Milanko Šekler /virusolog i mikrobiolog/ – Neotkriveni kod virusa

Piše Nataša Jovanović

Kako se voda posle poplave bude postepeno povlačila, pojavljivaće se  „ostrva“ zemlje, koja će biti ne samo mesta gde će se ljudi vratiti već i glodari koji će se takođe boriti da prežive

Direktna veza između poplava i recimo, mišje groznice koja se pominje ne postoji. Postoji indirektna i ona se odnosi na povećanje populacije glodara. Miševi, kao i zmije bili su prinuđeni da plivaju i preživljavaju na istim mestima kao i ljudi. Kako se voda bude postepeno povlačila, pojavljivaće se „ostrva“ zemlje, koja će biti ne samo mesta gde će se ljudi vratiti, već i glodari, koji će se takođe boriti da prežive i daju potomstvo i u ovim okolnostima. Njima pogoduje puno hrane, propalih žitarica, njiva koje ljudi neće žnjeti, i njihova populacija će, može se očekivati, da bukne. Verovatnoća za obolevanje ljudi od mišje groznice se povećava sa većim kontaktom između ljudi i miševa, ali sve to se može izbeći kontrolom populacije, odnosno brojnosti glodara. Preventivna mera je sistemska deratizacija i sa njom se smanjuje mogućnost prenošenja bolesti koje dolaze od glodara kao rezervoara virusa i bakterija, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Milanko Šekler, načelnik Nacionalne referentne laboratorije za influencu, atipičnu kugu živine i groznicu Zapadnog Nila Veterinarskog specijalističkog instituta „Kraljevo“.

U kojoj meri pojave bolesti uzrokovane virusima (starim ili nekim potpuno novim) mogu da budu isprovocirane klimatskim promenama?

Klimatske pojave ne dovode direktno do pojave zaraznih bolesti, već do migracija i širenja životnog prostora pojedinih vrsta životinja koje mogu da budu rezervoar i vektor virusa. Seoba nekih vrsta ptica ili slepih miševa, koji mogu istovremeno da budu i rezervoar i prenosilac virusa, stvara mogućnost za pojavu neke nove bolesti. Jer najveći deo bolesti zajednički je za životinje i ljude, i od preko 1.500 infektivnih uzročnika negde oko 68 odsto jesu upravo oni koje nazivamo zoonoznim, odnosno zajedničkim. Od toga tri četvrtine predstavljaju bolesti koje su najopasnije, to jest šire se eksplozivno i lako. To znači da je velika verovatnoća da bolest koja je zarazna za životinje bude zarazna i za ljude. Što se tiče uticaja klimatskih promena na pojavu virusa, najbolji je pokazatelj podatak da temperatura viša za 0,1 stepen Celzijusa širi životni prostor insekata 150 kilometara severno i južno od ekvatora. Ako temperatura poraste za 0,1 stepen Celzijusa, insekti koji žive u Africi napreduju za 150 kilometara, severno od ekvatora, i samim tim, mogu se prenositi sa ostrva na ostrvo, i dospeti i do evropskog kontinenta. Što se tiče zavisnosti virusa i temperaturnih promena, možda je najbolji primer virus plavog jezika, od kojega obolevaju pre svega mali i veliki preživari (ovce, koze i goveda). Idealna temperatura za taj virus, da bi se on razmnožavao, u komarcu je 28−29 stepeni Celzijusa, ako je iznad 35, on se neće razmnožavati, a ako je ispod 10, on može da preživi u komarcu i nekoliko meseci. Ovaj virus ima izuzetno izraženu temperaturnu zavisnost.

Da li porast temperature otvara mogućnost da se na našem podneblju pojave virusi čije postojanje obično vezujemo za druge kontinente?

