JADRANKA JOVANOVIĆ, PRIMADONA – Zvezde uvek hodaju po trnju

Razgovarala Mila Milosavljević 

Ono što ostaje kao amanet našim mladim naraštajima jeste da se lažima pisana istorija promeni. Oni jednostavno moraju da se izbore za istinu. A na ruku im ide, rekla bih, i činjenica da se prvi put posle toliko vremena u nekim ozbiljnim svetskim medijima pojavljuju tekstovi  stručnjaka, vrsnih analitičara koji uprkos vladavini laži razotkrivaju istinu o nama

Proslavljena operska diva Jadranka Jovanović  nedavno je održala svoj solistički koncert na Kolarcu.  Koncert pod nazivom ,,Karnegi hol program na Kolarcu“ zapravo predstavlja repliku nastupa operske dive u Karnegi holu u Njujorku održanog pre nepunih godinu dana pred američkom publikom.

Sa umetnicom svetskog glasa, koja je dostojanstveno i sa velikom ljubavlju i energijom pronosila ime Srbije i u vreme najtežih sankcija i diskriminacije naše zemlje nastupajući na najvećim i najznačajnijim operskim scenama širom sveta,  razgovaramo o ovom koncertu, ali i o njenom profesionalnom putu, ceni slave u zemlji Srbiji, ali i u svetu, o patriotizmu, Ukrajini…

„Trećeg juna prošle godine sam imala koncert u Američkom muzičkom svetilištu, u Karnegi holu u Njujorku. To je veliki događaj u životu svakog umetnika, pa i u mom, naravno, tim pre što je ovaj koncert imao karakter kosmopolitskog. U njemu je bila predstavljena umetnost naroda, kroz interpretaciju, pevanje na deset jezika, kineskom, ruskom, jevrejskom, španskom, engleskom, italijanskom a i naravno, u prvom redu – na srpskom. Operske arije, italijanske kancone, francuske šansone, zatim muzika s Islanda, iz Grčke. Poželela sam da ovaj isti program ponudim beogradskoj publici i to na Kolarcu, u „srpskom Karnegi holu“. Težište koncerta čini omaž ruskoj i američkoj muzici, budući da se moja karijera u poslednje vreme i odvijala na tim relacijama. Prošle godine sam imala turneju u Rusiji, gde sam u Njižnjem Novgorodu održala svoj prvi masterklas i to tri puta. Moje poslednje putovanje u Ameriku povodom muzičke turneje trajalo je trideset pet dana a pored uspešnog nastupa u prestižnom Karnegi holu nastupila sam i u Bostonu, Kenedi centru i u Vašingtonu“, kaže naša sagovornica.

Među brojnim nastupima koje ste imali na inostranim scenama nemali je broj onih koje ste održali u vreme potpune izolacije Srbije bivajući u neku ruku i svojevrsni, ponekad i jedini ambasador svoje zemlje. Kako je to izgledalo budući da ste, na kojoj god sceni se pojavili, nastupali sa neskrivenim patriotizmom i ljubavlju prema svom narodu?

