DOBRICA ĆOSIĆ (1921-2014) omaž i sećanja ( II )

Gojko Đogo

Prvi i poslednji susret sa Dobricom

Umesto zakazane šetnje, posle potopa koji nas je zadesio, stigla je vest da je duga pešačka staza Dobrice Ćosića okončana pred poslednjom tamnom kapijom. Jeste u poslednje vreme češće pobolevao, ali on se tako istrajno rvao sa svojim bolestima da me je ovaj crni glas ipak iznenadio.
U ovakvim časovima neumitno proradi naše sećanje, pogotovo ako je neko poznanstvo i prijateljstvo, kao što je bilo moje sa Dobricom, decenijama trajalo. Nije lako u nekoliko rečenica, makar i ovlašno, uobličiti portret ovog velikog pisca i angažovanog stvaraoca, možda najvećeg koga su južnoslovenske književnosti iznedrile u poslednjih pola veka. Stoga, odustajem od takvog pokušaja i prepuštam se dragim, ako i sentimentalnim, uspomenama, prisećajući se našeg prvog i poslednjeg susreta.
Sreli smo se početkom sedamdesetih godina kad smo ga njegov rođak Jovan Joca Marković i ja, kao urednici programa u Domu omladine Beograda, pozvali da se dogovorimo oko njegovog gostovanja na tribini „Kod Orfeja u 8“. Fotografisali smo ga za plakat, a književno veče nazvali „Roman i istorija“. Dobrica je već bio u dubokoj nemilosti režima. Bio je to, valjda, njegov prvi javni istup posle onog izlaganja na partijskom kongresu krajem maja 1968. godine.
U bioskopsku dvoranu Doma omladine nikad nije stalo više sveta. Možda samo kad je Crnjanski tamo prvi put čitao svoje pesme. Tribina je izazvala nezapamćen interes javnosti. Stotinu magnetofona stajalo je na kolenima posetilaca, onda nije bilo ovih modernih kamera ni diktafona. Pomalo uplašen, upravnik Doma Nikola Marković , pred početak večeri rekao mi je: „Gledaj da sve protekne u redu, a ja pobegoh kući, bolje da nisam tu.“ I, zbilja, sve je bilo u najboljem redu. Dobrica je, ako sećanje posve ne vara, čitao odlomak iz neobjavljenog dela romana Vreme smrti.
Ova tribina je, neka mi bude oproštena neskromnost, možda prvi put i na mene skrenula pozornost partijskih dušebrižnika, ako ne i tajne policije. Kako god bilo, otada smo se Dobrica i ja sa poverenjem sretali, a tek od pojave Vunenih vremena i mog izlaska iz istražnog zatvora 1981. godine, naše poznanstvo je preraslo u prijateljstvo.
No, ovo nije trenutak da prelistavam dnevnik i osvežavam sećanje na naše druženje, na noćne šetnje po periferiji grada, ni razgovore u porodičnom krugu na terasi njegovog doma u Đonovićevoj ulici, ni duge rasprave u proširenom društvu o sudbonosnim zbivanjima početkom devedesetih godina i kasnije… Neka to ostane za drugu priliku.
