„Obojene“ revolucije pod mikroskopom Srpske

Piše Miodrag Zarković

Naučni skup u Banjaluci, jedinstven u svetu, potanko je razmotrio zlokobni fenomen spolja indukovanih državnih prevrata i Republici Srpskoj, koja lako može da bude meta takvog udara sa Zapada, i ponudio čitav niz stručnih i primenljivih saveta kako da se pripremi za moguće izazove te vrste

Po obliku dosta živahniji, a suštinski značajno poučniji nego što slični događaji najčešće jesu, naučni skup „Obojene revolucije kao instrument geopolitičke transformacije“ – održan u banjalučkoj Akademiji nauka i umjetnosti Republike Srpske 26. aprila – predstavlja jedinstven poduhvat na svetskom nivou. Ovaj skup je, naime, sa više uglova razmotrio takozvane „obojene“ revolucije, tj. manje ili više nasilne prevrate koji su i osmišljeni i potpomognuti i rukovođeni spolja, ali je samo mesto održavanja skupa dodalo nesvakidašnju ozbiljnost celom poduhvatu. Glavni grad Republike Srpske naprosto predstavlja savršenu tačku sa koje bi trebalo sagledati fenomen „obojenih“ revolucija, ali i poslati poruku silama koje iste podstiču – jer se Republika Srpska od samog osnivanja nalazi na žestokom udaru onih koji poslednjih godina rovare po Bliskom istoku ili postsojvetskom prostoru, a ipak uspeva da udarima odoleva.

Prostije rečeno: mnogo je korisnije, a i delotvornije, na opasnosti od „obojenih“ revolucija ukazivati tamo gde će „obojeni revolucionari“ i dejstvovati, nego negde gde ova pogubna oruđa geopolitičkih nasilnika nikada neće biti upotrebljena.

U tom smislu, banjalučki skup bio je odista posebna priča, jer je to bio prvi put da se o „obojenim“ revolucijama razgovara u zajednici koja je označena kao meta, pa da razgovor još bude na ovako visokom nivou. O nivou dovoljno svedoči spisak učesnika naučnog skupa: bili su tu stručnjaci iz Rusije, Nemačke, Venecuele, Ukrajine, Amerike, Srbije, Federacije BiH i Republike Srpske. Priroda skupa je, dakle, bila sasvim međunarodna, u najpunijem smislu te reči – što je i priličilo, ako uzmemo u obzir da su pokrovitelji skupa bili Fond strateške kulture iz Moskve i Istorijski projekat Srebrenica iz Den Haga.

ERUPCIJA IZ VENECUELE Banjaluka je imala još jednu prednost, vidljivu svakome ko se malo pomeri iz okruženja koje se nalazi pod evro-američkim misaonim ropstvom. Prekaljena u nebrojenim borbama za opstanak, Republika Srpska zbilja ne može sebi da dopusti taj luksuz da se uljuljkuje bilo kakvim bajkama, pa ni onima sveprisutnim u Srbiji, o kakvoj svetloj evropskoj budućnosti koja samo što nije. Usled toga, u Banjaluci i naučni skupovi sadrže energije, strasti i ljudskosti više negoli se u blaziranim evropristupnim sredinama može naći na studentskim raspravama.

Posebno je, u ovom pogledu, prednjačila ambasadorka Venecuele u Srbiji, doktorka Dia Nader de al-Andari. Ako mislite da joj je ime dugačko, trebalo je da joj vidite govor: trajao je punih sat i po! Ali, bukvalno nikoga nije ostavio ravnodušnim. Bila je to prava erupcija društvenopolitičkog otpora američkom planetarnom terorizmu, potkovana zadivljujućim primerima borbe za očuvanje slobode i samostalnosti koju Venecuela s velikim uspehom vodi već više od 15 godina, tačnije, od kako je lane preminuli Ugo Čavez bio prvi put izabran za predsednika države. Ambasadorka Nader je održala svojevrsno predavanje o Venecueli i tamošnjim prilikama, usijanim usled neprestanog nastojanja Vašingtona da ujarmi venecuelanski narod i otme mu sirovine – prvenstveno naftne rezerve, po kojima je Venecuela bez premca u svetu:

„Ja sam ovde u svojstvu ambasadora, a po zanimanju sam profesor fizike, ali ono što ja zaista jesam, to je – revolucionar“, predstavila se na početku iscrpnog izlaganja Dia Nader, obučena u boje venecuelanske zastave. Mislila je, naravno, na sasvim drugu vrstu revolucionara od „obojenih“: na revolucionarne borce protiv američkog i zapadnog iživljavanja nad ostatkom čovečanstva.

[restrictedarea]

Potom je govorila o mnogim iskustvima svoje zemlje, između ostalog i o svima dobro poznatim medijskim lažima pripremanim u vašingtonskoj kuhinji:

„Venecuela je duboko pobožna zemlja, sa duboko pobožnim građanima. Pogledajte ovu fotografiju, na kojoj se vidi velika kolona ljudi, hiljade njih, kako učestvuju u crkvenoj litiji. Ovu sliku su američki mediji preneli kao fotografiju sa protivvladinih protesta!“

Snažan osećaj državotvornog rodoljublja Dia Nader pokazala je kada je, u jednom od brojnih naglašenih trenutaka svog obraćanja, rekla da svaki predstavnik venecuelanske države kod sebe nosi primerke Ustava: tada je iz džepa izvadila minijaturnu kopiju venecuelanskog Ustava, koju je poklonila domaćinu naučnog skupa, Stefanu Karganoviću, što je izazvalo neskriveno oduševljenje okupljenih.