Na moja gostovanja nisu uticale sankcije. Na većinu ljudi sa kojima sam radila i komunicirala u to vreme nije uticalo što potičem iz zemlje koja je bila toliko diskriminisana u vreme sankcija. Putovala sam, naravno, mnogo duže i teže do mesta gde sam imala nastupe u inostranstvu, zbog čega sam bivala neretko premorena. Međutim, za sve to vreme imala sam samo dva otkazana nastupa. Prvi je bio u Španiji, gde je u okviru programa jedne televizije trebalo da se predstavi više umetnika iz različitih zemalja. Snimanje je bilo u Madridu. Znam da me je pozvao producent iz Italije koji mi je rekao da se organizuje peticija protiv Slobodana Miloševića i da kao neko ko je iz Beograda treba da je svakako potpišem. Ja sam, naravno, to odbila. Kada sam mu rekla da se ta priča sa umetničkog preselila na političko polje, on mi je odgovorio da ne mogu da učestvujem u tom programu. Kad god mi se u životu dogodi da me neko ucenjuje, to uništava sve moje ljudske postulate. Tako se završila ta priča. Drugi slučaj dogodio se u Zagrebu, kada mi je Aleksandar Rahbari, dirigent svetske slave, veliko ime u svetu muzike, inače Iranac koji se preselio u Beč kao desetogodišnji dečak, otkazao učešće u Zagrebu rekavši da to jednostavno mora. Razumela sam ga. I na kraju, kad sve podvučem, to se,  hvala Bogu, ni na koji način nije odrazilo na moju karijeru, kojom sam zadovoljna i zbog koje nisam morala da pravim nikakve ustupke. Bez obzira na težnju i trud da iskažem ljubav prema svojoj domovini, istinoljubivosti, patriotizam koji duboko osećam, što se svuda u svetu smatra potpuno normalnim a kod nas od strane dobrog dela tog istog sveta umnogome se kritikuje. Putovala sam dosta i nažalost shvatila da naš patriotizam kritikuju i poistovećuju sa svim onim što on nije upravo oni koji ga u svojim zemljama i te kako neguju. Svoju dobronamernost i ljubav prema čovečanstvu ali i prema sopstvenoj zemlji i narodu ja negujem kroz umetnost a umetnost zapravo najlepše afirmiše te više ciljeve. Zaista zbunjuje što našu ljubav prema otadžbini smatraju prenaglašenom, dok recimo Italijane možete da čujete kako strasno pevaju svoju himnu na skoro svim  koncertima klasične muzike, Francuze, Grke takođe. Ne vidim šta je čudno u našem iskazivanju patriotizma. U Njujorku sam, recimo, prilikom poslednjeg nastupa imala veoma srdačan prijem publike, u Rusiji takođe. Ovo bi mogao da bude moj odgovor, međutim, mogu na isto pitanje da vam dam još jedan, možda razočaravajući.

Malo je verovatno da biste vi mogli o ovoj temi da date „razočaravjući” komentar!

Činjenica je da se pred nama istorija odvijala i odvija munjevitom brzinom. Naša zapažanja su veoma izoštrena jer smo mi živeli istoriju na svojoj koži a ona  se odvijala tako zgusnuto i žestoko. Budući da sam umetnik i da je moj život u službi moje umetnosti, shvatila sam odskora da moram da se zarad svoje umetnosti i svog zdravlja počnem da štitim, trudeći se što je moguće više da se ne udubljujem u probleme na koje ne mogu da utičem. To je zapravo i jedan od ciljeva globalizacije, da se kod jedinke uništi potreba jedinke za stavom. Iako je moja radoznalost velika i imam i te kako svoje mišljenje i stavove, trudim se da sebe i svoju malu porodičnu ćeliju zaštitim koliko mogu. Svi mi sa ovih prostora smo mnoge lepe stvari zamenili nekim borbama i nedaćama koje su nas zadesile. A mnogo toga nas je zadesilo. Primetila sam da nastojim da sklanjam sebe od onih problema i situacija kojima bi trebalo da se bave političari kao profesionalci plaćeni za ovakve zadatke.

[restrictedarea]

Slovite za jednog od retkih umetnika koji uprkos vetrometini koju sobom nosi nezavisnost  i politička neopredeljenost ostaje dosledan sebi i svojim principima. Koja je cena jednog takvog izbora?

Ja sam zapravo čitavog života i te kako opredeljena osoba, samim tim što nikada nisam izgubila ideale. Opredeljena sam za ono što je opšte dobro. Opredeljena sam za istinitost, za one vrednosti koje smo svi naučili i za koje znamo, ali se zbog nezameranja sa grupom ljudi i povlađivanja istima kako bi se dobila korist materijalna i svaka druga, da bi se bolje živelo, te iste vrednosti zanemaruju i previđaju svi oni ideali bez kojih čovečanstvo ne može da opstane. Kod nas je najveća pošast moralno posrnuće. Ostala je samo šaka neposrnulih ljudi koje nažalost udaraju sa svih strana. Stoga se svim srcem i kad god sam u prilici borim za čoveka koji mi ništa nije i od koga ništa ne očekujem zauzvrat, onda kada vidim da je nepravedno skrajnut, unižen. S jedne strane imate i jednu nepobedivu silu koju nije lako savladati. Nije svima dato da nose tu sudbinu. Mislim, zapravo, da nam sudbina i svevišnji nikad i ne dodeljuju ono što ne možemo da izdržimo i ja sam toga svesna. Meni je veoma važno da ostanem dosledna svom stavu, nadasve zbog sopstvenog mira koji nema cenu. Bez mira moje davanje u umetnosti bilo bi samo gluma. Stoga, ja nemam ni prava drugačije da živim, čak i kad bih to znala.

