Slučaj Kiš 2014. /nastavak/ – Vasović i Bernhard, via Crna Gora

Piše Milo Lompar

O kakvom puzajućem neonacizmu u Srbiji možemo govoriti ako je narod upravo izglasao jednopartijsku skupštinu, budući da nema nijedne evroskeptičke niti nacionalno orijentisane stranke u njoj: svi, naime, bezuslovno ispovedaju uverenje kako Evropa nema alternativu? Da li nam Politika sugeriše kako je to – neonacističko uverenje? Nastojanje da se nametne neistinita predstava o potmulom neonacizmu jeste plod nauma da se stvori jednoobrazno društvo, sa neprestanim umnogostručavanjem srpske krivice u javnoj svesti

Uvek je korisno da se podsetimo kako je Politika – mimo bilo kakvog razumnog povoda – otpočela spor sa mnom, jer je uži izbor za nagradu Nikola Milošević ozračila optužbom koja je i samu knjigu i predsednika žirija, kao da žiri nije višečlan, situirala u zloglasni kontekst antisemitizma. No, lišen crnog rokovnika, u kojem su zapisani datum i tačno vreme, uzdajući se u varljivu sreću pogodnog trenutka, Politikin denuncijant je izneo – pored antisemitske – i drugu tačku denuncijacije: „Autor ekstenzivne paskvile Zar opet o Kišu? u svojim kritičkim radovima već desetak godina… zapravo zagovara delu intelektualne elite i te kako privlačan koncept etno-konfesionalno ekskluzivne, puristički samodovoljne književnosti i kulture kao odbrambenog bedema pred rastačućim tendencijama i pretećim silama savremenog sveta.“ Da li se optužba o ovakvom konceptu književnosti može primeniti na predsednika žirija Nikola Milošević koga je Politika odlučila da prijavi?

Kako je, međutim, moguće pripisati konfesionalno isključujuće shvatanje srpske književnosti čoveku koji nastoji da osnaži i u javnoj svesti unapredi shvatanje o dubrovačkoj književnosti kao graničnom području srpske književnosti, kad je dubrovačka književnost – sva katolička? Kako očitujem isključujuće konfesionalno shvatanje ako sam u Duhu samoporicanja predložio shvatanje srpske kulture kao kontaktne kulture: kao kulture u kojoj pored preovlađujuće pravoslavne postoje i katolička i islamska komponenta, kao i snažan sekularizam modernih vremena?

Kako se za etnički isključujući pogled na srpsku književnost može optužiti čovek koji postavlja slobodu izbora, jezik i dominantnu tradiciju kao činioce koji određuju pripadnost nacionalnoj književnosti? Kako etnički isključuje pisce iz srpske književnosti čovek koji nikada nije osporio ničiju slobodno izraženu pripadnost bilo čijoj književnosti? Kako etnički purizam srpske književnosti zagovara neko ko je napisao da „ni radnja, ni mesto, ni junaci Romana o Londonu ne pripadaju srpskim okvirima, kao što im ne pripadaju ni mesto, zbivanje i brojni junaci, kao ni prizvane književne i umetničke tradicije u romanu Kod Hiperborejaca, pa je – uprkos svim tematskim identifikacijama – potpuno nesporno da su to dela srpskog pisca i srpske književnosti“?

 

KNJIŽEVNOST I KULTURNA POLITIKA… Veza između književne umetnosti i kulturne politike pažljivo je negovana u univerzitetskom i akademskom području, jer obezbeđuje izgled naučnosti i objektivnosti, gotovo izvorne ne-političnosti, kao neophodan privid za jedan izrazito politički cilj. Taj privid je važan momenat ideološke racionalizacije. Tako je na prošlogodišnjoj konvenciji Asocijacije za slavističke, istočno-evropske i evroazijske studije, koja je održana u Bostonu, od 21. do 24. novembra 2013. godine, u hodnicima, foajeima i salama hotela Meriot, čovek mogao uočiti desetine programa, sesija, panela i diskusija. Bilo je prilično jednostavno prepoznati tri preovlađujuće grupe tema.

