ДОБРИЦА ЋОСИЋ (1921-2014) омаж и сећања ( II )

Гојко Ђого

Први и последњи сусрет са Добрицом

Уместо заказане шетње, после потопа који нас је задесио, стигла је вест да је дуга пешачка стаза Добрице Ћосића окончана пред последњом тамном капијом. Јесте у последње време чешће поболевао, али он се тако истрајно рвао са својим болестима да ме је овај црни глас ипак изненадио.
У оваквим часовима неумитно проради наше сећање, поготово ако је неко познанство и пријатељство, као што је било моје са Добрицом, деценијама трајало. Није лако у неколико реченица, макар и овлашно, уобличити портрет овог великог писца и ангажованог ствараоца, можда највећег кога су јужнословенске књижевности изнедриле у последњих пола века. Стога, одустајем од таквог покушаја и препуштам се драгим, ако и сентименталним, успоменама, присећајући се нашег првог и последњег сусрета.
Срели смо се почетком седамдесетих година кад смо га његов рођак Јован Јоца Марковић и ја, као уредници програма у Дому омладине Београда, позвали да се договоримо око његовог гостовања на трибини „Код Орфеја у 8“. Фотографисали смо га за плакат, а књижевно вече назвали „Роман и историја“. Добрица је већ био у дубокој немилости режима. Био је то, ваљда, његов први јавни иступ после оног излагања на партијском конгресу крајем маја 1968. године.
У биоскопску дворану Дома омладине никад није стало више света. Можда само кад је Црњански тамо први пут читао своје песме. Трибина је изазвала незапамћен интерес јавности. Стотину магнетофона стајало је на коленима посетилаца, онда није било ових модерних камера ни диктафона. Помало уплашен, управник Дома Никола Марковић , пред почетак вечери рекао ми је: „Гледај да све протекне у реду, а ја побегох кући, боље да нисам ту.“ И, збиља, све је било у најбољем реду. Добрица је, ако сећање посве не вара, читао одломак из необјављеног дела романа Време смрти.
Ова трибина је, нека ми буде опроштена нескромност, можда први пут и на мене скренула позорност партијских душебрижника, ако не и тајне полиције. Како год било, отада смо се Добрица и ја са поверењем сретали, а тек од појаве Вунених времена и мог изласка из истражног затвора 1981. године, наше познанство је прерасло у пријатељство.
Но, ово није тренутак да прелиставам дневник и освежавам сећање на наше дружење, на ноћне шетње по периферији града, ни разговоре у породичном кругу на тераси његовог дома у Ђоновићевој улици, ни дуге расправе у проширеном друштву о судбоносним збивањима почетком деведесетих година и касније… Нека то остане за другу прилику.
Последњи пут смо се видели на Лазареву суботу, на Ноговој крсној слави. Претходне две- три недеље шетали смо поред ушћа и пили чај у кафани „Панта реј“. Добрица се спорије кретао, али сваки пут је изгурао шихту од Спортског центра до Небојшине куле и назад. Онда је по други пут пао у свом стану и добро се угрувао. Али, стари пешак није дуго издржао у кревету, након неколико дана, са Анином другарицом кренуо је ка ушћу, и завршио у болници. Тамо се мало окрепио и вратио кући. Неколико пута смо, у међувремену, разговарали телефоном. На Лазареву суботу, поподне, позвао ме и питао кад ћемо на славу код Нога. Мало сам се збунио јер ми Рајко ништа није рекао, али са радошћу сам га, са супругом Бебом, предвече сачекао испред стана. Потешко је ушао у кола, али пред нама се није упињао да не покаже своју слабост. Заборавио је слушни апарат, па смо се из Таковске вратили да га узмемо . „Да чујем како ме они тамо оговарају“, шалио се. Нисам му дао да купи цвеће, да не би излазио из кола. „Доста ти је вино“, кажем, „ја ћу се извинити Ногиници.“
А волео је да дарује цвеће. Пре три године – да направим малу дигресију – кад због болести није могао да дође на нашу славу, сутрадан је послао грану орхидеје са честитком:
„Драга Бебо и све моје Ђоге,
Ако цвеће вене, љубав и пријатељство га надживљују.
Јуче нисам могао да ти донесем овај букет. Чиним то данас. Јер Свети Јован Крститељ још није сишао на земљу да покрсти некрштене.
Вама Ђогама желим да у здрављу и радости прослављате своју славу док вас Свети Јован не позове на своју патерицу.
Живели и спокојни били! Добрица и Ана Ћосић.
21. јануар 2011.
П. С. Матори Гојко је написао дивну Бунику! Нека се и даље опија њом!“
Пре него што смо ушли код Нога, Беба га је мало учустила, наместила кравату и закопчала сако. Није се бранио.
Кад смо сели, узео је ракију и слушао Матијине вицеве. Сви су се, наравно, смејали, само се он смешкао. „Зашто се ти не смејеш“, пита Матија. „ Па смејем“, одговори. Вероватно није све добро чуо, иако му је Матија седео са „боље“ леве стране. Иначе, није волео да се смеје, вазда је био озбиљан и брижан.
У разговору је хвалио „Печат“. „Ја сам поносан што сам ти био учитељ, ако прихваташ“, каже Вучелићу. „Наравно, са поносом и захвалношћу“, одговара Вучела.
Матија наставља да од свега прави комедију. После су њих двојица за трпезом, уз вино, нешто дуго ћућорили. Нисам прислушкивао, али мора бити нешто озбиљно, нису се смејали.
Поседео је два-три сата и Љиља Капор га је одвезла кући. Кад је одлазио од нас о Јовањдану, рекао је: „Ово ми је вероватно последња слава.“ А код Нога, улазећи у лифт, каже: „Видимо се, акобогда, и догодине, на слави.“ Мени се чини да је он у то и веровао.
Звао сам га сутрадан да чујем како је. Неколико пута смо и касније разговарали телефоном. Онда је поново послабио. Слутио сам да се то неће добро завршити. Кад му је мало лакнуло, заказали смо шетњу, али мене је спречила изненадна смрт једног па другог пријатеља. Тек, након скоро месец дана, утаначили смо ново виђење. Уто је стигао потоп, и однео га.
У овом запису намерно сам инсистирао на детаљима да посведочим колико је Добрица био племенит и одан пријатељ. Његова врлина, уљудност и господство огледали су се у сваком његовом поступку и у свакој прилици.