Poslednji put smo se videli na Lazarevu subotu, na Nogovoj krsnoj slavi. Prethodne dve- tri nedelje šetali smo pored ušća i pili čaj u kafani „Panta rej“. Dobrica se sporije kretao, ali svaki put je izgurao šihtu od Sportskog centra do Nebojšine kule i nazad. Onda je po drugi put pao u svom stanu i dobro se ugruvao. Ali, stari pešak nije dugo izdržao u krevetu, nakon nekoliko dana, sa Aninom drugaricom krenuo je ka ušću, i završio u bolnici. Tamo se malo okrepio i vratio kući. Nekoliko puta smo, u međuvremenu, razgovarali telefonom. Na Lazarevu subotu, popodne, pozvao me i pitao kad ćemo na slavu kod Noga. Malo sam se zbunio jer mi Rajko ništa nije rekao, ali sa radošću sam ga, sa suprugom Bebom, predveče sačekao ispred stana. Poteško je ušao u kola, ali pred nama se nije upinjao da ne pokaže svoju slabost. Zaboravio je slušni aparat, pa smo se iz Takovske vratili da ga uzmemo . „Da čujem kako me oni tamo ogovaraju“, šalio se. Nisam mu dao da kupi cveće, da ne bi izlazio iz kola. „Dosta ti je vino“, kažem, „ja ću se izviniti Noginici.“
A voleo je da daruje cveće. Pre tri godine – da napravim malu digresiju – kad zbog bolesti nije mogao da dođe na našu slavu, sutradan je poslao granu orhideje sa čestitkom:
„Draga Bebo i sve moje Đoge,
Ako cveće vene, ljubav i prijateljstvo ga nadživljuju.
Juče nisam mogao da ti donesem ovaj buket. Činim to danas. Jer Sveti Jovan Krstitelj još nije sišao na zemlju da pokrsti nekrštene.
Vama Đogama želim da u zdravlju i radosti proslavljate svoju slavu dok vas Sveti Jovan ne pozove na svoju patericu.
Živeli i spokojni bili! Dobrica i Ana Ćosić.
21. januar 2011.
P. S. Matori Gojko je napisao divnu Buniku! Neka se i dalje opija njom!“
Pre nego što smo ušli kod Noga, Beba ga je malo učustila, namestila kravatu i zakopčala sako. Nije se branio.
Kad smo seli, uzeo je rakiju i slušao Matijine viceve. Svi su se, naravno, smejali, samo se on smeškao. „Zašto se ti ne smeješ“, pita Matija. „ Pa smejem“, odgovori. Verovatno nije sve dobro čuo, iako mu je Matija sedeo sa „bolje“ leve strane. Inače, nije voleo da se smeje, vazda je bio ozbiljan i brižan.
U razgovoru je hvalio „Pečat“. „Ja sam ponosan što sam ti bio učitelj, ako prihvataš“, kaže Vučeliću. „Naravno, sa ponosom i zahvalnošću“, odgovara Vučela.
Matija nastavlja da od svega pravi komediju. Posle su njih dvojica za trpezom, uz vino, nešto dugo ćućorili. Nisam prisluškivao, ali mora biti nešto ozbiljno, nisu se smejali.
Posedeo je dva-tri sata i Ljilja Kapor ga je odvezla kući. Kad je odlazio od nas o Jovanjdanu, rekao je: „Ovo mi je verovatno poslednja slava.“ A kod Noga, ulazeći u lift, kaže: „Vidimo se, akobogda, i dogodine, na slavi.“ Meni se čini da je on u to i verovao.
Zvao sam ga sutradan da čujem kako je. Nekoliko puta smo i kasnije razgovarali telefonom. Onda je ponovo poslabio. Slutio sam da se to neće dobro završiti. Kad mu je malo laknulo, zakazali smo šetnju, ali mene je sprečila iznenadna smrt jednog pa drugog prijatelja. Tek, nakon skoro mesec dana, utanačili smo novo viđenje. Uto je stigao potop, i odneo ga.
U ovom zapisu namerno sam insistirao na detaljima da posvedočim koliko je Dobrica bio plemenit i odan prijatelj. Njegova vrlina, uljudnost i gospodstvo ogledali su se u svakom njegovom postupku i u svakoj prilici.