Svakako da je bilo dosta tema okupljenih oko prevashodno umetničkih pitanja i književnosti kao umetnosti, poput sesija posvećenih odnosima između Mihaila Bulgakova i Novog zaveta, Deržavina i pesnika njegovog kruga, Puškina i osamnaestog veka, ponovnim čitanjima Idiota Dostojevskog, problemima konverzije i značenjima vere u Ani Karenjinoj. U takvim radovima – bez obzira na njihove implikacije koje se mogu granati u različitim pravcima – preovlađujuće interesovanje i istraživanje prebiva u područjima književnih – kao estetskih i saznajnih – svojstava.

Bilo je sasvim predvidivo što je najviše radova okupljeno u području čiste politike: oni su osvetljavali brojne ekonomske, demografske, idejne, kulturne sadržaje u prošlosti i u sadašnjosti. Neki sadržaji dobili su pak začuđujuću aktuelnost gotovo odmah nakon spuštanja zavese na konvencijskoj pozornici. Tako je jedan rad posvećen nepriznatim državama unutar bivšeg SSSR-a i njihovom upoređivanju sa Kosovom i Metohijom. Upravo je ova tema postala zapanjujuće aktuelna u času kada je položaj Krima došao u središte svetske pažnje. Sličan je bio i okrugli sto posvećen Olimpijadi u Sočiju, koja je tek predstojala, kao i njenom značaju za rusku politiku, ekonomiju i društvo.

Na samoj konvenciji preovlađivale su – što je i prirodno – ruske teme, koje su bile ukrštene sa brojnim ukrajinskim temama. Neke postavke delovale su kao nagoveštaj istorijskog revizionizma, poput istraživanja posvećenog paraleli između Staljina i Bandere u kontekstu „politike totalitarnih lidera u savremenoj Ukrajini“. Ovo poništavanje realnih i verodostojnih istorijskih sadržaja u korist objedinjujuće odrednice totalitarizam deluje kao predosećanje događaja koji će otpočeti par nedelja kasnije u Ukrajini.

Nesumnjivo najprivilegovanija tema skupa bila je vezana za svojstva vladavine ruskog predsednika Vladimira Putina. Brojni radovi behu rasprostrti u širokom rasponu: radovi posvećeni obojenim revolucijama i njihovom uticaju na rusku spoljnu politiku; istraživanja revolucije u glavama ljudi, koja se procenjuje na osnovu odnosa između Putinove Rusije i uplašenih građana; proučavanje različitih vidova fatalne prepletenosti Rusije i Evropske unije; akademska traganja poljskog autora za simptomima arapskog proleća u Rusiji, kao i traganja finskog autora za izbornim manipulacijama u Putinovoj Rusiji; okrugli stolovi na kojima se razgovaralo kuda ide Rusija posle dve decenije prezidencijalizma, kao i o tome da li ima kraja – nota bene – Putinovom termidoru. Sve ove teme pojaviće se, sa zastrašujućom silinom, u vodećim svetskim medijskim mrežama nekoliko nedelja docnije. To nam pokazuje da je konvencija nastojala da oblikuje prirodu političkih perspektiva i razgovora za narednih godinu dana.

Teme koje možemo situirati u područje kulturne politike zadiru – na različite načine i sa različitim jačinama – kako u područje književnosti tako i u područje politike. Tako je svakodnevno postojala sesija o mestu i značenju grada u književnoj i filmskoj imaginaciji, kao i o njegovom mestu u ekonomiji i politici savremenog sveta. U sadržajima tih sesija mogao se prepoznati osnovni pravac razmišljanja u duhu pomeranja autonomnih književnih i umetničkih značenja ka eminentno političkim značenjima. To je otkrivalo prelazni karakter područja kulturne politike.

Nije nikakvo otkriće da je književno delo plod ukrštaja, preoblikovanja, preinačenja različitih tradicija, kao što nije nikakva novost da je za nekog pisca od predodređujućeg značaja znao biti susret sa delom pisca druge nacionalne tradicije. Ova unutrašnja slojevitost umetničkog dela može imati različite odjeke. Oni se mogu shvatiti na različite načine, u skladu sa onom poukom koja nam kazuje da je delo često mudrije od svog autora, odnosno da ono ne mora da bude shvaćeno onako kako ga njegov autor shvata. Tako se biće književnosti obrazuje kao višeslojno. Ali, neosvešćeno prenošenje situacije u kojoj pisac ne treba da određuje razumevanje svog književnog dela, jer se ono – kao estetski predmet – obrazuje u svesti čitaoca, na situaciju u kojoj je piščevo mišljenje o sopstvenom književnom identitetu beznačajno ili zanemarljiva činjenica, obeležava prelaz iz područja književnosti kao umetnosti u područje književnosti kao činioca kulturne politike.

