ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ, ПРИМАДОНА – Звезде увек ходају по трњу

Разговарала Мила Милосављевић 

Оно што остаје као аманет нашим младим нараштајима јесте да се лажима писана историја промени. Они једноставно морају да се изборе за истину. А на руку им иде, рекла бих, и чињеница да се први пут после толико времена у неким озбиљним светским медијима појављују текстови  стручњака, врсних аналитичара који упркос владавини лажи разоткривају истину о нама

Прослављена оперска дива Јадранка Јовановић  недавно је одржала свој солистички концерт на Коларцу.  Концерт под називом ,,Карнеги хол програм на Коларцу“ заправо представља реплику наступа оперске диве у Карнеги холу у Њујорку одржаног пре непуних годину дана пред америчком публиком.

Са уметницом светског гласа, која је достојанствено и са великом љубављу и енергијом проносила име Србије и у време најтежих санкција и дискриминације наше земље наступајући на највећим и најзначајнијим оперским сценама широм света,  разговарамо о овом концерту, али и о њеном професионалном путу, цени славе у земљи Србији, али и у свету, о патриотизму, Украјини…

„Трећег јуна прошле године сам имала концерт у Америчком музичком светилишту, у Карнеги холу у Њујорку. То је велики догађај у животу сваког уметника, па и у мом, наравно, тим пре што је овај концерт имао карактер космополитског. У њему је била представљена уметност народа, кроз интерпретацију, певање на десет језика, кинеском, руском, јеврејском, шпанском, енглеском, италијанском а и наравно, у првом реду – на српском. Оперске арије, италијанске канцоне, француске шансоне, затим музика с Исланда, из Грчке. Пожелела сам да овај исти програм понудим београдској публици и то на Коларцу, у „српском Карнеги холу“. Тежиште концерта чини омаж руској и америчкој музици, будући да се моја каријера у последње време и одвијала на тим релацијама. Прошле године сам имала турнеју у Русији, где сам у Њижњем Новгороду одржала свој први мастерклас и то три пута. Моје последње путовање у Америку поводом музичке турнеје трајало је тридесет пет дана а поред успешног наступа у престижном Карнеги холу наступила сам и у Бостону, Кенеди центру и у Вашингтону“, каже наша саговорница.

Међу бројним наступима које сте имали на иностраним сценама немали је број оних које сте одржали у време потпуне изолације Србије бивајући у неку руку и својеврсни, понекад и једини амбасадор своје земље. Како је то изгледало будући да сте, на којој год сцени се појавили, наступали са нескривеним патриотизмом и љубављу према свом народу?

На моја гостовања нису утицале санкције. На већину људи са којима сам радила и комуницирала у то време није утицало што потичем из земље која је била толико дискриминисана у време санкција. Путовала сам, наравно, много дуже и теже до места где сам имала наступе у иностранству, због чега сам бивала неретко преморена. Међутим, за све то време имала сам само два отказана наступа. Први је био у Шпанији, где је у оквиру програма једне телевизије требало да се представи више уметника из различитих земаља. Снимање је било у Мадриду. Знам да ме је позвао продуцент из Италије који ми је рекао да се организује петиција против Слободана Милошевића и да као неко ко је из Београда треба да је свакако потпишем. Ја сам, наравно, то одбила. Када сам му рекла да се та прича са уметничког преселила на политичко поље, он ми је одговорио да не могу да учествујем у том програму. Кад год ми се у животу догоди да ме неко уцењује, то уништава све моје људске постулате. Тако се завршила та прича. Други случај догодио се у Загребу, када ми је Александар Рахбари, диригент светске славе, велико име у свету музике, иначе Иранац који се преселио у Беч као десетогодишњи дечак, отказао учешће у Загребу рекавши да то једноставно мора. Разумела сам га. И на крају, кад све подвучем, то се,  хвала Богу, ни на који начин није одразило на моју каријеру, којом сам задовољна и због које нисам морала да правим никакве уступке. Без обзира на тежњу и труд да искажем љубав према својој домовини, истинољубивости, патриотизам који дубоко осећам, што се свуда у свету сматра потпуно нормалним а код нас од стране доброг дела тог истог света умногоме се критикује. Путовала сам доста и нажалост схватила да наш патриотизам критикују и поистовећују са свим оним што он није управо они који га у својим земљама и те како негују. Своју добронамерност и љубав према човечанству али и према сопственој земљи и народу ја негујем кроз уметност а уметност заправо најлепше афирмише те више циљеве. Заиста збуњује што нашу љубав према отаџбини сматрају пренаглашеном, док рецимо Италијане можете да чујете како страсно певају своју химну на скоро свим  концертима класичне музике, Французе, Грке такође. Не видим шта је чудно у нашем исказивању патриотизма. У Њујорку сам, рецимо, приликом последњег наступа имала веома срдачан пријем публике, у Русији такође. Ово би могао да буде мој одговор, међутим, могу на исто питање да вам дам још један, можда разочаравајући.

