Čovek ovde nije iščupan iz čoveka

Piše Đorđe Dragin

Noć od prošlog petka na subotu, kada su desetine hiljada ljudi pokazale spremnost da nesebično učine ono što im je dužnost, podsetila je na brojne slične noći u istoriji ovog naroda koje su bile uslov našeg opstanka. Masovni izlazak na poziv države da se brani Srbija snažna je poruka da je neoliberalni projekat pretvaranja Srbije u „usamljenu gomilu“ doživeo definitivni krah

Epski napor Srbije da se odbrani od naleta podivljale prirode deluje kao prekretnica iza koje više ništa neće biti isto.

Potomci onih koji su u ime vrednosti ove moralne zajednice 1915. gazili Albaniju, bili spremni da se 1941. suoče sa silama Osovine, a zatim 1999. stanu i pred najstrašniju vojnu silu u istoriji sveta, ponovo su prošle nedelje mirno pošli u susret mitskom čudovištu koje je tražilo svoj danak u glavama. Treba samo zamisliti šta se događalo ono veče u prošli petak u porodicama u Srbiji kada je iz vlade stigao poziv da dobrovoljci izađu na odbrambene bedeme pored podivljalih reka.

Čak i u bezbednom Beogradu u desetinama hiljada kuća majke i žene su svojim sinovima i muževima tražile nešto nepromočivo. Stegnutih srca spremale su i nešto suve hrane i eventualno baterijsku lampu da posluži u tmini na obalama opasnih i nepredvidivih bujica. Muškarci su krenuli prema neizvesnosti koja je već gutala ljude i u kojoj niko nije siguran.

 

Nova epska priča o osećanju dužnosti

U Srbiji se ponovila epska priča o osećanju dužnosti i svesnoj spremnosti na samožrtvovanje.

Ta noć od prošlog petka na subotu neodoljivo je podsećala na nažalost brojne slične noći u istoriji ovog naroda koje kao da su bile uslov njegovog opstanka. Pre prošlog petka, poslednji put dešavalo se nešto slično i u zimskim večerima 1999. godine. Tada su vozovi kretali prema jugu. U vozovima su bili ljudi u uniformama.  Putovali su prema Kosmetu, u susret Košarama i Drenici, umesto prema bezbednosti Pešte i drugih evropskih prestonica.

Sve je ovekovečeno u dokumentarnom filmu „Voz“. U filmu je i scena sa provincijske železničke stanice. Kamera iz voza snima poslednje trenutke pred rastanak mladog čoveka na prozoru vagona i porodice na peronu. Sve se dešava u polumraku. Među onima što prate vojnika, muškarac, očito otac, zamišljeno ćuti. Majka raspamećena, umesto da vrišti, pita ono poslednje i njoj najvažnije, dakle, zapravo, prvo: da li si jeo, da li si žedan…? Sestra plače a druga mlada žena krije lice… Vojnik sa prozora ih teši… Voz, zatim, neumitno kreće… Kamera sada u krupnom planu nastoji da drži lice vojnika. I njemu kreću suze, ali tek kada to više ne može da vidi porodica. Na kraju i vojnik krije lice od kamere i voz, sada već punom brzinom, grabi u pomrčinu.

Ova potresna scena je maestralna psihološka studija ljudi suočenih sa onim što mora da bude urađeno bez obzira na sve opasnosti i potencijalne lične gubitke, dakle ljudi suočenih sa dužnošću. Mladić mora da krene, iako bi onaj slabiji deo njega hteo da ga nagovori da odustane. I oni ga pored voza prate, iako bi onaj slabiji deo njih hteo da ga zagrle i sakriju kod kuće. Osećaj dužnosti pobeđuje njihove slabosti.