To su, međutim, dva bitno različita područja. Nerazlikovanje načelno odvojenih duhovnih područja, između kojih nesumnjivo postoje višestruke veze, koje – međutim – nemaju predodređujući nego posredni karakter, plod je potrebe za ideološkom racionalizacijom književnosti. Da bismo to pokazali, od pomoći nam može biti pojam koji su ruski formalisti i češki strukturalisti preuzeli od Broderika Kristijansena. To je pojam dominante. Ona se – kako kaže Roman Jakobson – „može definisati kao središna komponenta umetničkog dela“, kao nešto što „usmerava, određuje i preobražava ostale komponente“, kao ono što „jamči za celovitost strukture“ i kao nešto što ne postoji „samo u pesničkom delu jednog umetnika ili u pesničkom kanonu… već i u umetnosti datog razdoblja, posmatranoj u celini“. Otud je prirodno pretpostaviti postojanje dominante i u različitim duhovnim područjima.

[restrictedarea]

CILJEVI U PORECIMA MOĆI U području književne umetnosti postojanje raznorodnih svojstava i veza – kulturnih, poetičkih, istorijskih – uvek je u krajnjoj svrsi usmereno ka dominanti koja je iskazana u estetskoj i saznajnoj funkciji književnog dela. Ista ta svojstva i veze – kada se pojave u području kulturne politike – bivaju podređeni instrumentalnom karakteru koji im daje dominanta samog političkog područja. Otud politička svojstva književnog dela nisu činjenice istog reda kada se pojave kao svojstva kulturne politike. Nastojanje da se ova razlika zanemari, plod je namere da se ostvari sasvim precizan politički cilj u porecima moći: kulturne, simboličke, ideološke.

U području kulturne politike – kada je reč o književnosti – preovlađuju dva kretanja: od politike ka književnosti i od književnosti ka politici. Naporednost ovih kretanja dočaravaju dve sesije: strogo književne teme, posvećene romanima Dostojevskog i Remizova, uokvirene su sesijom o raznolikostima demonskog iskustva, da bi – na političkom nivou – ova sesija bila komplementarna sa okruglim stolom o demonologiji i politici sećanja u Putinovoj Rusiji. Ova naporednost nam naznačuje višesmernost područja kulturne politike.

Reprezentativan primer za situiranje jedne eminentno političke teme u različite – istorijske i umetničke – kontekste predstavljalo je postavljanje teme posvećene Pussy Riot. Ovom politički usmerenom performansu bio je posvećen veliki broj radova: ispitivan je status performansa u okviru odnosa crkve i države i u elektronskim medijima; sam politički performans je postavljen u kontekst ruske narodne karnevalske tradicije; crkva Hrista Spasitelja tumačena je kao ukleta kuća; čitav okrugli sto posvećen je diskusiji o odnosu Pussy Riot i postmoderne u ruskoj kulturi; ovaj politički performans stavljen je – na drugom okruglom stolu – u kontekst revolucionarne vizuelne estetike; stvar je verovatno dovrhunila u predavanju koje je postavilo problem: da li su Pussy Riot stvarno novi Maljevič?

 

PRENOS KNJIŽEVNIH U POLITIČKA ZNAČENJA U svim ovim radovima postavka načelno kao da isključuje političke sadržaje, motive i odjeke, aktuelne ideološke podsticaje, medijsku promociju i rasejavanje samog političkog performansa, jer usmerava pažnju ka njegovim istorijskim ili umetničkim kontekstualizacijama. To je pouzdan put da se – naglašenim estetizacijskim i kulturološkim uokvirivanjem političkog – proširi osnova dejstva jednog eminentno zapadno (američki) usmerenog političkog performansa, da se on površinski depolitizuje, da bi njegovo istinsko političko dejstvo dobilo produženo kulturno rasprostiranje. To je putanja na kojoj se odvija prenos političkih u kulturna značenja.

