Podsticaji na sve strane!

Piše Vasa Pavković

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

KULE, GRADOVI, Majstori kratke proze: od Gogolja do Fostera Volasa

SAI, Beograd, 2013.

Antologija s naslovom Kule, gradovi i podnaslovom „Majstori kratke proze od Gogolja do Fostera Volasa“ dobrodošla je prinova na izdavačkoj sceni. Knjigu (Izdavač SAI, Beograd, 2013) su priredili prevodioci Arijana Božović i Borivoj Gerzić i na preko 500 strana ona donosi ne samo antologijski izbor pripovednog žanra u poslednjih vek i po nego nam predočava njegovu istoriju preko ostvarenja vrhunskih pisaca.

Početak pripada rodonačelnicima – Gogolju, Pou, Turgenjevu, Mopasanu, Čehovu i Stivensonu. Mada je reč o realističkim pripovedačima, videćemo da se u delu nekih od njih, pa često i u priči iz sadržaja Kula, gradova vide fantastički ili horor elementi ili pionirski metatekstualni zahvati. Za nijansu se, kao kripto grupa, razlikuju naredni pripovedači, od kojih neki imaju vrlo čvrstu stilskoformacijsku vezu s rodonačelnicima, dok su drugi celinom dela više usmereni prema nadolazećim modernističkim dobima. U tu grupu ranih modernista uvrštavamo Andrejeva, Tolstoja, Lorensa, Džojsa, Mensfildovu, Akutagavu i Babelja, da bi od Hemingveja, Gazdanova, Kafke, Foknera, Šulca, Jursenarove i Ficdžeralda svetska priča postala modernistički odgovor velikih pisaca na prvi svetski sukob i apokaliptične socijalne i psihološke posledice.

Postmodernističke karakteristike u pripovedanju i pogledu na svet, u najrazličitijim varijacijama velikih majstora pripovedanja, videćemo kod Borhesa, Nabokova, Selindžera, Beketa da bi sa Kortasarom i Pinčonom ovaj pokret dobio i svoja tipološki presudna beletristička imena. Neku vrstu plodnih koraka unazad nalazimo kod Lesingove, Apdajka i Kundere a koracima unapred dospećemo do Bucatija i Kalvina. Još šarolikije ovo polje antologije Kule, gradova izgleda u segmentu čiji su predstavnici Elfride Jelinek, Singer, Bukovski, Levi, Andrić… Suština postmodernog zanimanja za oblik žanra i ispitivanje (višesmislenosti) formi i jezika (priče) najočitije se vidi kod Bartelmija, Mekjuena, Saramaga, Karterove, Kiša, Alis Manro, Bernharda i Basare… Posle ovog velikog talasa, svetska priča se komešala na razmeđu poznog modernizma i njegovih iskustava, (post)postmodernizma i aktuelnog trenutka u kojem postaju dominantni sirovi i surovi realizam (naturalizam) u pričama Karvera i Petruševske, odnosno minimalističko ispitivanje sveta (oblika naracije) kod Albaharija, Handkea… – i tako stigosmo do nesvodivog skupa pripovedača sadašnjice: Marijasa, Velša, Trevora, Balarda, Linde Dejvis, Vajatove, Kucija, Barnsa i Fostera Volasa.

Primetno je da su Arijana Božović i Borivoj Gerzić uvrstili u Kule, gradove i nekoliko srpskih pripovedača – a ja bih voleo da sam na stranicama antologije video i Boru Stankovića, Rastka Petrovića, Antonija Isakovića, Aleksandra Tišmu i sve tako do našeg vremena gde bi priče Miodraga Vukovića i Gorana Petrovića, recimo, poentirale vek i po srpske kratke proze.

Posmatrajući golemi izbor pripovedača iz sveta, čini mi se da je bilo mesta za Balzaka, Tvena i O Henrija, Moraviju, Čivera i Lenca, Pirandela, Moma i Hrabala, Ljosu i Markesa, Kuvera i Džona Barta, Kazakova, Ulicku i Ruždija… Ali negde se očito moralo stati, a ukusi dvoje antologičara ne moraju niti mogu da se poklapaju s ukusom prikazivača.

Kule, gradovi su prava knjiga za one koji vole (kratku) priču.

Vladislav Petković Dis: Sa zaklopljenim očima

Čačak, 2013.

Sigurno je da se srpski književni kritičari nikada neće složiti o tome kada je začet pesnički modernizam u našoj lirici. Jedni će tvrditi da on otpočinje sa pesmom Spomen na Ruvarca Laze Kostića, drugi će njegov početak pomeriti ka ingenioznoj pesničkoj naraciji Vojislava Ilića. S puno prava neki će prvim srpskim modernistom proglašavati ironično i demistifikatorski nastrojenog mladog Milana Ćurčina. Poslednjih decenija, međutim, početak moderne kod nas ipak se presudno vrtloži oko pojave i pesničkog dela Vladislava Petkovića Disa, čiji originalni jezički spojevi i semantička prekoračenja, nejasnosti i mutnoće, hrapavosti i „pogreške“ nemaju „predaka“ među romantičarima ali ni među njegovim savremenicima. Disov globalni defetizam i mističnost, njegova ukletost u poeziji i životu stvorili su kod savremenijih kritičkih naraštaja snažan utisak da se u Disovim čudesnim pogocima i fantastičnim „zalutima“ vidi izvor svega što je moderno i što će se nametnuti posle Prvog svetskog rata u pesništvu Crnjanskog i Rastka, ali i raznovrsnih avangardista u 20-im i 30-im godinama dvadesetog veka.

Uspomenu na Disa, sem čuda njegove neobjašnjive, eterične poezije, najviše čuva čačanska biblioteka s njegovim imenom i manifestacija „Disovo proleće“, koje preko pola veka iznova obnavljaju disovski žar. Proslavljajući upravo taj jubilej, ova biblioteka je objavila sabrane Disove pesme pod naslovom Sa zaklopljenim očima. Ova lepa knjiga, mislim na korice i dizajn, kao i sadržinu, sačinjena je od nekoliko delova. Otvara je analitični predgovor Radivoja Mikića, koji u sebi sabira i komentariše mnoga dostignuća i otkrića srpskih kritičara koji su se bavili tajnom Disa, ali ide i korak dalje u globalnom pogledu na njegovo delo i značenja mnogih pesama. Posle tog uvoda u knjizi je prezentovana legendarna zbirka Utopljene duše, a za njom i malena i dugo godina (obično iz ideoloških razloga) potcenjivana Disova druga „patriotska“ knjiga Mi čekamo cara. Potom čačanska zbirka donosi „Ostale“ Disove pesme, u pet hronološki poređanih krugova, kao i „Dodatak“ u kojem se nalazi šest pesama, većinski posvećenih deci. Završni segment izdanja čini opsežni pogovor Danice Otašević „Ovaj život Vladislava Petkovića Disa“, u kojem je pesnikova biografija napisana prema nizu često novootkrivenih činjenica o kretanju njegove neobične sudbine i reakcijama na njegovo delo. Reč je o svojevrsnoj knjizi u knjizi, bez koje se u budućnosti ne bi smelo pisati o Disu, niti bi se smele zanemarivati ispravljene omaške prethodnika. Na preko 300 strana, dakle, čačanska biblioteka je povodom 50 godina pominjane manifestacije podigla nezaobilazan spomenik Vladislavu Petkoviću Disu.

Za radost i pohvale!