 

Darko Tanasković

S Dobricom u Sarajevu 1991.

Preporučljivo je pažljivo pratiti prva javna reagovanja na odlazak sa životne scene nekog velikog čoveka. Ona su, u poređenju s kasnijima, po pravilu, manje taktički i konjunkturno uobličavana i usklađivana s raznim „političkim korektnostima“ trenutka, kao i teško zatomljivim podsvesnim porivom da se, govoreći o pokojniku, bar isto toliko, ako ne i više, blagonaklono progovori o sebi, s unošenjem neretko nametljivih i neukusnih ilustracija (navodne) posebne lične bliskosti s počivšim velikanom. Setimo se samo silnih „razgovora s Ivom Andrićem“, a bilo je opštepoznato da je taj izuzetni gospodin naše književnosti bio prilično zakopčan i ne preterano razgovorljiv, pogotovo sa širim krugom poznanika, o slučajnim susretima da i ne govorimo. Koliko li će tek uslediti „razgovora s Dobricom Ćosićem“, osvedočeno druželjubivim, istinski nepretencioznim, izuzetno komunikativnim i intelektualno sve do smrti nesmanjeno, zadivljujuće radoznalim čovekom, otvorenim za svaku ljudsku priču, radost, ali i muku! U prvim odzivima na vest o konačnom povlačenju čoveka koji za života nije imao snage da se, kao što je to u više navrata najavljivao, povuče iz javnosti i rastereti brižnog zanimanja za opštu stvar i neveselu sudbinu svoga srpskog naroda, zapaža se često osvrtanje na žestoka osporavanja i pravi ostrakizam kojima je Dobrica Ćosić, naročito tokom poslednje dve decenije, bio bespoštedno i dosledno, gotovo rutinski izložen. S obzirom na izrazitu nesrazmeru između neosporne, i neosporive, veličine, vrednosti i značaja Ćosićevog književnog dela, kao i višedecenijskog doprinosa izgrađivanju i negovanju demokratske svesti u našem društvu, s jedne strane, i prostora koji se u prvim komentarima posle njegove smrti posvećuje ukazivanju na uglavnom nepravične i preterane kritike kojima je, kao prljavom vodom, bio stalno zapljuskivan, s druge, jasno je da savest čak i onog Ćosiću naklonjenog dela ove sredine ne može biti sasvim mirna. Ćosić sâm na napade, čak i one divljačke i uvredljive, mahom nije neposredno odgovarao, a ruku na srce, nije se baš ni mnogo glasova dizalo u odbranu čoveka koji, iako u mnogo čemu složena i protivrečna ličnost, nipošto nije zasluživao takvu pogromašku hajku većinom nedostojnih i jednoumno ostrašćenih stranih tutora i domaćih bojovnika tzv. „druge Srbije“ i vazda budnih zavidljivaca i pakosnih zakerala svih prošlih, sadašnje i budućih Srbija. Verujući, valjda, opravdano ili pomalo licemerno, u tačnost orijentalne mudrosti, da „pas laje, a karavan prolazi“, javno su ćutali mnogi koji su se, inače, in camera caritatis, bezbedno zgražali nad načinom na koji se hor dežurnih kevtavaca obrušavao na sve starijeg i bolesnijeg „oca nacije“, za šta su ga upravo osporavatelji ironično proglasili, a čemu se on sâm izričito protivio.
Ćosić, kome nikakva odbrana suštinski nije bila potrebna, jer ga zauvek zastupaju i brane njegovo impozantno delo i bogato ispunjen život, imao je pravo da se opredeli za ćutanje i nadmoćno javno ignorisanje niskih udaraca i svakovrsnih podmetanja. A nisu mu nimalo lako padali, iako je voleo da kaže kako je na taj bedni ritual već oguglao. Da li su pravo na takav izbor imali drugi, Ćosićevi istomišljenici i njegovi mnogobrojni dužnici, a to smo na određeni način objektivno svi mi koji se osećamo pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije? Ne bih rekao… Zato je posvećivanje znatnog prostora u prvim, spontanim izjavama povodom Ćosićevog odlaska upravo kontinuiranim napadima na njega svakako pokazatelj da je klima stvorena tom neukusnom kampanjom poput nekog tamnog oblaka lebdela nad našim političkim, društvenim i kulturnim životom. Od njenog dosadašnjeg pretežnog javnog prećutkivanja mnogo simpatičnije ne bi bilo ni nekakvo naknadno probuđeno odbranaštvo, ali ni prekrivanje velom zaborava te sramne pojave, jednog od simptoma duboko poremećenog sistema vrednosti u smutnim vremenima koja su Srbe i Srbiju toliko izudarala, razbila, sapela i raspametila, da im je ozbiljno zapretilo da izgube dušu ili da je, poput Fausta, prodaju đavolu, pa da, kao i on, zauzvrat na kraju ne dobiju ništa, sem obmane i ništavila. Teško će se Ćosićeva uspomena izbaviti od učinaka naknadne pameti njegovih savremenika. Znao je on to jamačno i za života. Nije li, uostalom, negde i zapisao da je „naknadna pamet zapravo jedina prava pamet“? Možda je i zato njegova poslednja volja bila da mu niko ne govori na sahrani… Bar o tome je još uvek on odlučivao.