Šta bi bio pokazatelj suprotnog pravca u području kulturne politike? Kako se, dakle, odvija prenos književnih u politička značenja? To nam pokazuje Politikina upotreba Bernharda. Njena osnovna teza je da Bernhard „bez dlake na jeziku govori i o puzajućem neonacizmu i potmulom antisemitizmu sopstvene okoline“. No, nije Bernhard jedini pisac koji je imenovao neonacističke impulse i simptome u austrijskom i nemačkom javnom mnjenju. Zašto je Politikin izbor pao baš na njega? Nije on čak ni jedini takav austrijski pisac: možda čak nije ni najznačajniji austrijski pisac posle Muzila koji je to rekao. Jer, nisu njegove ove reči o novinskom izveštavanju koje je „ispunjeno neiscrpnom i gotovo zavidno samosvesnom mržnjom“, pošto u  glavnom nemačkom listu postoji „čovek koji vodi glavnu reč mržnje“, koji je „jezgro mržnje“, „ali, naravno, on ne postupa (i to proračunato) na svoju ruku i sam“. Nego? „Ceo taj list zna šta radi“, pošto je „u suštini… organ najmračnije sekte, svojevrsne sekte moći, a uz to još i nemačke“, budući da „pri tom izliva onaj otrov koji se nikada ne može zalečiti: otrov reči“.

Rasprostiranje ovog neonacističkog otrova nije, dakle, individualna nego društvena nemačka crta. Jer, „kako, nasuprot tome, stoje stvari sa svešću nemačkog i austrijskog naroda o tome šta je tokom Drugog svetskog rata na Balkanu neprestano činio i nalagao da se učini“? I: „ne predstavlja li takva nemačko-austrijska puka obaveštenost, ali uz uporno odbijanje da se ma šta ima prisutno u svesti, jednu sasvim drugačiju duševnu bolest od takozvane paranoje? Neko vlastito ludilo?“ Sasvim izričito: „jedan katolički, klerikalni, fašistički, tipični austrijski list“ ili „fašistički, gramzivi, pobednički, nemački“, jer „ono s čime mi danas imamo posla je ¸jezik Četvrtog rajha‘.“ Sve je to napisao Peter Handke. Zar ovde nisu sasvim izričito imenovani elementi puzajućeg neonacizma austrijske i nemačke javne svesti? Zašto, dakle, izbor nije pao na Handkea?

Zašto bismo, dakle, privilegovali bernhardovsko a ne i handkeovsko prepoznavanje puzajućeg neonacizma? Gde je Handke opisao ove fenomene? U spisu Pravda za Srbiju. To je razlog zbog kog Politika zanemaruje Handkeovo prepoznavanje puzajućeg neonacizma, a privileguje Bernhardovo. Jer, handkeovska perspektiva isključuje prenos književnih opisa u odabrano područje kulturne politike: kao prenos upravljan idejom da ih u daljim preobraženjima dovede do odabranog područja čiste politike. Handkeovska perspektiva onemogućava, dakle, da uvide u puzajući neonacizam austrijske i nemačke javne svesti hermeneutički primenimo na srpske prilike i okolnosti: na ovoj primeni počiva sva aluzivnost Politike. Handkeova perspektiva je neupotrebljiva sa stanovišta opšteg i konformističkog očekivanja koje je utvrđeno rasporedom kulturnih i političkih sila.

Sámo prenošenje Bernhardovih uvida o puzajućem neonacizmu odvija se – i to je presudno za zanemarivanje handkeovske perspektive – u skladu sa davnašnjom propagandnom matricom koja interpretativno vlada zapadnim (američkim) razumevanjem raspada titoističke Jugoslavije: u njoj je primarna srpska odgovornost za takav istorijski ishod. Ta matrica je dobila propagandni i simbolički pečat u poistovećivanju Slobodana Miloševića sa Hitlerom. Ako se setimo preovlađujućih tema i sadržaja konvencije u Bostonu, zar nas iznenađuje što se u tako istkanoj interpretativnoj mreži pojavilo – u kontekstu ukrajinske krize – medijsko poistovećivanje Putina sa Hitlerom?