 

Дарко Танасковић

С Добрицом у Сарајеву 1991.

Препоручљиво је пажљиво пратити прва јавна реаговања на одлазак са животне сцене неког великог човека. Она су, у поређењу с каснијима, по правилу, мање тактички и конјунктурно уобличавана и усклађивана с разним „политичким коректностима“ тренутка, као и тешко затомљивим подсвесним поривом да се, говорећи о покојнику, бар исто толико, ако не и више, благонаклоно проговори о себи, с уношењем неретко наметљивих и неукусних илустрација (наводне) посебне личне блискости с почившим великаном. Сетимо се само силних „разговора с Ивом Андрићем“, а било је општепознато да је тај изузетни господин наше књижевности био прилично закопчан и не претерано разговорљив, поготово са ширим кругом познаника, о случајним сусретима да и не говоримо. Колико ли ће тек уследити „разговора с Добрицом Ћосићем“, осведочено дружељубивим, истински непретенциозним, изузетно комуникативним и интелектуално све до смрти несмањено, задивљујуће радозналим човеком, отвореним за сваку људску причу, радост, али и муку! У првим одзивима на вест о коначном повлачењу човека који за живота није имао снаге да се, као што је то у више наврата најављивао, повуче из јавности и растерети брижног занимања за општу ствар и невеселу судбину свога српског народа, запажа се често освртање на жестока оспоравања и прави остракизам којима је Добрица Ћосић, нарочито током последње две деценије, био беспоштедно и доследно, готово рутински изложен. С обзиром на изразиту несразмеру између неоспорне, и неоспориве, величине, вредности и значаја Ћосићевог књижевног дела, као и вишедеценијског доприноса изграђивању и неговању демократске свести у нашем друштву, с једне стране, и простора који се у првим коментарима после његове смрти посвећује указивању на углавном неправичне и претеране критике којима је, као прљавом водом, био стално запљускиван, с друге, јасно је да савест чак и оног Ћосићу наклоњеног дела ове средине не може бити сасвим мирна. Ћосић сâм на нападе, чак и оне дивљачке и увредљиве, махом није непосредно одговарао, а руку на срце, није се баш ни много гласова дизало у одбрану човека који, иако у много чему сложена и противречна личност, нипошто није заслуживао такву погромашку хајку већином недостојних и једноумно острашћених страних тутора и домаћих бојовника тзв. „друге Србије“ и вазда будних завидљиваца и пакосних закерала свих прошлих, садашње и будућих Србија. Верујући, ваљда, оправдано или помало лицемерно, у тачност оријенталне мудрости, да „пас лаје, а караван пролази“, јавно су ћутали многи који су се, иначе, in camera caritatis, безбедно згражали над начином на који се хор дежурних кевтаваца обрушавао на све старијег и болеснијег „оца нације“, за шта су га управо оспораватељи иронично прогласили, а чему се он сâм изричито противио.
Ћосић, коме никаква одбрана суштински није била потребна, јер га заувек заступају и бране његово импозантно дело и богато испуњен живот, имао је право да се определи за ћутање и надмоћно јавно игнорисање ниских удараца и сваковрсних подметања. А нису му нимало лако падали, иако је волео да каже како је на тај бедни ритуал већ огуглао. Да ли су право на такав избор имали други, Ћосићеви истомишљеници и његови многобројни дужници, а то смо на одређени начин објективно сви ми који се осећамо припадницима српског народа и грађанима Србије? Не бих рекао… Зато је посвећивање знатног простора у првим, спонтаним изјавама поводом Ћосићевог одласка управо континуираним нападима на њега свакако показатељ да је клима створена том неукусном кампањом попут неког тамног облака лебдела над нашим политичким, друштвеним и културним животом. Од њеног досадашњег претежног јавног прећуткивања много симпатичније не би било ни некакво накнадно пробуђено одбранаштво, али ни прекривање велом заборава те срамне појаве, једног од симптома дубоко поремећеног система вредности у смутним временима која су Србе и Србију толико изударала, разбила, сапела и распаметила, да им је озбиљно запретило да изгубе душу или да је, попут Фауста, продају ђаволу, па да, као и он, заузврат на крају не добију ништа, сем обмане и ништавила. Тешко ће се Ћосићева успомена избавити од учинака накнадне памети његових савременика. Знао је он то јамачно и за живота. Није ли, уосталом, негде и записао да је „накнадна памет заправо једина права памет“? Можда је и зато његова последња воља била да му нико не говори на сахрани… Бар о томе је још увек он одлучивао.

