Kosovska poplava

Piše Predrag Radonjić

Da li je neukusno i da li se uopšte može praviti poređenje između nečega što je pogubni rezultat rata i politike i nečega što potpada pod kategoriju prirodnih katastrofa

Nekako mi u vreme ovih poplava i tragedije desetina, verovatno i stotina hiljada ljudi dođe skoro nepristojno pisati o bilo čemu drugom. Čak i o Kosovu i Metohiji ili posebno ne o tome.

To što me slike uplakanih majki sa decom u naručju po fiskulturnim salama neodoljivo podsećaju na Krajinu, Kumanovski sporazum i 17. mart 2004. , to je već lična stvar. Da li je neukusno i da li se uopšte može praviti poređenje između nečega što je pogubni rezultat rata i politike i nečega što potpada pod kategoriju prirodnih katastrofa? Nedvosmisleno može, u onoj meri u kojoj je i u jednoj i u drugoj stvari bio bitan ljudski faktor, i u kojoj se tragični ishod mogao sprečiti.

 

IMA JOŠ LJUDI Sada, svi drugi problemi deluju nekako minorno − Crnjanski bi rekao „sitni mravi“ − i svi se nekako trude da daju sopstveno viđenje katastrofe koja je zadesila Srbiju. Posebno u tome prednjače oni koji nastoje da izvuku nekakvu pozitivnu pouku iz primera solidarnosti i humanosti običnog sveta. Stešnjeni opštim rasulom i propadanjem tokom poslednjih dvadeset i kusur godina, kao i urušavanjem svih društvenih i etičkih vrednosti, zaboravili smo da u ovoj zemlji postoje ljudi kojima novac nije jedina svetinja u životu. Da, još ima ljudi.

Postoje i oni drugi, koji oštro kritikuju brojne probleme i propuste, koji nisu vezani samo za ovu vlast, već za višedecenijsko strateško razaranje svih resursa i potencijala što smo kao narod i država, sada to jasnije vidimo, ipak imali. I oni su podjednako važni i značajniji prema tome koliko imaju znanja i stručnosti da daju jasnu analizu stanja, uzroka i mogućnosti drugačijeg delanja i izlaska iz zatvorenog kruga nacionalne samodestrukcije. Da sve ne protekne baš ni u kakvoj vezi sa Kosovom i Metohijom, pobrinuo se premijer onoga što se po zakonskoj obavezi, koja se, kao i štošta drugo, baš i ne sprovodi, naziva samoproglašena Republika Kosovo. Preko svog komandanta Čekua je, velikodušno i ponukan opštehumanističkim načelima, sa očima iznad svakog etničkog razlikovanja, ponudio vladi Srbije pomoć Kosovskih bezbednosnih snaga u saniranju posledica poplava. Upravo onih bezbednosnih snaga proizašlih iz demilitarizovane terorističke udruge poznate kao Oslobodilačka vojska Kosova. Uzimajući u obzir osnovni mandat ove formacije, a to je reagovanje u slučaju elementarnih nepogoda i pomoć stanovništvu, reklo bi se i najstručnija moguća pomoć.

[restrictedarea]

„MALA“ POMOĆ  PRIJATELJA I ne bih da ulazim u pobude i mogući provokativni cinizam Tačijeve ponude. Ostavićemo to piscima saopštenja iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Neka Hašim provocira retorički koliko mu volja. Problem je jedino što ova formacija u međuvremenu pokazuje ambiciju, a na tom i uveliko radi nabavljajući modernu tehniku uz „malu“ pomoć prijatelja, da nadraste svoju vatrogasno-poplavnu misiju i preraste u istinsku oružanu snagu. Bez obzira na međunarodno pravo, četvorocifrene rezolucije i Kumanovski i Briselski sporazum.

Kako je pisano već na ovom mestu, KBS bi novi parlament Kosova trebalo da proizvede u Oružane snage Kosova. Upravo je nemogućnost da prethodni to učini, zbog blokade kosovskih Srba i ustavne regulative koja za ovakve promene zahteva dvotrećinsku podršku poslanika manjinskih zajednica, bila jedan od važnijih razloga vanrednog raspisivanja parlamentarnih izbora. I to sve sa propratnim ukidanjem prava Srbima i ostalim minoritetima na rezervisana mesta u skupštini, čime se može drastično smanjiti njihov broj tamo. Izbora na kojima se, začudo, ponovo otkrivaju na glasačkim listićima simboli nepriznate države Kosova.

Sa druge strane, ako je verovati šokantnoj, taksativno preciznoj i stručno argumentovanoj analizi Miroslava Lazanskog, Srbija je tokom poslednjih petnaest godina učinila sve da potpuno obesnaži sopstvenu vojsku. Po savetima, uputstvima, nalozima ili direktivama NATO-a, mi smo čak raskantali i vojnu inženjeriju i njene nekada sasvim solidne tehničke i ljudske kapacitete. I sad je sve to isplivalo na videlo u zaprepašćujućem obliku.

Ono što mene posle svega zaprepašćuje jeste vest koju je u (od)jeku Tačijeve (ne)časne ponude objavila prištinska „Tribuna“ da Bezbednosne snage Kosova i Vojska Srbije učestvuju na zajedničkoj vojnoj vežbi gorepomenutog NATO-a u vojnoj zoni „Hoenfels“ u Nemačkoj, u organizaciji komande američkih snaga u Evropi. Ako je verovati ovom kosovskom dnevnom listu,  „ovo je prvi put da 28 članica i ceo taj vojni savez priznaju Kosovo kao partnera“. Mi se u kontekstu ove vesti, doduše, ne navodimo još kao članica nego posredno, tek kao „budući član“. Bilo kako bilo, poplava je, kao i rat i bolest, izbacila na videlo i ono loše i ono dobro u čoveku, ljudima, narodu i državi. Na nama je da to trezveno i kritički sagledamo i iz svega izvučemo nekakve pouke. I što se više radi na prevenciji, manje će biti i mogućnosti da do negativnih ishoda uopšte i dođe.

[/restrictedarea]