Kako je između dva poistovećivanja prošlo prilično vremena, kako su nas događaji u Srbiji, Iraku, Libiji, Siriji, u arapskom proleću i obojenim revolucijama, obogatili brojnim saznanjima, postalo je očigledno, odviše očigledno da su sama poistovećivanja i plod populistički shvaćenog resantimana, kao što su izraz nevešto prerušenih kolektivnih frustracija. Budući da se ova svojstva pronalaze u zapadnim (američkim) društvima prirodno je što ih ne opaža Politikin denuncijant. Jer, njegovo je uho podešeno da čuje samo srpsku frekvenciju populizma, resantimana i frustracija.

 

POTMULI IMPULS Univerzalnost Bernhardovih opisa puzajućeg neonacizma i potmulog antisemitizma leži u osvetljavanju antropoloških i kulturnoistorijskih konstanti, koje se recepcijski mogu svuda aktuelizovati. Kada se ove konstante aktuelizuju i konkretizuju u posebnoj sredini, samo za nju, bez konkretnih i proverivih istorijskih potvrda, onda se one prenose u partikularno područje kulturne politike, jer se instrumentalizuju. O kakvom puzajućem neonacizmu u Srbiji možemo govoriti ako je narod upravo izglasao jednopartijsku skupštinu, budući da nema nijedne evroskeptičke niti nacionalno orijentisane stranke u njoj: svi, naime, bezuslovno ispovedaju uverenje kako Evropa nema alternativu? Da li nam Politika sugeriše kako je to – neonacističko uverenje? Nastojanje da se nametne neistinita predstava o potmulom neonacizmu jeste plod nauma da se stvori jednoobrazno društvo, sa neprestanim umnogostručavanjem srpske krivice u javnoj svesti.

Upravo to nastojanje ima autentično potmuli totalitarni impuls i tradiciju. Jer, po privrženosti i neodstupnoj odbrani pravednosti, čovek može sledovati Handkeu. Kada Politika u tim svojstvima pronalazi sličnost sa Hajderom, sa podtekstom da je reč o neonacističkoj sličnosti, onda ona otkriva javnu privrženost denuncijantovoj individualnoj formiranosti u davnašnjoj intelektualnoj i političkoj tradiciji Latinke Perović: ona je, naime, prepoznala u Dejanu Medakoviću ni manje ni više nego – nacistu.

Nije, dakle, reč o Bernhardovoj umetnosti nego o kulturnopolitičkoj upotrebi Bernharda: budući da odgovara – kao što Handke ne odgovara – zadatom modelu koji zahteva nove istorijske evidencije u području srpske krivice, Bernhard je privilegovan kao ideologema, a ne kao pisac. Kao i Kiš. Zbog veza između književnosti i kulturne politike, koje nesumnjivo postoje, kao i zbog naporednog postojanja istih književnih činjenica u dva različita registra, nastojanje da pisac postane ideologema ima karakterističan oblik teorijske – ideološke i političke – racionalizacije.

Tako kulturna politika preuzima imanentna svojstva književnosti i upotrebljava ih u sasvim političke svrhe. Ako naumimo da se tom nastojanju suprotstavimo u samom književnom području, snaga racionalizacije izvire iz njenih veza sa tim područjem. Otud je neophodno da svako suprotstavljanje ima konkretan i politički vid: da se što detaljnije usredsredi na pojedinačni slučaj pisca, dela i književno-kulturnih svojstava.

Sve to pokazuje da ideološke – kulturološke ili političke – racionalizacije nastaju u čudnoj mešavini nečega što je – u reprezentativnom broju slučajeva – ipak moguće precizno razlikovati i razdvojiti, da one apsolutizuju granične slučajeve i da su u bitnoj podudarnosti sa nastojanjima zapadnih (američkih) moći. One obrazuju podlogu na kojoj te moći – inercijom ili direktnim, odnosno indirektnim uticajem – imaju arbitrarnu ulogu. Savremene ideološke racionalizacije imaju za cilj da obezbede političko i kulturno prvenstvo zapadnih (američkih) moći.