Virus plavog jezika, prisutan u Africi, pojavio se na Balkanu kada je prosečna temperatura porasla za jedan stepen, a na severu Evrope kada je prosečna temperatura porasla za 1,5 stepeni. Ovaj virus je najbolji pokazatelj veze između bolesti i promene prosečne temperature. On inficira krave, ali najveću štetu, odnosno izražene i teške simptome bolesti nanosi ovcama, čiji gubici mogu ići i do 15 odsto. Prvi put je 2001. godine registrovan u Srbiji, u okolini Zubinog Potoka. Pre toga se sporadično javljao u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj. Ovaj virus prenosi jedna vrsta komaraca. Zanimljivo je da je ova bolest bila prisutna samo u Africi i na Bliskom istoku i uopšte nije bila karakteristična za ovo podneblje. Međutim, 2001. virus se pojavio u Zubinom Potoku da bi se do 2005. proširio na teritoriju cele Srbije. Interesantno, što može značiti da su se neki uslovi potrebni za njegov opstanak u međuvremenu izgubili.

[restrictedarea]

Komarci su prenosioci i virusa groznice Zapadnog Nila od kojega je prošle godine obolelo nešto manje od 200 ljudi u Srbiji. Kojim putevima je virus sa Bliskog istoka stigao u Srbiju?

Groznica Zapadnog Nila u Srbiji se kod ljudi pojavila 2012. kada je moj institut u Kraljevu, tačnije VSI „Kraljevo“, ispitao 150 uzoraka u okviru mera kontrole populacije komaraca na području grada Beograda. Te godine je obolelo desetak ljudi i Epidemiološka služba je alarmirala da nešto nije u redu jer je do toga trenutka groznica Zapadnog Nila u Srbiji bila beležena samo kod importovanih slučajeva, odnosno kod ljudi koji su boravili u zemljama u kojima je ova bolest redovna pojava. Od 150 uzoraka u njih 10 je pronađen virus Zapadnog Nila. Zaista je bilo neobično da bolest koja je 40-ih godina prošlog veka dijagnostikovana u Egiptu kasnije na Bliskom istoku polako osvaja prostor šireći se na Izrael, Grčku, Tursku, Bugarsku, Crnu Goru, Srbiju… To je prava vektorska bolest koju prenosi posebna vrsta komarca, a rezervoari virusa su ptice, jer je za pojavu ovog virusa neophodna ptica u kojoj se virus umnožava. Čovek biva zaražen ujedom komarca koji je prethodno ujeo pticu, a isti model zaražavanja važi i za konje koji su najosetljivija vrsta životinja na ovu infekciju. Čovek je ovde samo slučajni ili akcidentni domaćin, jer se čovek inficira od ujeda zaraženog komarca, ali on ne može da prenese virus sledećem komarcu koji ga ujede. Od ovog virusa klinički obolevaju stariji ljudi od preko 60 godina (najčešće sa nekom hroničnom bolesti ili iz drugih razloga umanjenim imunitetom) dok se kod mlađih ljudi pojave simptomi slični gripu ili ih uopšte nema. Na Menhetnu su, recimo, prvi ljudi oboleli od groznice Zapadnog Nila 1999.  da bi za samo četiri godine virus uspeo da zarazi čitav kontinent. U Americi su postojale dve teorije o pojavi ove bolesti, koja je do tada bila karakteristična samo za podneblje Afrike i Bliskog istoka: ili da je oluja zahvatila neko jato zaraženih  ptica i prenela ih preko Atlantskog okeana, jer to nije migracijska ruta ptica; i drugo, da su komarci avionom preneti na ovaj kontinent. Danas, posle 15 godina i svih uloženih sredstava nije jasno kako se bolest iz Afrike pojavila u SAD-u, i to baš u Central parku u Njujorku (prvi slučajevi). Ipak, ako je za utehu, moram reći da komarac uvek radije ujede kravu nego čoveka jer njega privlače pre svega ugljen-dioksid i metan, a krava je, kao što je poznato, veliki proizvođač ugljen-dioksida i metana. Jedna krava prosečno godišnje proizvede ugljen-dioksida koliko jedan automobil koji pređe 30, 40 hiljada kilometara. Tako pojednostavljeno možemo reći da i krave utiču na klimatske uslove koji se menjaju, između ostalog i zbog količine ugljen-dioksida u atmosferi. Zakon tržišta traži što veću proizvodnju mesa. To je jedan krug iz kojega ne može lako da se izađe.

Da li najavljeno uvećanje populacije komaraca posle poplava u Srbiji povećava rizik od aktiviranja virusa Zapadnog Nila?

Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede je svojim stručnim službama, mesec dana pre poplavnog talasa, naložila da, usled veoma blage zime i očekivanog uvećanja populacije komaraca, a koji su se već pokazali kao aktivni vektori prenošenja groznice Zapadnog Nila u Srbiji, sprovedu monitoring, to jest praćenje kretanja virusa u populaciji komaraca, divljih ptica, živine i konja, koji su epidemiološki i najznačajniji. Spletom okolnosti vezanih za katastrofalne poplave u Srbiji značaj rezultata ovog monitoringa umnogome prevazilazi prvobitna očekivanja.

Postoji li registrovan slučaj da je neki virus sa našeg podneblja našao „ugodnije“ stanište na drugom kraju planete?

Možda malarija, iako se danas misli da su žrtve ove bolesti isključivo Afrikanci. Nekada su zemlje od Dunava do Baltičkog mora, Poljska, Češka, Nemačka, Austrougarska (naša Vojvodina) predstavljale neke od najmalaričnijih regija u Evropi. Od ove bolesti danas na Crnom kontinentu godišnje umre nekoliko miliona ljudi, ali niko više ne čuva sećanje da je malarija vladala i na pomenutoj geografskoj širini od Dunava do Baltičkog mora. To je bila regija puna močvara, neuređenih plavljenih zemljišta zbog čega su ondašnje države ulagale enormne količine novca da isuše močvare, naprave nasipe i spreče poplave. Kada su se stvorili uslovi, zemljište isušilo, nasipi napravljeni, a i sa porastom standarda, ljudi više stoku nisu držali pod tremom, već su počeli da im zidaju štale, pa je tako smanjena mogućnost da ih napadnu komarci. Tek tada je malarija proterana iz Evrope, pri čemu su poslednji slučajevi u staroj Jugoslaviji zabeleženi u Makedoniji još 40-ih godina 20. veka.

Često se postavlja pitanje kako se iznenada pojavljuje neka zarazna bolest i gde je virus bio do tada. Kakav odgovor nudi nauka?

Svaki virus, mikrobiološki agens, ima svoju priču i najčešće se radi o nekim promenjenim okolnostima u prirodnoj sredini u kojoj se do tada javljao. Tipičan primer je španska groznica. Prvi slučaj pojave španske groznice zabeležen je u vreme Prvog svetskog rata, a mala grupa eksperata je tek danas, 100 godina kasnije, došla do interesantnih podataka koji objašnjavaju njenu pojavu. Naime, groznica se pojavila na frontu i planula je u Francuskoj, na Marni. Interesantno je da su se tu pojavili ljudi koji su prethodno bili u jugoistočnoj Aziji i tek danas možemo pouzdano tvrditi da su oni doneli virus u Francusku. Mesto gde se ova groznica pojavila svedoči da je u tom trenutku stvoren ambijent za pojavu influence: ogroman broj ljudi u rovu, koji su patili od neuhranjenosti i bili izloženi lošim, ratnim uslovima, s jedne strane, i s druge, ogroman broj gusaka i pataka koje nisu pokazivale kliničke znake, ali su mogle da budu rezervoar virusa influence. Tome treba dodati i primenu bojnih otrova, gasova koji su se tada prvi put upotrebili u ratne svrhe, a utiču na imuno stanje i respiratorni trakt. Ujedno, ti gasovi su i mutageni i samim tim su povećali šanse za mutaciju već prisutnog virusa. Posledice su bile očekivane. Ogroman broj neuhranjenih ljudi lošeg imunog stanja nije ostao pošteđen virusa donetog iz jugoistočne Azije. Tek danas naučnici su uspeli da utvrde kako je došlo do prenosa virusa sa ptice na čoveka i zašto je u ovom slučaju virus preskočio barijeru vrste.

Ako je ključ za razumevanje pojave španske groznice bio rat, kako objasniti pojavu moderne influence, ptičjeg gripa, koji je pre samo neku godinu odneo na hiljade života?