Мало је вероватно да бисте ви могли о овој теми да дате „разочаравјући” коментар!

Чињеница је да се пред нама историја одвијала и одвија муњевитом брзином. Наша запажања су веома изоштрена јер смо ми живели историју на својој кожи а она  се одвијала тако згуснуто и жестоко. Будући да сам уметник и да је мој живот у служби моје уметности, схватила сам одскора да морам да се зарад своје уметности и свог здравља почнем да штитим, трудећи се што је могуће више да се не удубљујем у проблеме на које не могу да утичем. То је заправо и један од циљева глобализације, да се код јединке уништи потреба јединке за ставом. Иако је моја радозналост велика и имам и те како своје мишљење и ставове, трудим се да себе и своју малу породичну ћелију заштитим колико могу. Сви ми са ових простора смо многе лепе ствари заменили неким борбама и недаћама које су нас задесиле. А много тога нас је задесило. Приметила сам да настојим да склањам себе од оних проблема и ситуација којима би требало да се баве политичари као професионалци плаћени за овакве задатке.

[restrictedarea]

Словите за једног од ретких уметника који упркос ветрометини коју собом носи независност  и политичка неопредељеност остаје доследан себи и својим принципима. Која је цена једног таквог избора?

Ја сам заправо читавог живота и те како опредељена особа, самим тим што никада нисам изгубила идеале. Опредељена сам за оно што је опште добро. Опредељена сам за истинитост, за оне вредности које смо сви научили и за које знамо, али се због незамерања са групом људи и повлађивања истима како би се добила корист материјална и свака друга, да би се боље живело, те исте вредности занемарују и превиђају сви они идеали без којих човечанство не може да опстане. Код нас је највећа пошаст морално посрнуће. Остала је само шака непосрнулих људи које нажалост ударају са свих страна. Стога се свим срцем и кад год сам у прилици борим за човека који ми ништа није и од кога ништа не очекујем заузврат, онда када видим да је неправедно скрајнут, унижен. С једне стране имате и једну непобедиву силу коју није лако савладати. Није свима дато да носе ту судбину. Мислим, заправо, да нам судбина и свевишњи никад и не додељују оно што не можемо да издржимо и ја сам тога свесна. Мени је веома важно да останем доследна свом ставу, надасве због сопственог мира који нема цену. Без мира моје давање у уметности било би само глума. Стога, ја немам ни права другачије да живим, чак и кад бих то знала.

,,Подобност“ коју спомињете многе ваше колеге чини немим и неретко без става или пак искреног става у односу на теме о којима у најмању руку немамо права да немамо став. Да ли је уопште разумљиво и прихватљиво да например стваралац који је јавна личност, „нема мишљење” о судбини Косова и Метохије, о европском путу Србије, или пак – сада о  догађања у Украјини која и те како имају сличности са питањем судбине Космета…?

И на случају садашњих догађања у Украјини долазимо до тога да ће свет, тежећи да помогне у разрешењу те велике кризе, морати да почне да гледа посве другачијим очима на нас и све оно што се овде догађало приликом парчања земље. Ми знамо своју истину, али она је остала скривена од очију света и сада полако испливава, нажалост кроз већ оволико невиних жртава украјинске кризе. Питам се како је могуће да је свету било потребно да се деси нешто овако па да истина о неправди над Србима и Србијом исплива на видело? Покушаћу да направим једну паралелу са музиком. Мени се догађало више пута да тек кад се деси да неко други преузме моју улогу у неком комаду и отпева је пред публиком, та иста публика схвати истинске квалитете мог певања. Заправо хоћу да кажем да некад сав мој труд и квалитети нису толико видни колико онда када неко може да их упореди са нечијим ко понови исто. Можда неко неће разумети шта настојим да кажем, али толико година је прошло, толико смо се трудили да изнесемо своју истину и правду а да се она, ето, узнела тек након понављања наше приче, такорећи истог модела у Украјини. Сад су огољени дупли аршини, стандарди. Сад се све види… А ипак, људи гину и наравно да бескрајно жалим због тога. Сад се види докле лаж може да досегне. А свет је, сетимо се, понављао толико пута лаж о нама да је она постала истина. Оно што остаје као аманет нашим младим људима, нараштајима који долазе јесте да се лажима писана историја промени. Они једноставно морају да се изборе за истину. А на руку им иде, рекла бих, и чињеница да се први пут после толико времена у неким озбиљним светским медијима појављују текстови  стручњака, врсних аналитичара који упркос владавини лажи разоткривају истину о нама. Једноставно, не може да се прича о Украјини а да се не потегне паралела са Србијом и Косовом и Метохијом. Додала бих и то да сам увек веровала да ће наша истина да исплива кад-тад. Веровала сам у то и онда када су скоро сви сумњали у то.