 

LINIJA RAZLIKOVANJA U svetlosti ovih saznanja, valja odmeriti prirodu Politikine denuncijacije po kojoj pozitivno mišljenje o Vasovićevoj knjizi imaju oni koji teže da srpsku književnost izoluju i odvoje od sveta. Kako se može reći da tome teži neko ko je detaljno i prvi analizirao vrstu književne komunikacije između Crnjanskog i Getea, Stendala, Kazanove, Dostojevskog, Tolstoja, Joneska, Džojsa, Homera, Mana, Bulgakova? Ili neko ko je Lažnog cara Šćepana Malog postavio u paralelu sa Šilerom i Puškinom, Hebelom i Žarijem, kao što je Andrićevu priču Trup postavio u paralelu sa Klajstovom Pentesilejom? Ili neko ko je prvi utvrdio vezu između proze Dragiše Vasića i Dodea, Arcibaševa, Strindberga, Tolstoja, Dostojevskog? Ili neko ko je prvi osvetlio teorijska shvatanja Nikole Miloševića u kontekstu dela Karla Jaspersa, Hane Arent i Ridigera Zafranskog? Kako odvaja srpsku književnost od sveta neko za čije je analize Zoran Konstantinović – a da ga nije lično ni poznavao – napisao da su najdosledniji primeri za primenu intertekstualnog pristupa u nas?

Ako bismo činjenice sagledali u institucionalnom i akademskom okviru, kako odvaja srpsku književnost od sveta neko ko je ne samo prvi nego i jedini profesor Filološkog fakulteta u Beogradu koji je ko-mentor pri izradi dvojnog doktorata koji se radi u državnoj saradnji Beogradskog univerziteta i Hale-Lajpcig univerziteta? Takav doktorat mora biti napisan na dva jezika, nemačkom i srpskom, branjen pred komisijom koja se sastoji od dva srpska i dva nemačka profesora, naporedo na srpskom i nemačkom jeziku: neophodan je, naravno, kandidat koji ispunjava sve ove uslove. Kako je moguće da je taj kandidat – koji je u više navrata boravio na stranim univerzitetima – odabrao za mentora ovakvog doktorata onog profesora koji navodno teži da odvoji srpsku književnost od sveta?

Ako svi ovi podaci sasvim očigledno pokazuju kako nema ni trunke istine u Politikinim karakterističnim i tipiziranim optužbama, odakle one dolaze? Gde se, dakle, nalazi odlučujuća linija razlikovanja? Ono ne prebiva u različitim shvatanjima književnosti, niti u nepodudarnom osvetljavanju njenih raznorodnih svojstava, što su relativno neutralne stvari, kao što ne prebiva ni u kakvom odvajanju od sveta, nego se odlučujuće razlikovanje nalazi u stremljenju različitim ciljevima u području kulturne politike.

 

IZDAJA JEDNE PERSPEKTIVE Jedna od najdelotvornijih ideoloških racionalizacija vezana je za institucionalno nametanje jugosfere kao nadmoćnog uokvirivanja književnosti u područjima postjugoslovenskih država. Ona se začuđujuće dodiruje sa apelovanjem za pounutrašnjivanjem bernhardovske perspektive, sa žalom što Bernhard nije rođen „u Srbiji… u Bosni, Hrvatskoj, Bugarskoj, odnosno nekoj drugoj zemlji regiona“, sa žalom što ćemo „morati još da pričekamo pre nego što u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu, primerice, na sceni nacionalnih pozorišta s uspehom budu postavljeni komadi pisca koji, primereno ovdašnjim relacijama, tematizuje ono o čemu bez ustezanja govore Bernhardovo Lovačko društvo, Tri heroja ili pak drama Pred upokojenjem.“ Ovaj žal se nalazi u dosluhu sa naglašenom Politikinom svešću o nasušnoj potrebi za preispitivanjem „dubioznosti i protivrečnosti“ države kao takve.