[restrictedarea] Zarad mladih, koji već odavno malo čitaju ili uopšte ne čitaju Ćosićeve romane, a ubuduće za njih verovatno neće ni znati, dok istovremeno na raznim internetskim portalima i sajtovima, a i u delu elektronskih i štampanih medija velike tiražnosti bivaju bombardovani otrovnim stereotipima o opakom starcu Dobrici Ćosiću, jednom od glavnih vinovnika svih zala koja su tokom poslednjih decenija snašla Srbiju, zarad pročišćenja bolesne memorije i osvetljavanja horizonata nekog budućeg smisla srpskog, ali i opšteljudskog postojanja i delanja, dužnost je da se o tom nesmirenom istinoljupcu kazuje samo prava i puna istina. Nikakva druga odbrana nije mu ni potrebna, a ni primerena. Opraštajući se od „pisca epohe“, Predrag Marković je precizno konstatovao da je Dobrica Ćosić ponajviše optuživan „na osnovu istrgnutih citata ili direktnih laži“. Dodao bih tome – i tendencioznim prećutkivanjem nekih važnih događaja i postupaka koji opovrgavaju zlonamerno konstruisanu sliku o Ćosićevom političkom i moralnom liku. S Ćosićem su, naime, neistomišljenici, sem malobrojnih koji su mu bili intelektualno i etički dorasli, retko argumentovano polemisali, jer to nije bilo ni lako ni neposredno efikasno. Opredeljivali su se, stoga, za apriorno ideološko i moralno diskreditovanje i najapsurdnije klevetanje. Navešću, tužnom prigodom poslednjeg oproštaja s Dobricom Ćosićem, paradigmatičan primer sistematskog prećutkivanja jedne njegove plemenite mirotvorne inicijative, na samo godinu dana pre izbijanja građanskog rata u BiH, jer se nikako ne uklapa u predstavu o srpskom književniku i kratkovečnom jugoslovenskom „predsedniku bez vlasti“ (D. Rančić) kao o najuticajnijem ideologu velikosrpskog hegemonizma i zagovorniku „ratne opcije“ u nasilnom i nedemokratskom rešavanju statusa središnje republike bivše federacije. Reč je o susretu srpskih i muslimanskih intelektualaca 15. i 16. februara 1991. godine u sarajevskom hotelu „Holidej In“. Ovaj malo poznat, neuspešan pokušaj otklanjanja ratne opasnosti koja se sve očiglednije nadvijala nad BiH bio je plod dogovora Dobrice Ćosića s Alijom Izetbegovićem i o njemu Ćosić rezignirano na nekolikim stranicama piše u „Ličnoj istoriji jednog doba 3“, u tomu naslovljenom „Vreme raspada 1981−1991“. Izetbegović je, naime, kao predsednik Predsedništva BiH , prilikom jednog boravka u Beogradu posetio Ćosića u njegovom domu kako bi mu zahvalio na podršci Odbora za slobodu misli i izražavanja u vreme tzv. Sarajevskog procesa (1983) grupi „muslimanskih kleronacionalista“, kako se tada govorilo. Prilikom ovog prvog susreta i upoznavanja, dvojica ljudi lako su se sporazumeli o neophodnosti preduzimanja zajedničke inicijative radi uspostavljanja „srpsko-muslimanskog dijaloga istaknutih intelektualaca“. Sa muslimanske strane koordinacija je poverena bliskom Izetbegovićevom saradniku Rusmiru Mahmutćehajiću, dok je Ćosić sâm oformio grupu s kojom će se pojaviti u Sarajevu. Opredelio se za Milorada Ekmečića, Slavka Leovca, Svetozara Koljevića, Predraga Palavestru, Slobodana Selenića, Rajka Petrova Noga i potpisnika ovih redova, dok su, pored Mahmutćehajića, muslimansku stranu predstavljali Muhsin Rizvić, Avdo Sućeska, Alija Isaković, Hasan Sušić, Enes Duraković i Mustafa Mujagić. Bio je to uljudan, ali i hladan i mučan razgovor, u kojem su se Muslimani postavili kao diskriminisana i uvređena strana, što je postala, i ostala, njihova stalna taktička platforma u odnosu prema Srbima, dok mi, uza svu dobru volju i otvorenost, nismo bili spremni da prihvatimo nametanje defanzivne pozicije i obaveze da se za nešto izvinjavamo i posipamo pepelom po glavi. Sećam se kako