Budući da je „Voz“, zbog ovakvog glorifikovanja dužnosti prema drugima, subverzivan za ideološki diskurs neodarvinizma koji je instaliran u Srbiji posle prevrata iz dvehiljadite, ovaj film je dobro skriven i zapravo zatočen u nekom depou. Primer ovog filma govori da su depoi u Srbiji novi Goli otok za one vrednosti zajednice koje su u sukobu sa diskursom zapadnjačke „slobode“. Sudbina ovog filma, međutim, nije začuđujuća u zajednici gde su zatvoreni muzeji i redukovani obrazovni programi odakle su izostavljena dela koja slave vrednosti Srbije.

[restrictedarea]

Srbija nije postkulturni liberalni zverinjak

Nacionalni duh se, međutim, iskrada iz ideoloških depoa. Vršenje dužnosti prema svojoj moralnoj zajednici, koje podrazumeva i spremnost na samožrtvovanje u ime ljudskosti, može da bude zatočeno na celuloidnoj traci  i prognano sa javne scene, ali i dalje živi u porodicama Srbije. Čovek ovde nije iščupan iz čoveka iako je projektantima u jedan mah to izgledalo drugačije.

Onakva manifestacija činjenice da je čovek ovde preživeo, i kod onih koji u to nisu sumnjali, delovala je potresnije od podivljale prirode. Desetine hiljada ljudi na nasipima, stotine hiljada drugih sa punim rukama najneophodnijeg za unesrećene. Nije bilo doma čiji ukućani nisu bili međusobno tesno spregnuti sa drugima u naporu zajednice da se pruži otpor stihiji, ali i da se pokaže da Srbija nije postkulturni liberalni zverinjak. Takva manifestacija ljudskosti pokazala je da je projekat promene ideološkog diskursa, koji se ovde uprošćeno nazivao promenom svesti, jednostavno doživeo potpuni  krah.

Prvi put posle četrnaest godina, najjasnije moguće, dakle na način da oko toga više nema nikakve dileme, zajednica u Srbiji je pokazala da se u svojoj osnovi ne deli na gubitnike i dobitnike tranzicije, već je i dalje predominantno moralno ujedinjena  i  spremna da se uspravi pred pretnjom i nesrećom koja ju je zadesila. Demonstriranjem svog saosećanja za druge i odgovornosti za zajednicu, uprkos decenije i po nastojanja da se neoliberalnom tehnologijom medijskog i ideološkog terora ovde stvori otuđena „usamljena gomila“ međusobno indiferentnih pojedinaca, članovi moralne zajednice Srbije su pokazali da su zadržali svoju ljudskost i svoje moralne veze. Čovek u Srbiji ne vidi druge kao zveri ili stvari, kako to nalaže neoliberalni model, već kao ljude. Zadržavanjem osećanja dužnosti prema drugima i zajednici,  moralna zajednica Srbije je duh ovdašnjih „dobitnika tranzicije“, koji su to postali svojom egoističnom pohlepom, jednostavno izgurala na marginu, ostavljajući sledbenike tog duha usamljene, izolovane, izložene preziru.

To je ostavilo traga i u medijima.

Tabloidne plastične devojčure koje se, sa sebi sličnima, do zadnjeg atoma svoje i tuđe ljudskosti bore za malo para i publiciteta, od prošlog petka mogu u medije samo ako pristanu na izdaju svoje pohlepne prirode i učine nešto dobro za druge − za unesrećene.

 

Kako su mediji izdali liberalnu ideju?

Istovremeno su naprosto pohapšeni i svi oni koji bi da nastave da se „snalaze“ na tržištu. „Snalaženje“ je ovde , kako svi znamo, zapravo eufemizam za pljačku imovine zajednice po zakonima specijalno u tu svrhu donetim. Ti zakoni su ove koji se „snalaze“, do prošlog petka, unapred amnestirali od svake kazne, osim one najstrašnije – moralne, za koju nisu marili. Od petka je drugačije. Svi koji su, u duhu liberalne teze da „svako misli za sebe a samo Bog misli za sve“, krenuli da se i dalje „snalaze“ sada i na tržištu nacionalne katastrofe, suočili su se sa državom, tim megasimbolom institucionalnog terora nad ličnom slobodom i liberalnim božanstvom – ličnim interesom. Uhapšeni su svi koji su zloupotrebom katastrofe krenuli u nastavak nemoralne pljačke dizanjem cena.