Kako ovaj apel Politikinog denuncijanta pounutrašnjuje bernhardovsku perspektivu, koju – kako sam kaže – karakteriše obračun sa lažnim sentimentom prema sopstvenom poreklu, jeziku, kulturi, povesti, državnoj politici i njenim eksponentima? Zašto je u ovom nabrajanju zemalja i gradova koji čekaju svog Bernharda Politikin denuncijant propustio da poželi bernhardovsku perspektivu na podgoričkoj pozornici, da imenuje Crnu Goru, kad je u njoj rođen, vaspitan i školovan? Zar to nije izdaja bernhardovske perspektive? Zar to nije neki zaostatak sentimenta? Gde je obračun sa crnogorskim poreklom? Gde je rečenica kako je novouvedeni crnogorski jezik „nezgrapan i drvenast, užasan jezik koji ubija sve svetlo i lepo“? Gde je upozorenje kako je crnogorska „uzvišena kultura od davnina“ – koja je uzorno srpska kultura – u suprotnosti sa vladajućim „varvarskim primitivizmom“? Gde je čulo koje opominje da je četvrt veka vladavine jednog čoveka učinilo da ljudi u Crnoj Gori budu okruženi „večnom otadžbinskom tamnicom u kojoj elementi gluposti i sebičnosti postaju… dnevna potreba“? Gde je apel da na podgoričkoj pozornici odjeknu nasušno potrebne reči koje preispituju dubioznost i protivrečnost crnogorske državnosti?

Zar apel za Bernhardom, da bi bio dosledno bernhardovski, ne treba uputiti – naporedo sa Srbijom i Bugarskom – i rodnoj grudi, jer se njoj Bernhard obraćao nemilosrdno i često, kao i Vasović – srpskoj? Odakle ova nedoslednost u odnosu na bernhardovsku perspektivu? Da je reč o usvojenoj handkeovskoj perspektivi, čoveku bi bilo lakše da shvati: pravednost za Srbiju nas vodi do pravednosti za druge države i narode u regionu, poglavito sentimentalno za lomnu Crnu Goru. Ali, Politika traži i zahteva Bernharda: njen denuncijant vapi za Bernhardom. Dakle: hic Montenegro, hic salta.

 

SREDIŠTE NAŠIH SPOROVA Sam austrijski pisac pominje se, međutim, instrumentalizovano: asimetrično u prividnom simetrizmu zemalja i gradova regiona. Odakle to? Kada je – u 2008. godini – bila u toku akreditacija Filološkog fakulteta, u odsustvu jednog broja profesora i saradnika, na sednici Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima preimenovano je ime nastavne grupe za srpsku književnost i srpski jezik: ona je imenovana kao grupa za jugoslovenske književnosti i srpski jezik. Tako je – u Beogradu, u 2008. godini, u Srbiji – uklonjeno srpsko ime uz jednu nastavnu grupu književnosti i zamenjeno jugoslovenskim imenom.

To je učinjeno u vreme kada je u Zagrebu – kao eminentno nacionalna katedra – već dugo postojala Katedra za hrvatski jezik i književnost kao potpuno samostalna katedra, dok su se jugoslovenske književnosti proučavale na slavističkom odseku: u Osijeku, Rijeci i Splitu, one se – na ovakav način – i ne proučavaju. Tako je i u Nikšiću izdvojena Katedra za crnogorsku književnost, ona se favorizuje na račun Katedre za srpsku književnost, jer se od nje nastoji stvoriti eminentno nacionalna katedra.

Tek kada sam šefa beogradske Katedre energično upozorio da bi ova sramna odluka – čiji je jedan od istaknutih protagonista bio Politikin denuncijant – mogla da dovede do propasti celokupnog akreditacionog procesa, jer sam spreman da je učinim problematičnom na svim akademskim, političkim i javnim nivoima, tek kada sam snažno i pismeno podržan od naših najuglednijih profesora i jednog broja mlađih kolega, došlo je do vraćanja srpskog imena u ime nastavne grupe studija književnosti. Tako smo osujetili naum da se institucionalno ukloni srpsko ime iz nastavne grupe književnosti i zameni jugoslovenskim imenom.

Kako je moguće da postoji nacionalna katedra književnosti u Zagrebu, da se tamo jugoslovenske književnosti premeštaju u sekundarne sadržaje slavističkih odseka, da sve to ne smeta hrvatskoj državi da postane član Evropske unije, dok se u našoj zemlji – pod vladavinom parole Evropa nema alternativu – neprestano nastoji ukloniti nacionalna katedra, premda nismo bili ni kandidat za člana Evropske unije?