DALEKOSEŽNI ZAKLJUČCI Pored venecuelanske ambasadorke, koja je svakako bila jedna od „zvezda“ programa, i ostali učesnici skupa izneli su izuzetno zanimljiva opažanja i dalekosežne zaključke, koji će svakoj društvenoj ili državnoj tvorevini na koju se okomi Zapad moći prilično da pomognu u samoodbrani.

Ana Filimonova iz Moskve i Aleksandar Pavić iz Beograda obratili su se u ime Fonda strateške kulture i ponudili pogled na „obojene“ revolucije sa posebnim osvrtom na istočna dešavanja, tj. na tekuću ukrajinsku krizu. Saradnik „Pečata“, Sergej Belous, istoričar i politikolog poreklom upravo iz Harkova, još približnije je predstavio previranja u Ukrajini, koja neminovno podsećaju na možda prvu u nizu proameričkih revolucija najnovije vrste, a to je petooktobarski prevrat u Srbiji (odrađen pre nego što su boje postale zgodne za obeležavanje ovih događaja). Srđa Trifković, profesor na Banjalučkom univerzitetu i spoljnopolitički urednik američkog časopisa „Kronikls“, u osvežavajuće oštrom govoru izneo je čitav niz mera za koje smatra da bi Republici Srpskoj bile od neizmerne koristi, ukoliko se u budućnosti nađe pred izazovima indukovane revolucije – možda i najneposredniji bio je njegov savet da se što pre uspostavi posebna policijska jedinica namenjena prvenstveno za održavanje reda na političkim protestima kako taj zadatak ne bi bio poveren običnim, manje iskusnim policijskim snagama, koje od strane radikalnih protestanata lako mogu da budu isprovocirane na nepotreban sukob (što je česta taktika „obojenih“ revolucionara) i koje često nisu obučene za gerilsku borbu u gradskim sredinama za kakvom „obojeni“ revolucionari često potežu.

Da ni na Zapadu mnoge države nisu pošteđene iživljavanja Amerike, podsetio je nemački novinar i publicista Manuel Oksenrajter, inače čest gost Srbije, sa čijim se radom i gledištima čitalaštvo „Pečata“ pobliže upoznalo u prošlomesečnom intervjuu. O bezbednosnim izazovima, sa kojima se Republika Srpska može suočiti ukoliko se nasrtaji na njeno Dejtonom zajemčeno državotvorno tkivo pretoče u kakvu „obojenu“ revoluciju, govorio je profesor pravnih nauka i bezbednosti Predrag Ćeranić. Nije se, naravno, zanemarilo ni vrhunski opasno licemerje Zapada koje se ogleda u tome što se globalna ekonomska kriza, za čije izazivanje svu krivicu snose upravo zapadne vrhuške, koristi za potpirivanje nezadovoljstva u napadnutim društvima: na opasnosti od zloupotrebe tog nezadovoljstva ukazali su politikolog Neven Đenadija i sociolog Dževad Galijašević. Nadahnuto je bilo i obraćanje banjalučkog pisca i publiciste Danijela Simića, koji je najviše pričao o nevladinim organizacijama, tom najbolnijem pršljenu svakog društva napadnutog sa Zapada: mahom se oslanjajući na lična iskustva i poznanstva sa nevladinim jurišnicima iz Republike Srpske, Simić je istakao da, mada nisu toliko otrovne poput njihovih kolega iz Srbije, u sadejstvu sa drugim činiocima ove štetočine mogu da budu veoma škodljive po samu RS.

PREKO POTREBNA BUDNOST Skup je zaključio domaćin Stefan Karganović referatom u kojem je podvukao neprocenjiv značaj budnosti za opstanak Republike Srpske – a tu budnost je ovaj skup samo mogao da podstakne i ojača.

Da je podsećanje na neophodnost budnosti ipak potrebno, jeste utisak koji se nameće svakom dobronamerniku koji se ovih dana nađe u srpskom entitetu BiH. Ratna i poratna iskustva još uvek su sveža u sećanju tamošnjeg naroda, tako da je oprez – onaj koji, recimo, Srbiji ključno nedostaje već decenijama – na sreću prisutan u Republici Srpskoj. Zato su, Bogu hvala, propali svi dosadašnji pokušaji stranih spletkaroša da u RS pobude nekakav socijalno-ekonomski bunt, koji bi ugrozio same temelje entiteta i omogućio gaženje dejtonskog poretka. Takvi pokušaji su praktično neprestani (što je plastično pokazao Srđa Trifković, potanko nabrajajući ishitrene i izrazito zloslutne reakcije zapadnih zvaničnika na februarske nemire u muslimansko-hrvatskoj federaciji) ali je do sada oprez naroda RS bio nesalomiv (za šta je najsuvislije objašnjenje ponudio Danijel Simić opaskom da svi u RS pamte da se svojevremeni sukob Biljane Plavšić i Momčila Krajišnika oko prevlasti završio tako što su oboje dopali Haga). Oprez, međutim, nije nužno isto što i budnost. Ukoliko izostaje ovo drugo, ono prvo može da bude nedovoljno. Naročito ako se ima u vidu da „obojene“ revolucije, kao opasnost koja preti mnogim državama sveta, Vašington u konačnom izvođenju prepušta jurišnicima stasalim u beogradskom „Otporu“, čije je zlokobno prisustvo zabeleženo u svim žarištima na kugli zemaljskoj: pred takvim protivnikom, budnosti nikada dosta.

Banjalučki naučni skup o „obojenim“ revolucijama nije smetnuo s uma ni „otporaše“, kojima je bio posvećen jedan dokumentarni film, usredsređen na hvalisanja u kojima su oni sami brbljali o svojim metodama subverzivnog rada. Što će reći da je skup zaista okružio obrađenu temu sa svih strana. Republika Srpska imala je štošta pametno i korisno da čuje tamo. A i Srbija, ako ćemo iskreno. Još i više.

[/restrictedarea]