Као уметник који савршено говори неколико језика имали сте прилике да своју каријеру наставите у иностранству, но изабрали сте да останете у Србији. Кајете ли се понекад и да ли можете да замислите како би изгледала ваша каријера у рецимо, Америци, Италији, Француској?

Сада је и тамо исто као и код нас. За уметнике је данас тешко свуда. Тим пре што има заиста много уметника и то добрих. Ево, на пример, мени се дешава да сам и овај концерт на Коларцу у потпуности морала да испратим сама готово у свим сегментима, од организације до маркетинга. Концерт није спонзорисан и кад улазнице не покрију све трошкове, морам да их сама надокнадим. Али, не предајем се јер сматрам да као уметник, ако немам услове, морам сама да их створим. Околности су у вези са овим исте било где у свету. Приликом моје турнеје по Америци видела сам како се неки од тамошњих уметника боре за сто долара! У свим економским кризама, биле оне праве или вештачке, култура и уметност највише трпе. Тако је и дан-данас и на самом уметнику је да се бори за себе и своју уметност. Додуше, у уређеним земљама је овај проблем умногоме умањен захваљујући закону којим је дефинисано да спонзорство културних догађаја донатор обезбеђује, умањење пореза за тај износ, што нажалост код нас није случај.

Наступали сте широм света на готово свим најзначајнијим оперским сценама. Словите за звезду у својој земљи. Како је то бити оперска звезда на овим просторима?

Ја јесам звезда у својој професији а моја професија нема третман какав имају звезде из других професија. Ми смо, ипак, мала земља. Рецимо, у Америци једну звезду пре свега одликују карактер, харизматичност, огромна енергија, храброст, снага, интелигенција, војничка дисциплина. Има и оних који су једноставно одлични репродуктивци. Ја у својој професији јесам звезда, али то нисам случајно.То значи да су иза мене године и године озбиљног рада, а осим тога, бити звезда значи да радиш и онда кад не радиш. Треба одговорити позивима на разне пријеме, интервјуе, гостовања на телевизији. Све то радим сама, док иза мојих колега у свету за ову врсту активности стоје читави тимови. У Америци је за једну звезду најбитнија аутентичност коју добијате заправо самим рођењем а коју кроз живот оснажујете. Том аутентичношћу у Америци добијате неретко и све што следује једној звезди, третман, новац, успех. Код нас је другачије, јер код нас добијете то признање, али од народа. Код нас постоје одређени људи који су скромних уметничких биографија, али биографија богатих разноразним дугогодишњим политичким функцијама, који се годинама једноставно ,,ротирају“ на овим просторима. Годинама су и функционери и уметници, али су њихове биографије богатије функцијама него уметношћу, а притом руководе институцијама. Како они могу да воле мене која сам сама-институција на вивоу биографије. То је заправо мој одговор у најкраћем ако би требало да одредим себе у овој средини. Како неко ко руководи институцијом може да савлада неког ко је институција без функције? Не љутим се, али сам ово морала да дефинишем како бих знала где је мој пут и куда треба да идем. Уметници који су на функцијама морају све да учине како би моју уметност која је постала институција морали да склоне, да их не ремети. Морам, међутим, и да додам да сам поред оваквих људи често наилазила и на снажне личности које су волеле да испред себе имају снажне личности  и велике уметнике којима су знали да пруже праву подршку. Иначе, онај уметник који буде прво аминован у иностранству никад није овде прихваћен од уметничког естаблишмента. И обрнуто. Ми смо мала средина, уметници се међусобно знају, па кад је то потребно, уметник и критичар се састану и заједно пораде на пригодном тексту. Ја једноставно немам времена за такве ствари.  Морам да се бавим креацијом, а не да се бавим маркетингом на тај начин. Ту су и гласине које прате неке људе. Ја нисам имала времена да ослушкујем шта је све о мени лоше речено или изговорено, било јавно, било чаршијски. Јер, ја сам морала да учим, да радим, да вежбам, да путујем, да страховито  много рада и креативности улажем у своју  професију, тако да се то види. Тако, ту није било места за бављење гласинама.

Кажу да „Врапци лете у јату а орлови сами“. Рекло би се да то некако иде уз вас. Како ви доживљавате своју осамљеност у високом лету који траје већ годинама?