To je središte naših sporova. Ne sporimo se oko otvorenosti prema svetu, niti oko potrebe da naši studenti i kolege budu u vezama sa bilo kojom univerzitetskom adresom, nego se sporimo oko neprestanog javnog (Politika) i institucionalnog (Filološki fakultet) nastojanja da svet posmatramo, shvatamo i tumačimo kroz optiku titoističkog jugoslovenstva: kao instrumenta hrvatske kulturne politike. Ovaj nametnuti okvir je istorijsko iskustvo potvrdilo kao višestruko štetan za našu istorijsku i kulturnu egzistenciju, on nema nikakvog uporišta u našem državnom ustrojstvu, niti ima bilo koje države u regionu koja ima takav institucionalni oblik svoje središnje katedre za književnost.

Budući da u meni imaju neodstupnog sledbenika saznanja o tome da srpska književnost i kultura – koje imaju i jugoslovensku, i balkansku, i slovensku, i evropsku komponentu – ipak postoje i da ih ne treba postepeno i mimikrijski utapati u jugoslovenske književnosti i kulture, da bismo ih tako postupno razložili do stadijuma srbijanske književnosti i kulture, sledbenici titoističkog jugoslovenstva nastoje da me javno žigošu optužbama za antisemitizam, za nasilje, za srpski nacionalizam, za neonacizam, za fašizam. Ovaj žig treba da me javno prevede u nepostojanje.

Kako to izgleda? Kada Miloš Ković – kako saznajemo iz integralnog teksta njegovog razgovora za Politiku, koji je objavljen na sajtu Novog standarda – naglasi da treba razlikovati evropske vrednosti od evropskih interesa, on obzirno upućuje na moje ime, jer je to stav iznesen i podrobno obrazložen u mojoj knjizi Duh samoporicanja. Ali, kada se sam razgovor pojavio – 19. aprila 2014. godine – u kulturnom dodatku Politike, iz njegove rečenice je uklonjeno pominjanje mog imena. To znači da stav može da bude tolerisan, ali ne i označeni čovek: i kad nije sporno mišljenje, ostaje sporna – ličnost.

Kada pak Andrej Fajgelj pomene moje ime – 3. maja 2014. godine – onda se ono pojavljuje samo zato da bi – 10. maja 2014. godine – u kulturnom dodatku Politike došlo do četvrtog napada na moju ličnost. Ako uočimo koliko je prostora odvojeno za kritiku Fajgelja, onda prepoznajemo da je odbijanje mog teksta o Vasovićevoj knjizi bilo politički motivisano, budući da je sada izdvojeno više prostora nego što je zahtevao moj odgovor na prvi napad Politike. Ako izbrojimo sve objavljene tekstove koji su se u Politici usmerili protiv Fajgeljevog teksta, onda saznajemo da ih je tačno – pet (5). To je u brojku istovetno sa procenom koju sam dao – pre ove polemike – o Politikinom osećaju za ravnopravnost. Ako vidimo da se u Politici insistira na Fajgeljevom uklanjanju iz javnosti, što je zahtev da čovek postane javno mrtav, onda je jasno koliko je diskriminatorska sama namera Politike.

Kada se čovek pominje iz broja u broj kulturnog dodatka Politike, povodom stvari koje nisu ni u kakvoj razumnoj vezi sa njim, kao što se meni događa već preko mesec dana, onda je reč o programiranoj nameri da se on pretvori u kazneni primer za one koji bi se eventualno oduprli nadolazećem projektu jednoobraznog društva. Slava onoga ko – u mom slučaju – utire put ovom izvorno nedemokratskom nastojanju prirodno pripada denuncijantu sa maskom znanstvenika.

Ovakve pojedinačne diskriminacije – pod krinkom ideoloških racionalizacija – premrežile su našu javnu svest, jer se na taj način uspostavlja ideološki monopol koji treba da onemogući kritičku javnost. Sama mreža manipulativne javnosti nesumnjivo će se razgranavati dok se ne obrazuje odlučan pasivni otpor. Ništa ne nagoveštava ni najmanji otpor. I tada je, međutim, važno ostati na putu ka srpskom stanovištu: utoliko važnije ako se čoveku učini da korača sam.

[/restrictedarea]