Solunci opet govore

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Epopeja srpske vojske u sećanjima ratnika kao potresno svedočanstvo i ritual u počast junacima Velikog rata 1914−1918 premijerno pred beogradskom publikom

Bila je dobra ideja da dve visoke obrazovne ustanove – Akademija umjetnosti u Banjaluci i Akademija umetnosti u Beogradu − obeleže stogodišnjicu od izbijanja Prvoga svetskoga rata priređivanjem zajedničke predstave dokumentarne drame Antonija Đurića „Solunci govore“, koja je pre tridesetak godina u Narodnom pozorištu u Beogradu imala vanredno povoljnu recepciju gledalaca uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima proisteklim iz nastojanja pristalica i poslušnika ondašnjega režima. Ne treba zaboraviti da je sedamdesetih godina prošloga veka novinar Antonije Đurić objavio u listu „Politika ekspres“ feljton u nastavcima „Solunci govore“ i potom knjigu istoga naslova (1978) koja je dosad imala deset izdanja. Dramaturg Milenko Misailović doneo je u Narodno pozorište u Beogradu, početkom 1981, nepunih godinu dana posle smrti Josipa Broza, tekst Antonija Đurića „Solunci govore – ovako je bilo“, koji je, ne bez otpora i strahova, ipak izveden u ovom teatru 30. decembra 1981. na Maloj sceni „Krug 101“, u režiji Cisane Murusidze… Za deset godina prikazivanja predstava „Solunci govore“ izvedena je trista pedeset puta u Beogradu i širom Srbije. Poveravanjem studentima glume, dakle, najmlađoj generaciji glumaca da ponovo izvedu Đurićeve „Solunce“, opet u režiji Cisane Murusidze, i na taj način obeleže jedan vek od početka Velikoga rata, načinjen je potez dostojan ovog značajnoga jubileja.

Rediteljka Cisana Murusidze ovom prilikom nije obnovila svoju predstavu „Solunaca“ iz 1981. godine. Oslonivši se na tekovine i iskustva postdramskog teatra, gradila je novo scensko ostvarenje te u svojoj obradi pridodala video-inserte koji gledaoce neposredno dovode u istorijski kontekst borbe i podviga, ali i stradanja i pogibija solunskih boraca. Kao video-projekcije u predstavi je prezentovala ratni proglas regenta Srbije Aleksandra Karađorđevića od 29. jula 1914, kao i njegovu zapovest od 6. oktobra 1915. Takođe, i proglas Crnogorcima kralja Nikole Petrovića, koji naređuje da se ne sme dopustiti da austrougarske i nemačke snage napadnu s boka srpsku vojsku u povlačenju. Što crnogorska vojska nije dozvolila. Tu je i insert u kojem Arčibald Rajs govori o svojim opažanjima o Srbima i njihovoj hrabrosti istovremeno ih savetujući šta i kako da rade u miru. Na snimcima regenta Aleksandra dostojanstveno tumači Ivan Bosiljčić, dok kralja Nikolu predstavlja, sa iskrenim emocionalnim angažmanom, Miodrag Mrgud Radovanović, koji isto tako čita i tekst cara Nikolaja Drugog. Poruku Arčibalda Rajsa izgovorio je Tanasije Uzunović sa dobro iznađenom intonacijom prisne saosećajnosti. Ne manje značajni su tonski snimci na kojima zapovest majora Gavrilovića i pesmu Milutina Bojića „Plava grobnica“ maestralno kazuje Vasa Pantelić. Poruku srpske majke na dirljiv način kazuje Branka Zorić Vasović. Značajna komponenta predstave je i odličan izbor muzike Cisane Murusidze: pored poznatih vojničkih pesama iz Velikog rata, kao i himne „Oj, Srbijo!“, čuli smo i tipične duhovne napeve tradicionalnog srpskog crkvenog pojanja, koje su pevali solisti Oliver Njego i Vukašin Savić.

Svi članovi studentske ekipe ispoljili su veliki angažman i nemale sposobnosti u transformaciji izraza, budući da je svako od njih kazivao doživljaje i stavove nekoliko ličnosti. Zahvaljujući tome, ova dokumentarna drama u punoj meri plenila je pažnju gledalaca. Ono što je podjednako krasilo glumu svih izvođača svakako je odsustvo patetike: svi su svoje junake predstavljali prirodno i neposredno, sasvim spontano kazivali različita vojnička iskustva i doživljaje, dopunjavajući ih scenskim pokretom, gestikulacijom i mimikom. Pri tome, nastojali su i uspevali da likove čija sećanja govore donekle i individualizuju, bez obzira što su se pojavljivali u svojstvu tumača dve ili tri osobe. To je omogućilo da se predstava ne pretvori u resital ili neku vrstu scenskog oratorijuma. Rediteljka Cisana Murusidze, organizujući dinamičan mizanscen, što je pogodovalo mogućnostima mladih izvođača, uspela je da izbegne statičnost predstave. Vođeni njenom iskusnom rukom, mladi glumci svojski su se potrudili da iskažu sećanja hrabrih srpskih boraca na presudne bitke u sukobima sa austrougarskim, nemačkim i bugarskim vojnim jedinicama. Vredi zabeležiti njihova imena: Marija Đajić, Ivan Perković i Danilo Kerkez – studenti Akademije umjetnosti u Banjaluci, kao i Saša Simović, Stefan Kovačević, Darko Ivić i Srđa Bjelogrlić – studenti Akademije umetnosti u Beogradu. Ovo izvođenje predstave „Solunci govore“ još jednom je pokazalo koliko je moćan dokumentarni teatar, koji se, kada je zasnovan na autentičnim kazivanjima ratnika, uzdiže do zanosnih epskih vizija, koje opčinjavaju i najrafinovanijeg pozorišnog gledaoca. Uvereni smo da će ova studentska predstava naći put do najšireg kruga gledalaca ne samo u našoj sredini nego i u svim zemljama kroz koje je protutnjao Veliki rat.