[restrictedarea] Зарад младих, који већ одавно мало читају или уопште не читају Ћосићеве романе, а убудуће за њих вероватно неће ни знати, док истовремено на разним интернетским порталима и сајтовима, а и у делу електронских и штампаних медија велике тиражности бивају бомбардовани отровним стереотипима о опаком старцу Добрици Ћосићу, једном од главних виновника свих зала која су током последњих деценија снашла Србију, зарад прочишћења болесне меморије и осветљавања хоризоната неког будућег смисла српског, али и општељудског постојања и делања, дужност је да се о том несмиреном истинољупцу казује само права и пуна истина. Никаква друга одбрана није му ни потребна, а ни примерена. Опраштајући се од „писца епохе“, Предраг Марковић је прецизно констатовао да је Добрица Ћосић понајвише оптуживан „на основу истргнутих цитата или директних лажи“. Додао бих томе – и тенденциозним прећуткивањем неких важних догађаја и поступака који оповргавају злонамерно конструисану слику о Ћосићевом политичком и моралном лику. С Ћосићем су, наиме, неистомишљеници, сем малобројних који су му били интелектуално и етички дорасли, ретко аргументовано полемисали, јер то није било ни лако ни непосредно ефикасно. Опредељивали су се, стога, за априорно идеолошко и морално дискредитовање и најапсурдније клеветање. Навешћу, тужном пригодом последњег опроштаја с Добрицом Ћосићем, парадигматичан пример систематског прећуткивања једне његове племените миротворне иницијативе, на само годину дана пре избијања грађанског рата у БиХ, јер се никако не уклапа у представу о српском књижевнику и кратковечном југословенском „председнику без власти“ (Д. Ранчић) као о најутицајнијем идеологу великосрпског хегемонизма и заговорнику „ратне опције“ у насилном и недемократском решавању статуса средишње републике бивше федерације. Реч је о сусрету српских и муслиманских интелектуалаца 15. и 16. фебруара 1991. године у сарајевском хотелу „Холидеј Ин“. Овај мало познат, неуспешан покушај отклањања ратне опасности која се све очигледније надвијала над БиХ био је плод договора Добрице Ћосића с Алијом Изетбеговићем и о њему Ћосић резигнирано на неколиким страницама пише у „Личној историји једног доба 3“, у тому насловљеном „Време распада 1981−1991“. Изетбеговић је, наиме, као председник Председништва БиХ , приликом једног боравка у Београду посетио Ћосића у његовом дому како би му захвалио на подршци Одбора за слободу мисли и изражавања у време тзв. Сарајевског процеса (1983) групи „муслиманских клеронационалиста“, како се тада говорило. Приликом овог првог сусрета и упознавања, двојица људи лако су се споразумели о неопходности предузимања заједничке иницијативе ради успостављања „српско-муслиманског дијалога истакнутих интелектуалаца“. Са муслиманске стране координација је поверена блиском Изетбеговићевом сараднику Русмиру Махмутћехајићу, док је Ћосић сâм оформио групу с којом ће се појавити у Сарајеву. Определио се за Милорада Екмечића, Славка Леовца, Светозара Кољевића, Предрага Палавестру, Слободана Селенића, Рајка Петрова Нога и потписника ових редова, док су, поред Махмутћехајића, муслиманску страну представљали Мухсин Ризвић, Авдо Сућеска, Алија Исаковић, Хасан Сушић, Енес Дураковић и Мустафа Мујагић. Био је то уљудан, али и хладан и мучан разговор, у којем су се Муслимани поставили као дискриминисана и увређена страна, што је постала, и остала, њихова стална тактичка платформа у односу према Србима, док ми, уза сву добру вољу и отвореност, нисмо били спремни да прихватимо наметање дефанзивне позиције и обавезе да се за нешто извињавамо и посипамо пепелом по глави. Сећам се како