Без горчине и добронамерно покушавам да разумем зашто је то тако. Питање је било да ли треба да жалим за тим или треба да будем поносна. Схватила сам, без намере да претерам, мада је то заиста истинито, ја сам својом биографијом постала институција коју заобилазе институције. А ови други, што не умањује њихове квалитете, њима институције требају да би могли да егзистирају. Кад кажем институције, пре свега мислим на људе који воде институције а који се мењају свих ових година. Кад кажем институције, мислим и на Министарство културе, Филхармонију, Народно позориште.

Већ дуго година сте као уметник изузетно цењени у иностранству, на међународним сценама на којима редовно наступате, док је овде све некако другачије. Зашто је тако?

Онај уметник који буде прво аминован у иностранству никад није овде прихваћен од уметничког естаблишмента. И обрнуто. Ми смо мала средина, уметници се међусобно знају, па кад је то потребно, уметник и критичар се састану и заједно пораде на пригодном тексту. Ја једноставно немам времена за такве ствари. Морам да се бавим креацијом а не да се бавим маркетингом на тај начин. Ту су и гласине кој прате неке људе. Ја нисам имала времена да ослушкујем шта је све о мени лоше речено или изговорено, било јавно, било чаршијски. Јер, ја сам морала да учим, да радим, да вежбам, да путујем, да страховито  много рада и креативности улажем у своју  професију, тако да се то види. Тако, ту није било места за бављење гласинама.

Колико су вас те гласине дотицале?

Допирало је до мене много тога, наравно да је допирало. Било је и многих жестоких удараца, и болних момената. Једноставно сам ишла неким својим путем. Мада, није ни лоше чути то што неко говори о вама, јер се ту може доћи и до неког зрнца истине. Тако да ме то није чинило љутом ни несрећном. И дан-данас има таквих ствари. Ви кажете „пут до звезда“. Ја можда овде данас јесам звезда која, као што сам рекла, хода по трњу, али хода и по најлепшим осмесима, најтоплијим погледима, највећој љубави коју ми неки људи дају. Значи, што се тиче музичког естаблишмента, ту се нисам никада ослободила трња, али сам зато добила толико других ствари од народа, од људи, па ако хоћете, и у једној светској позицији. Довољно је да одете на Јутјуб и да видите инсерт са Домингове представе па да у загради пише да је наступао са Јадранком Јовановић. Да не говорим о Википедији на енглеском језику. Не треба ми већа радост него начин на који сам ја пронела своју земљу Србију. Ако укуцате „Набуко“, видећете ту све релевантне певаче који су певали овде тешку улогу Абигаиле, видећете и моје име. Ја сам превише свесна пролазности свега, па и живота, али то остаје као нешто што је вредно и важно за моју земљу. Мора се знати да је та Јовановић дошла из једне земље Србије.

Шта за вас значи појам славе? Како доживљавате сопствену славу?

Слава, шта је то? Да ли то значи бити познат? Ко је славан? Ако слава значи излазак из анонимности, вероватно има море оних који би све дали да им се то догоди. Али, као и све у животу, и слава је само последица. Има оних за које се мисли да су славни, а чим им се мало приближиш, видиш да је то само привид. Има и оних који теже да буду славни а не успевају. Има оних који су потпуно анонимни а веома славни у свом микрокосмосу.

Да ли постоји улога коју бисте могли назвати животном или пак улога коју сањате?

Кад бих судила о себи, ставила бих ту неколико улога за које сматрам да су најбољи део мене. То би била рецимо улога у Дон Карлосу, затим Ђована Сејмур, затим тешка и опасна Абигаила и Сантуца у „Кавалерији Рустикани“. Кад су улоге у питању, њих не одређује глас него психофизички, емотивни састав личности.

Како видите своју каријеру у годинама које долазе?

Не могу да са сигурноћу одредим у овом часу свој професионални пут. Можда прижељкујем неку опуштену атмосферу, где ћу моћи да седим са својом другарицом или сама и да уживам у свом слободном времену. Да живим живот без обавеза. Скоро сви наши певачи у Београду раде на бар два-три места. Мене су на Академији одбили као професора и хвала им на томе, јер не бих стигла да се посветим сопственом раду радећи са студентима. Иначе, не бих волела да радим у атмосфери лоших међуљудских односа. Осим тога, као ретко ко имам много знања и две факултетске дипломе. Дуг је списак ствари које су на мојој страни и сигурно је да бих била један висококвалитетни професор. Имам снагу, вољу, искуство, знање. Огромно искуство са светских сцена.

Може ли да се каже, ако имамо у виду читав ваш професионални пут, да сте преко трња дошли до звезда?

Може, мада и кад сам међу звездама, стално ходам по трњу.

[/restrictedarea]