je, recimo, umereni i tolerantni Slobodan Selenić iznenadio domaćine odlučnim pobijanjem žalopojke da muslimani nemaju gde da se u Beogradu sahrane po propisima svoje vere, iznevši sasvim suprotno iskustvo koje je imao sa sopstvenim tastom, muslimanom… Milorad Ekmečić je bio više nego izričit, podsetivši se svojih hercegovačkih uspomena iz detinjstva i dedinog objašnjavanja nemogućnosti da se Srbi i naši „Turci“ slože, sve dok ovi drugi čežnjivo pogledaju ka Istanbulu, a Srbi ka Beogradu… Toliko radi dočaravanja atmosfere. Dobrica je kasnije rekao da je već na početku razgovora shvatio kojim je smerom „dijalog“ krenuo, pa je izgubio interes da dalje hvata beleške, te je kasniji tok sastanka rekonstruisao na osnovu onoga što su zapisali neki drugi članovi srpskog tima. Sve nade polagao je u svoj razgovor „u četiri oka“ s Izetbegovićem.
Potrajalo je puna četiri sata, u jednom bočnom hotelskom salonu, u koji je povremeno ulazio samo Alijin sin Bakir i unosio „kahvu“. Nestrpljivo smo, zajedno s vođstvom bosanskohercegovačkih Srba, čekali Dobricu u restoranu. Protok vremena činio je da nam se nade naizmenično bude i splašnjavaju. Kad se iznureni Ćosić konačno pojavio na vratima, izraz njegovog lica rekao je pre i više od reči. Izetbegović je odbio sve predloge i oglušio se o sva uveravanja da bi Muslimani u zajedničkoj državi sa Srbima bili i više nego ravnopravni. „On hoće svoju državu, on hoće svoju vojsku“, procedio je kroz zube Ćosić. Predočio je Izetbegoviću da stvaranje još jedne vojske na razorenom jugoslovenskom prostoru neminovno znači i još jedan strašan, bratoubilački rat. Ništa nije vredelo. Vratili smo se u Beograd pokunjeni, za godinu dana rat je buknuo, a Dobrica Ćosić je s muslimanske strane proglašen njegovim ideologom i glavnim strategom iz senke! Treba se samo prisetiti kakvim je salvama mržnje dočekana njegova trezvena i uravnotežena knjiga „Bosanski rat“ (2012) u kojoj nije moguće pronaći nijednu rečenicu, pa ni reč koja bi upućivala na to da ju je hartiji poverio čovek rata, a ne mira i humanosti. S druge strane, Izetbegović, koga njegov obožavalac Bernar Anri Levi opisuje kao „mrzitelja rata koji je prinuđen da ga vodi i dobije“, krajnje indikativno, u svojim „Sjećanjima“ (2001) epizodu iz „Holidej Ina“ uopšte ne pominje. Ona mu očigledno nije ništa značila, a mogla bi poremetiti mantru o njemu kao „bosanskom Gandiju“ i Ćosiću kao ratnom huškaču, o Muslimanima/Bošnjacima kao nedužnim žrtvama, a Srbima kao agresorima i zločincima. Otkuda ti budući agresori na čelu sa svojim firerom u dijaloškoj misiji usred Sarajeva 1991? Dobričina dobra volja prenebregla je Izetbegovićeve reči iz razgovora s Aleksandrom Tijanićem u „Oslobođenju“, septembra 1990, da „Muslimanima oružje nije strana stvar“, ali smo svi mi posle iskustva iz „Holidej Ina“ s novim razumevanjem dočekali Babino upozorenje u jednoj emisiji TV Sarajeva iz aprila 1991, da „desetine hiljada mladih Muslimana neće dozvoliti da ostanu bez svoje domovine i spremni su da se brane terorizmom strašnih razmera“. Dobrica Ćosić nikada nešto slično nije ni pomislio, a kamoli izgovorio. U sukobu terorizma s istinom terorizam samo privremeno može trijumfovati. Zato, i posle Ćosića, samo istinom o Ćosiću kako bismo porazili i tuđu i svoju laž. To je jedini lek za „neizlečivo bolesno društvo“ koje je, kako zapisa letopisac i prorok „Vremena smrti“, „svoju bolest sporo saznavalo i prekasno saznalo“, jer „nije pristajalo na istinu“, odbacujući tako dijagnozu sopstvene bolesti. Privijmo ljuti, blagotvorni ćosićevski melem na našu ljutu ranu zbog koje je on sve do zemnoga kraja bolno patio, ali se, pesimistički, ipak nadao.