,,Podobnost“ koju spominjete mnoge vaše kolege čini nemim i neretko bez stava ili pak iskrenog stava u odnosu na teme o kojima u najmanju ruku nemamo prava da nemamo stav. Da li je uopšte razumljivo i prihvatljivo da naprimer stvaralac koji je javna ličnost, „nema mišljenje” o sudbini Kosova i Metohije, o evropskom putu Srbije, ili pak – sada o  događanja u Ukrajini koja i te kako imaju sličnosti sa pitanjem sudbine Kosmeta…?

I na slučaju sadašnjih događanja u Ukrajini dolazimo do toga da će svet, težeći da pomogne u razrešenju te velike krize, morati da počne da gleda posve drugačijim očima na nas i sve ono što se ovde događalo prilikom parčanja zemlje. Mi znamo svoju istinu, ali ona je ostala skrivena od očiju sveta i sada polako isplivava, nažalost kroz već ovoliko nevinih žrtava ukrajinske krize. Pitam se kako je moguće da je svetu bilo potrebno da se desi nešto ovako pa da istina o nepravdi nad Srbima i Srbijom ispliva na videlo? Pokušaću da napravim jednu paralelu sa muzikom. Meni se događalo više puta da tek kad se desi da neko drugi preuzme moju ulogu u nekom komadu i otpeva je pred publikom, ta ista publika shvati istinske kvalitete mog pevanja. Zapravo hoću da kažem da nekad sav moj trud i kvaliteti nisu toliko vidni koliko onda kada neko može da ih uporedi sa nečijim ko ponovi isto. Možda neko neće razumeti šta nastojim da kažem, ali toliko godina je prošlo, toliko smo se trudili da iznesemo svoju istinu i pravdu a da se ona, eto, uznela tek nakon ponavljanja naše priče, takoreći istog modela u Ukrajini. Sad su ogoljeni dupli aršini, standardi. Sad se sve vidi… A ipak, ljudi ginu i naravno da beskrajno žalim zbog toga. Sad se vidi dokle laž može da dosegne. A svet je, setimo se, ponavljao toliko puta laž o nama da je ona postala istina. Ono što ostaje kao amanet našim mladim ljudima, naraštajima koji dolaze jeste da se lažima pisana istorija promeni. Oni jednostavno moraju da se izbore za istinu. A na ruku im ide, rekla bih, i činjenica da se prvi put posle toliko vremena u nekim ozbiljnim svetskim medijima pojavljuju tekstovi  stručnjaka, vrsnih analitičara koji uprkos vladavini laži razotkrivaju istinu o nama. Jednostavno, ne može da se priča o Ukrajini a da se ne potegne paralela sa Srbijom i Kosovom i Metohijom. Dodala bih i to da sam uvek verovala da će naša istina da ispliva kad-tad. Verovala sam u to i onda kada su skoro svi sumnjali u to.

Kao umetnik koji savršeno govori nekoliko jezika imali ste prilike da svoju karijeru nastavite u inostranstvu, no izabrali ste da ostanete u Srbiji. Kajete li se ponekad i da li možete da zamislite kako bi izgledala vaša karijera u recimo, Americi, Italiji, Francuskoj?

Sada je i tamo isto kao i kod nas. Za umetnike je danas teško svuda. Tim pre što ima zaista mnogo umetnika i to dobrih. Evo, na primer, meni se dešava da sam i ovaj koncert na Kolarcu u potpunosti morala da ispratim sama gotovo u svim segmentima, od organizacije do marketinga. Koncert nije sponzorisan i kad ulaznice ne pokriju sve troškove, moram da ih sama nadoknadim. Ali, ne predajem se jer smatram da kao umetnik, ako nemam uslove, moram sama da ih stvorim. Okolnosti su u vezi sa ovim iste bilo gde u svetu. Prilikom moje turneje po Americi videla sam kako se neki od tamošnjih umetnika bore za sto dolara! U svim ekonomskim krizama, bile one prave ili veštačke, kultura i umetnost najviše trpe. Tako je i dan-danas i na samom umetniku je da se bori za sebe i svoju umetnost. Doduše, u uređenim zemljama je ovaj problem umnogome umanjen zahvaljujući zakonu kojim je definisano da sponzorstvo kulturnih događaja donator obezbeđuje, umanjenje poreza za taj iznos, što nažalost kod nas nije slučaj.

Nastupali ste širom sveta na gotovo svim najznačajnijim operskim scenama. Slovite za zvezdu u svojoj zemlji. Kako je to biti operska zvezda na ovim prostorima?