је, рецимо, умерени и толерантни Слободан Селенић изненадио домаћине одлучним побијањем жалопојке да муслимани немају где да се у Београду сахране по прописима своје вере, изневши сасвим супротно искуство које је имао са сопственим тастом, муслиманом… Милорад Екмечић је био више него изричит, подсетивши се својих херцеговачких успомена из детињства и дединог објашњавања немогућности да се Срби и наши „Турци“ сложе, све док ови други чежњиво погледају ка Истанбулу, а Срби ка Београду… Толико ради дочаравања атмосфере. Добрица је касније рекао да је већ на почетку разговора схватио којим је смером „дијалог“ кренуо, па је изгубио интерес да даље хвата белешке, те је каснији ток састанка реконструисао на основу онога што су записали неки други чланови српског тима. Све наде полагао је у свој разговор „у четири ока“ с Изетбеговићем.
Потрајало је пуна четири сата, у једном бочном хотелском салону, у који је повремено улазио само Алијин син Бакир и уносио „кахву“. Нестрпљиво смо, заједно с вођством босанскохерцеговачких Срба, чекали Добрицу у ресторану. Проток времена чинио је да нам се наде наизменично буде и сплашњавају. Кад се изнурени Ћосић коначно појавио на вратима, израз његовог лица рекао је пре и више од речи. Изетбеговић је одбио све предлоге и оглушио се о сва уверавања да би Муслимани у заједничкој држави са Србима били и више него равноправни. „Он хоће своју државу, он хоће своју војску“, процедио је кроз зубе Ћосић. Предочио је Изетбеговићу да стварање још једне војске на разореном југословенском простору неминовно значи и још један страшан, братоубилачки рат. Ништа није вредело. Вратили смо се у Београд покуњени, за годину дана рат је букнуо, а Добрица Ћосић је с муслиманске стране проглашен његовим идеологом и главним стратегом из сенке! Треба се само присетити каквим је салвама мржње дочекана његова трезвена и уравнотежена књига „Босански рат“ (2012) у којој није могуће пронаћи ниједну реченицу, па ни реч која би упућивала на то да ју је хартији поверио човек рата, а не мира и хуманости. С друге стране, Изетбеговић, кога његов обожавалац Бернар Анри Леви описује као „мрзитеља рата који је принуђен да га води и добије“, крајње индикативно, у својим „Сјећањима“ (2001) епизоду из „Холидеј Ина“ уопште не помиње. Она му очигледно није ништа значила, а могла би пореметити мантру о њему као „босанском Гандију“ и Ћосићу као ратном хушкачу, о Муслиманима/Бошњацима као недужним жртвама, а Србима као агресорима и злочинцима. Откуда ти будући агресори на челу са својим фирером у дијалошкој мисији усред Сарајева 1991? Добричина добра воља пренебрегла је Изетбеговићеве речи из разговора с Александром Тијанићем у „Ослобођењу“, септембра 1990, да „Муслиманима оружје није страна ствар“, али смо сви ми после искуства из „Холидеј Ина“ с новим разумевањем дочекали Бабино упозорење у једној емисији ТВ Сарајева из априла 1991, да „десетине хиљада младих Муслимана неће дозволити да остану без своје домовине и спремни су да се бране тероризмом страшних размера“. Добрица Ћосић никада нешто слично није ни помислио, а камоли изговорио. У сукобу тероризма с истином тероризам само привремено може тријумфовати. Зато, и после Ћосића, само истином о Ћосићу како бисмо поразили и туђу и своју лаж. То је једини лек за „неизлечиво болесно друштво“ које је, како записа летописац и пророк „Времена смрти“, „своју болест споро сазнавало и прекасно сазнало“, јер „није пристајало на истину“, одбацујући тако дијагнозу сопствене болести. Привијмо љути, благотворни ћосићевски мелем на нашу љуту рану због које је он све до земнога краја болно патио, али се, песимистички, ипак надао.