Ako se španska groznica može objasniti delom ratom, onda pojava ptičjeg gripa ima objašnjenje u ekonomiji. Mnoge američke kompanije uvidele su da milionsko stanovništvo muslimanskih zemalja jugoistočne Azije, kao što je recimo Indonezija, i nemuslimanskih zemalja poput Vijetnama i Kine, Filipina ili Tajlanda puno troše živinsko meso u svojoj ishrani. Drugo, u tim zemljama je izrazito prisutna navika, odnosno kultura uzgajanja gusaka i pataka, i to u veoma bliskoj kohabitaciji samih ljudi i životinja. Od oko milijardu gusaka i pataka, koliko ih ima na planeti, 90 odsto se nalazi upravo u ovoj regiji. Računica govori da sedam milijardi ljudi godišnje uzgaja oko 42 milijarde raznorazne živine, odnosno da se po čoveku proizvodi sedam komada raznih kategorija živine. To se nikada do sada u istoriji nije desilo. Pojavila se populacija od 42 milijarde u koju virus može da uđe, a kada virus uđe u toliku populaciju i počne da se širi, njegove mogućnosti da mutira su nesagledive. Kada mutira, on može da pređe na čoveka, pri čemu ni ljudi nikada u istoriji nije bilo ovoliko koliko je danas.

Zvuči kao igra velikih brojeva…

Dovoljno je reći da toliki broj živine živi u delu sveta naseljenom polovinom svetske populacije ljudi. Kada su zapadne kompanije primetile da je tu ujedno i najveće tržište živine, one su počele da otvaraju farme za uzgajanje, ali tako što su jeftin kukuruz počele da uvoze iz Amerike, da ga transportuju najjeftinijim vodenim putem, soju da nabavljaju iz američkih kompanija koje posluju u Brazilu a same farme smeštaju u blizini velikih luka i gradova jer su tu i najveća i najbliža tržišta. Farme su tako počele da niču u najsiromašnijim oblastima gde svako dvorište ima po desetak komada svoje živine. U okolnostima kada postoje farme milionske živine gde često rade radnici koji i kod kuće imaju živinu, stvara se lanac „nesreće“. Prvi oboleli bili su upravo ovi radnici. Virus je mogao da zarazi čoveka samo ako se udahne u ogromnoj količini, a tolika količina virusa bila je moguća samo na ogromnim farmama. Virus je onda počeo polako da se širi od istoka ka zapadu. Sada on više ne ugrožava zdravlje ljudi u Evropi, ali još uvek postoji. U Egiptu, recimo, imaju problem sa virusom i danas.

Čini se da je svet virusa najmanje istražen. Šta sprečava naučnike da do kraja spoznaju njihove mogućnosti?

Naučnik Jan Lipkin izneo je podatak da na planeti Zemlji ima oko 50.000 kičmenjaka i da svaki od njih prosečno ima dvadesetak virusa koji su vezani za tu pojedinu vrstu. Pritom je na Zemlji poznato prisustvo samo 2.000 virusa, što znači da mi poznajemo tek 0,2 odsto potencijalno prisutnih virusa u živom svetu samo kičmenjaka. Otuda je postaviti pitanje odakle više dolaze ti virusi krajnje iracionalno. Ako živi svet koji vidimo živim okom stavimo na jedan tas, a na drugi živi svet koji nismo sposobni da vidimo, mikrosvet, neverovatno je da je ovo nevidljivo, ali isto živo, teže od onoga što vidimo. Ili, još jedan primer, prosečan čovek koji higijenu vodi na visokom nivou ima više ćelija mikroorganizama na sebi i u sebi, u digestivnom, respiratornom traktu, na koži, nego što njegovo telo ima ćelija. U svakom trenutku tih mikroorganizama težinski ima od oko 200 grama do pola kilograma. Rodžer Hendriks je izračunao da bakteriofagi, jedni od najsitnijih virusa koji napadaju bakterije, ima 10 na 31 i da su prosečne dužine 125 nanometara. Kada se to pomnoži, dobija se fantastična cifra od 1,25 x 10 na 21 kilometara, a to je 10 na 8 svetlosnih godina. To je 100 puta dalje od Andromedine galaksije ili 1.000 puta više od prečnika celog Mlečnog puta. Neverovatna je činjenica da nešto nevidljivo svojom brojnošću  prevazilazi prečnik Mlečnog puta. Neobičan je to svet. Zanimljivo je da najsitniji danas poznati virus napada kitove, dok najveći poznati virus danas (jedan od retkih koji može da se vidi svetlosnim mikroskopom) napada amebe.

[/restrictedarea]