Sve je praćeno novim dokazima o neverovatnom preokretu na medijskoj sceni. Domaći nezavisni (zapravo liberalni) mediji, ovaj put nisu ustali u odbranu pohapšenih u ime slobode ovih „učesnika na slobodnom tržištu“ i ideje da u slobodnom liberalnom društvu tržišne odnose uređuju isključivo zakoni ponude i potražnje, a ne tamo neka država, uvek spremna na zločin nad slobodom i ličnim interesom čoveka. Redakcije su listom odustale od svojih liberalnih ideoloških osnova i, podrškom državi u hapšenju slobodnih učesnika na slobodnom tržištu, ušle u svoju novu paradoksalno patriotsku fazu, gotovo fazu „odjeka i reagovanja“. Oni koji su dizali tiraže na novinarstvu zabave, a zapravo klozetskom novinarstvu u ravni grafita „o Marici i crtici“, sada izdajnički veličaju heroje odbrane, ljude koji su se isticali u ispunjenju dužnosti prema zajednici i državi − lidere morala. Istovremeno primaju pohvale od arhineprijatelja slobode i otuda zločinca po definiciji – države. Sve je to, naravno, potpuno neprihvatljivo sa stanovišta (neo)liberalizma.

Problem je, međutim, što je novinarska izdaja ideologije (neo)liberalizma ovde izuzetno opasna. Novinari bi morali da znaju da ih i dalje gledaju ideološki tužioci Vukčević i Vekarić. Poznati su po tome što za deceniju svoje moći nisu pozvali na informativni razgovor nikoga od onih koji su se „snašli“ i bili u grupi koja je iz ove zemlje iznela, na svoje i ko zna čije još račune, fantastičnih 55 milijardi dolara, ali jesu pozivali na razgovore brojne novinare, pa i kolegijum „Politike Ekspres“ iz devedesetih godina. Kolegijum „Ekspresa“ je saslušavan pod optužbom za zločin služenja zločinačkoj državi. Zato su ih i saslušavali upravo tužioci za ratne zločine. Zločin ovih urednika bio je u tome što su mislili i radili suprotno shvatanju da sloboda podrazumeva oslobođenje od  moralne  dužnosti prema svojoj državi i zajednici. Samo zbog toga je „Ekspres“ i ugašen.

 

Zašto drama Srbije nije interesovala Si-En-En?

Da je ovde danas reč o jeretičkom ponašanju novinarskog plemena, dokazuje i činjenica da su domaći mediji prvi put iskočili i iz globalnog liberalnog diskursa. Za razliku od domaćih medija, Si-En-En, Bi-Bi-Si i ostali očito nisu želeli da o poplavama u Srbiji izveštavaju opširno, jer u tom slučaju ne bi mogli da izbegnu beleženje snage zajednice na rečnim bedemima. Kako je to simbolika solidarizma (populizma) koji je na njihovom (neoliberalnom) najjačem udaru, u uredništvima ovih medija su donete odluke da se izveštava redukovano. Tako ih je tokom drame u Srbiji interesovao jedino broj mrtvih uz slike velike vode. Slike nesebične ljudskosti u Srbiji za njih su bile neprihvatljive zato što su bile živi dokaz poraza propagande i ideologije u koju su upregnuti. Do kraja svedeno izveštavanje globalnih medija o epskoj drami u Srbiji išlo je dotle da je isprovociralo zamerke Novaka Đokovića u Rimu.

U svakom slučaju, posledice „potopa“ koji je Srbija preživela biće različite, a među najznačajnije sigurno ulaze i nesumnjivi dokazi da je ovdašnja moralna zajednica izdržala sve udare neoliberalnih reformatora. Srbija je pokazala da nije obezljuđena, obezmoraljena, da je sačuvano saosećanje prema „drugome“, da Srbin Srbinu nije vuk i stvar, uprkos četrnaest godina nastojanja da se upravo to postigne.

[/restrictedarea]