 

Рајко Петров Ного

Храст кога нису оборили

Два најдуговечнија писца средишње српске земље – Ваљевског и Моравског човечанства – Десанка Максимовић и Добрица Ћосић, као какав женски и мушки принцип, оличавају Србију 20. века. Ако је Десанка Максимовић, та столетна словенска липа, тешила Србе као пасторчад историје, Добрица Ћосић, столетни храст, не само да је Србе соколио, већ и постиђивао и узнемиравао, не осврћући се нимало на оне који су га и у старости каменовали.
Корени, су и данас један од најлепших кратких романа о Србији. Екмечићеви Ратни циљеви Србије 1914. и Ћосићево Време смрти, класичне су, а то значи и најбоље, комплементарне књиге о голготи и васкрсу Србије. Деобе су драматична, страсна, мало и пристрасна, књига о разбратништву. Бајка је прва јеретичка дистопија о брозомори. Време зла, Време власти, Време змија, тај прозни Ћосићев океан, тематизују један велик и нерешив парадокс: „Зашто људи који воле класу и човечанство не могу да воле жену и пријатеља?“
Звали ми Ћосићеве романе историјским или романима историје, политичким или романима идеја, по једном старинском одређењу, ако је уметност, роман је свагда историја душе и прича о људским судбинама. Као у великим руским романима, Ћосићеве личности страсно живе своје идеје и као у књигама великих моралиста своде рачуне са животом. Своје и наше „немире од вијека“, велике идеје и крупне сумње, Ћосић је преломио кроз породичне драме, највећма у кући Вукашина Катића. Сви ми бежимо из свога Прерова! А у бекствима од себе губи се сопство: Онај сам који нисам. Савремено расуло наше патријархалности можда је најупечатљивије исказао Иван Катић коме ће се, пред сумрак Другог рата, Европа указати као куплерај, а о сопственој кући ће записати ове речи: „Била је то најпре републиканска тврђава, па троцкистичка јазбина, а сада је бордел.“
Провала рђаве политике и дилетантски схваћене идеологије, тоталитарне свести и насиља – слева и здесна, одасвуд – то је оно што Ћосић зове временом зла, а што је један његов велики књижевни претеча именовао синтагмом зли дуси: „Чврсто уверење је најчешће туђе уверење. Оно које се извршава. Своје подлеже сумњи“, вели један Ћосићев лик. „Од сумње борац трули“, додаје други. Први је отпадник, а други верник. Први у тадашњости не види остварење својих идеала; други га убеђује да је револуција и право на фикцију. Треба само изнова прогледати. – Ево до дана данашњега ми изнова прогледавамо; скоро смо већ сасвим ослепели…
Осведоченом епском снагом Ћосић је мноштво својих ликова увео из деветнаестог и двадесети, па и у овај 21. „туђи век“, дакле у наше време, које је и време смрти, и време зла и време власти. Ћосић је судбине својих ликова оштро осенчио језом свакојаких историјских и људских искушења. Одважност да проговори о крупним и својим личним заблудама, о слому великих идеја, способност да књижевно уобличи противречности зверског века, моћ да оркестрира мноштво различних судбина и осујећења, и чине његову полифону књижевну творевину тако привлачном великом броју читалачких нараштаја.
Прибран и разборит до последњег дана и сата, Добрица Ћосић је умро у сну.
Храст кога нису могли да оборе.
У Београду, 19. маја 2014.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.