Ja jesam zvezda u svojoj profesiji a moja profesija nema tretman kakav imaju zvezde iz drugih profesija. Mi smo, ipak, mala zemlja. Recimo, u Americi jednu zvezdu pre svega odlikuju karakter, harizmatičnost, ogromna energija, hrabrost, snaga, inteligencija, vojnička disciplina. Ima i onih koji su jednostavno odlični reproduktivci. Ja u svojoj profesiji jesam zvezda, ali to nisam slučajno.To znači da su iza mene godine i godine ozbiljnog rada, a osim toga, biti zvezda znači da radiš i onda kad ne radiš. Treba odgovoriti pozivima na razne prijeme, intervjue, gostovanja na televiziji. Sve to radim sama, dok iza mojih kolega u svetu za ovu vrstu aktivnosti stoje čitavi timovi. U Americi je za jednu zvezdu najbitnija autentičnost koju dobijate zapravo samim rođenjem a koju kroz život osnažujete. Tom autentičnošću u Americi dobijate neretko i sve što sleduje jednoj zvezdi, tretman, novac, uspeh. Kod nas je drugačije, jer kod nas dobijete to priznanje, ali od naroda. Kod nas postoje određeni ljudi koji su skromnih umetničkih biografija, ali biografija bogatih raznoraznim dugogodišnjim političkim funkcijama, koji se godinama jednostavno ,,rotiraju“ na ovim prostorima. Godinama su i funkcioneri i umetnici, ali su njihove biografije bogatije funkcijama nego umetnošću, a pritom rukovode institucijama. Kako oni mogu da vole mene koja sam sama-institucija na vivou biografije. To je zapravo moj odgovor u najkraćem ako bi trebalo da odredim sebe u ovoj sredini. Kako neko ko rukovodi institucijom može da savlada nekog ko je institucija bez funkcije? Ne ljutim se, ali sam ovo morala da definišem kako bih znala gde je moj put i kuda treba da idem. Umetnici koji su na funkcijama moraju sve da učine kako bi moju umetnost koja je postala institucija morali da sklone, da ih ne remeti. Moram, međutim, i da dodam da sam pored ovakvih ljudi često nailazila i na snažne ličnosti koje su volele da ispred sebe imaju snažne ličnosti  i velike umetnike kojima su znali da pruže pravu podršku. Inače, onaj umetnik koji bude prvo aminovan u inostranstvu nikad nije ovde prihvaćen od umetničkog establišmenta. I obrnuto. Mi smo mala sredina, umetnici se međusobno znaju, pa kad je to potrebno, umetnik i kritičar se sastanu i zajedno porade na prigodnom tekstu. Ja jednostavno nemam vremena za takve stvari.  Moram da se bavim kreacijom, a ne da se bavim marketingom na taj način. Tu su i glasine koje prate neke ljude. Ja nisam imala vremena da osluškujem šta je sve o meni loše rečeno ili izgovoreno, bilo javno, bilo čaršijski. Jer, ja sam morala da učim, da radim, da vežbam, da putujem, da strahovito  mnogo rada i kreativnosti ulažem u svoju  profesiju, tako da se to vidi. Tako, tu nije bilo mesta za bavljenje glasinama.

Kažu da „Vrapci lete u jatu a orlovi sami“. Reklo bi se da to nekako ide uz vas. Kako vi doživljavate svoju osamljenost u visokom letu koji traje već godinama?

Bez gorčine i dobronamerno pokušavam da razumem zašto je to tako. Pitanje je bilo da li treba da žalim za tim ili treba da budem ponosna. Shvatila sam, bez namere da preteram, mada je to zaista istinito, ja sam svojom biografijom postala institucija koju zaobilaze institucije. A ovi drugi, što ne umanjuje njihove kvalitete, njima institucije trebaju da bi mogli da egzistiraju. Kad kažem institucije, pre svega mislim na ljude koji vode institucije a koji se menjaju svih ovih godina. Kad kažem institucije, mislim i na Ministarstvo kulture, Filharmoniju, Narodno pozorište.

Već dugo godina ste kao umetnik izuzetno cenjeni u inostranstvu, na međunarodnim scenama na kojima redovno nastupate, dok je ovde sve nekako drugačije. Zašto je tako?