 

Rajko Petrov Nogo

Hrast koga nisu oborili

Dva najdugovečnija pisca središnje srpske zemlje – Valjevskog i Moravskog čovečanstva – Desanka Maksimović i Dobrica Ćosić, kao kakav ženski i muški princip, oličavaju Srbiju 20. veka. Ako je Desanka Maksimović, ta stoletna slovenska lipa, tešila Srbe kao pastorčad istorije, Dobrica Ćosić, stoletni hrast, ne samo da je Srbe sokolio, već i postiđivao i uznemiravao, ne osvrćući se nimalo na one koji su ga i u starosti kamenovali.
Koreni, su i danas jedan od najlepših kratkih romana o Srbiji. Ekmečićevi Ratni ciljevi Srbije 1914. i Ćosićevo Vreme smrti, klasične su, a to znači i najbolje, komplementarne knjige o golgoti i vaskrsu Srbije. Deobe su dramatična, strasna, malo i pristrasna, knjiga o razbratništvu. Bajka je prva jeretička distopija o brozomori. Vreme zla, Vreme vlasti, Vreme zmija, taj prozni Ćosićev okean, tematizuju jedan velik i nerešiv paradoks: „Zašto ljudi koji vole klasu i čovečanstvo ne mogu da vole ženu i prijatelja?“
Zvali mi Ćosićeve romane istorijskim ili romanima istorije, političkim ili romanima ideja, po jednom starinskom određenju, ako je umetnost, roman je svagda istorija duše i priča o ljudskim sudbinama. Kao u velikim ruskim romanima, Ćosićeve ličnosti strasno žive svoje ideje i kao u knjigama velikih moralista svode račune sa životom. Svoje i naše „nemire od vijeka“, velike ideje i krupne sumnje, Ćosić je prelomio kroz porodične drame, najvećma u kući Vukašina Katića. Svi mi bežimo iz svoga Prerova! A u bekstvima od sebe gubi se sopstvo: Onaj sam koji nisam. Savremeno rasulo naše patrijarhalnosti možda je najupečatljivije iskazao Ivan Katić kome će se, pred sumrak Drugog rata, Evropa ukazati kao kupleraj, a o sopstvenoj kući će zapisati ove reči: „Bila je to najpre republikanska tvrđava, pa trockistička jazbina, a sada je bordel.“
Provala rđave politike i diletantski shvaćene ideologije, totalitarne svesti i nasilja – sleva i zdesna, odasvud – to je ono što Ćosić zove vremenom zla, a što je jedan njegov veliki književni preteča imenovao sintagmom zli dusi: „Čvrsto uverenje je najčešće tuđe uverenje. Ono koje se izvršava. Svoje podleže sumnji“, veli jedan Ćosićev lik. „Od sumnje borac truli“, dodaje drugi. Prvi je otpadnik, a drugi vernik. Prvi u tadašnjosti ne vidi ostvarenje svojih ideala; drugi ga ubeđuje da je revolucija i pravo na fikciju. Treba samo iznova progledati. – Evo do dana današnjega mi iznova progledavamo; skoro smo već sasvim oslepeli…
Osvedočenom epskom snagom Ćosić je mnoštvo svojih likova uveo iz devetnaestog i dvadeseti, pa i u ovaj 21. „tuđi vek“, dakle u naše vreme, koje je i vreme smrti, i vreme zla i vreme vlasti. Ćosić je sudbine svojih likova oštro osenčio jezom svakojakih istorijskih i ljudskih iskušenja. Odvažnost da progovori o krupnim i svojim ličnim zabludama, o slomu velikih ideja, sposobnost da književno uobliči protivrečnosti zverskog veka, moć da orkestrira mnoštvo različnih sudbina i osujećenja, i čine njegovu polifonu književnu tvorevinu tako privlačnom velikom broju čitalačkih naraštaja.
Pribran i razborit do poslednjeg dana i sata, Dobrica Ćosić je umro u snu.
Hrast koga nisu mogli da obore.
U Beogradu, 19. maja 2014.

[/restrictedarea]