 2013. Kineski predsednik je posetio Putina u njegovom hotelskom apartmanu da bi mu čestitao (šezdeset prvi) rođendan. Slavljenik je kasnije ispričao novinarima kako su njih dvojica pili votku, uz sendviče, kao „stari prijatelji s univerziteta“. Nije nimalo slučajno, podseća takođe nemački dnevnik, da je prva međunarodna poseta vodila kineskog predsednika pravo u – Moskvu.

 

Kina kao prioritet

Izolovan na Zapadu, ruski predsednik sada nalazi podršku i bliskost na Istoku. Pred odlazak u Šangaj, Putin je rekao da su odnosi između Moskve i Pekinga u ovom času „na najvišem mogućem nivou“ i da je Kina „diplomatski prioritet Rusije“.

Velika šangajska „scena“, pripremljena za Putina, primećuje nemački list, znači više od signala da Kina smatra sasvim pogrešnom izolaciju Rusije zbog „aneksije Krima“ i „rezolutnog nastupa“ u Ukrajini. Politička težina rusko-kineskog savezništva ima izuzetno jaku ekonomsku „potporu“: potpisan je „fantastičan paket dokumenata“ (Jurij Ušakov, pomoćnik ruskog predsednika) koji čini preko trideset međudržavnih ugovora. Među njima je i onaj, svakako najvažniji, energetski. Kina će ubuduće dobijati znatno veće količine ruskog gasa. Moskva time jednim udarcem ostvaruje dva pogotka: obezbeđuje sigurne budžetske prihode i smanjuje zavisnost od evropskog tržišta i ucenjivačkih pretnji koje stižu s te strane.

Već u prvoj fazi, i za početak, zahvaljujući izgradnji novog gasovoda prema severu Kine, teći će 38 milijardi kubnih metara ruskog gasa godišnje, količina koja odgovara sadašnjim isporukama najvećoj ruskoj „mušteriji“ u Evropi, Nemačkoj. Novi gasovod će, inače, koštati šezdeset milijardi dolara. Od toga Kina, beskamatno, daje polovinu.

Nemački dnevnik konstatuje da su upravo ukrajinska kriza i pretnje zapadnjaka sankcijama ubrzale okončanje višegodišnjih pregovora o rusko-kineskom „gasnom sporazumu“, uz opasku da je tim sporazumom, izuzetno važnim za obe zemlje, najviše profitirala upravo Kina.

U dosadašnjim pregovorima, koji su trajali više godina, glavni „kamen spoticanja“ bila je – cena. Kina je insistirala na ceni od 250 dolara za 1000 kubnih metara gasa, koliko gas plaća Turkmenistanu. Rusija je pak tražila „evropsku cenu“, između 360 i 400 dolara. Peking nije bio voljan da plati preko tri stotine dolara. Konačna cifra bi, po nemačkom listu, i tek potpisanom sporazumu, trebalo da bude „bliža kineskoj nego ruskoj varijanti“. Za Moskvu je to, očigledno, manje bitno: važnost strateškog partnerstva sa tako moćnim saveznikom i prijateljem, upravo u ovom času, isključuje cenjkanja i „čiste račune“ baca u drugi plan.

Gorko gruzijsko iskustvo

Rusko-kineski energetski odgovor na evropske pretnje nije jedina „bolna tačka“ strateškog zbližavanja dve velike zemlje, i kad se radi samo o ekonomiji. Evropljani su izvukli „gorku pouku“ iz gruzijske krize: kad su se, u znak političkog bojkota Moskve, iz Rusije povukli neki investitori, Kinezi su promptno uskočili i zauzeli, nepovratno, njihova mesta. To je, očigledno, i jedan od važnih razloga što moćne nemačke firme sada ne žele da se ponovi stara greška. Nema spora da interesi nemačke industrije, dobrim delom, uslovljavaju naglašenu uzdržanost Berlina kad je reč o zavođenju rigoroznijih sankcija Rusiji.

To posebno „bode oči“ Vašingtonu. Kao i činjenica da se uvećava broj nemačkih ličnosti od imena i formata koje pokazuju, ponekad demonstrativno, „razumevanje za Putina“. Velikim imenima, ne samo socijaldemokrata, među kojima su se našla i tri bivša kancelara, Helmut Šmit, Helmut Kol i Gerhard Šreder, pridružio se bivši šef vlade pokrajine Brandenburg (socijaldemokrata) Matijas Placek.

Placek je u svojstvu predsednika Nemačko-ruskog foruma održao pre neki dan konferenciju za novinare u Berlinu zajedno sa Putinovim „čovekom od (velikog) poverenja, Vladimirom Jakunjinom, čije ime se našlo na američkoj „listi nepoželjnih“. Pravdajući taj „provokativan gest“, Placek je u intervjuu „Špiglu“ rekao da upravo u ovom času treba koristiti sve preostale „mostove“ i mogućnosti za dijalog s Moskvom.

Nemačkim medijima, ne i nemačkoj javnosti, kako pokazuju brojna istraživanja, smeta ocena da je Putin „realista“. Placek upozorava na dublje razloge sadašnjeg „tvrdog“ Putinovog odnosa prema Zapadu. Podseća, u tom kontekstu, na govor ruskog predsednika u Minhenu 2007, na čuvenoj konferenciji o bezbednosti, iz kojeg su ključali gnev i razočarenje: svaki predlog i inicijativa koji su stizali iz Moskve, uključujući i onaj o zajedničkom ekonomskom prostoru (tržištu) od Lisabona do Vladivostoka, hladno i glatko su odbijani. Sada u Moskvi vlada, kaže Placek, očigledno opasno raspoloženje: baš nas briga šta misli Zapad!

[/restrictedarea]