Onaj umetnik koji bude prvo aminovan u inostranstvu nikad nije ovde prihvaćen od umetničkog establišmenta. I obrnuto. Mi smo mala sredina, umetnici se međusobno znaju, pa kad je to potrebno, umetnik i kritičar se sastanu i zajedno porade na prigodnom tekstu. Ja jednostavno nemam vremena za takve stvari. Moram da se bavim kreacijom a ne da se bavim marketingom na taj način. Tu su i glasine koj prate neke ljude. Ja nisam imala vremena da osluškujem šta je sve o meni loše rečeno ili izgovoreno, bilo javno, bilo čaršijski. Jer, ja sam morala da učim, da radim, da vežbam, da putujem, da strahovito  mnogo rada i kreativnosti ulažem u svoju  profesiju, tako da se to vidi. Tako, tu nije bilo mesta za bavljenje glasinama.

Koliko su vas te glasine doticale?

Dopiralo je do mene mnogo toga, naravno da je dopiralo. Bilo je i mnogih žestokih udaraca, i bolnih momenata. Jednostavno sam išla nekim svojim putem. Mada, nije ni loše čuti to što neko govori o vama, jer se tu može doći i do nekog zrnca istine. Tako da me to nije činilo ljutom ni nesrećnom. I dan-danas ima takvih stvari. Vi kažete „put do zvezda“. Ja možda ovde danas jesam zvezda koja, kao što sam rekla, hoda po trnju, ali hoda i po najlepšim osmesima, najtoplijim pogledima, najvećoj ljubavi koju mi neki ljudi daju. Znači, što se tiče muzičkog establišmenta, tu se nisam nikada oslobodila trnja, ali sam zato dobila toliko drugih stvari od naroda, od ljudi, pa ako hoćete, i u jednoj svetskoj poziciji. Dovoljno je da odete na Jutjub i da vidite insert sa Domingove predstave pa da u zagradi piše da je nastupao sa Jadrankom Jovanović. Da ne govorim o Vikipediji na engleskom jeziku. Ne treba mi veća radost nego način na koji sam ja pronela svoju zemlju Srbiju. Ako ukucate „Nabuko“, videćete tu sve relevantne pevače koji su pevali ovde tešku ulogu Abigaile, videćete i moje ime. Ja sam previše svesna prolaznosti svega, pa i života, ali to ostaje kao nešto što je vredno i važno za moju zemlju. Mora se znati da je ta Jovanović došla iz jedne zemlje Srbije.

Šta za vas znači pojam slave? Kako doživljavate sopstvenu slavu?

Slava, šta je to? Da li to znači biti poznat? Ko je slavan? Ako slava znači izlazak iz anonimnosti, verovatno ima more onih koji bi sve dali da im se to dogodi. Ali, kao i sve u životu, i slava je samo posledica. Ima onih za koje se misli da su slavni, a čim im se malo približiš, vidiš da je to samo privid. Ima i onih koji teže da budu slavni a ne uspevaju. Ima onih koji su potpuno anonimni a veoma slavni u svom mikrokosmosu.

Da li postoji uloga koju biste mogli nazvati životnom ili pak uloga koju sanjate?

Kad bih sudila o sebi, stavila bih tu nekoliko uloga za koje smatram da su najbolji deo mene. To bi bila recimo uloga u Don Karlosu, zatim Đovana Sejmur, zatim teška i opasna Abigaila i Santuca u „Kavaleriji Rustikani“. Kad su uloge u pitanju, njih ne određuje glas nego psihofizički, emotivni sastav ličnosti.

Kako vidite svoju karijeru u godinama koje dolaze?

Ne mogu da sa sigurnoću odredim u ovom času svoj profesionalni put. Možda priželjkujem neku opuštenu atmosferu, gde ću moći da sedim sa svojom drugaricom ili sama i da uživam u svom slobodnom vremenu. Da živim život bez obaveza. Skoro svi naši pevači u Beogradu rade na bar dva-tri mesta. Mene su na Akademiji odbili kao profesora i hvala im na tome, jer ne bih stigla da se posvetim sopstvenom radu radeći sa studentima. Inače, ne bih volela da radim u atmosferi loših međuljudskih odnosa. Osim toga, kao retko ko imam mnogo znanja i dve fakultetske diplome. Dug je spisak stvari koje su na mojoj strani i sigurno je da bih bila jedan visokokvalitetni profesor. Imam snagu, volju, iskustvo, znanje. Ogromno iskustvo sa svetskih scena.

Može li da se kaže, ako imamo u vidu čitav vaš profesionalni put, da ste preko trnja došli do zvezda?

Može, mada i kad sam među zvezdama, stalno hodam po trnju.

[/restrictedarea]