Aleksandar Čepurin /ambasador Rusije u Srbiji/ Stav Srbije je dostojanstven

Razgovarao Nikola Vrzić Fotografije Milorad Milanković

Iako opterećena krvavim razvojem događaja na svojoj zapadnoj granici, u Ukrajini, Rusija je prva i bez oklevanja priskočila u pomoć poplavljenoj Srbiji. Samo dan nakon molbe premijera Srbije Aleksandra Vučića, u Srbiju je sleteo prvi avion Ministarstva za vanredne situacije Rusije sa opremom i 79 spasilaca koji će u narednim danima od poplava izbaviti skoro 2300 ljudi. Usledila su još tri specijalna leta kojima je dostavljeno oko 106 tona humanitarne pomoći, upućena su dva helikoptera „Ka-32“, u pomoć su odmah priskočile i kompanije sa ruskim kapitalom koje posluju u Srbiji, od NIS-a nadalje…

Razgovor sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Čepurinom i započinjemo poplavama, i poplavom solidarne pomoći.

 

Iako je Srbija na putu ka učlanjenju u Evropsku a ne u Evroazijsku uniju, a Rusija je daleko od nje, Rusija je prva koja je Srbiji priskočila u pomoć…

Ne mislim da je Rusija toliko daleko, ona je sve bliža… Iz Moskve se do Beograda sada stigne za dva i po sata, a za deset godina ćemo to moći i mnogo brže. U 16. veku monasima je trebalo tri meseca.

Više puta sam bio u Obrenovcu, u Šapcu, u drugim mestima. Video sam hiljade i hiljade Srba koji su tamo radili danonoćno. To su hiljade heroja. I mislim da je ova nesreća ujedinila Srbe. U svakom slučaju, ujedinila je najbolje među Srbima.

Bili su na tim mestima prisutni i spasioci iz drugih zemalja.

Bitno je da su Rusi stigli na vreme, kada su ljudi hitno morali da se evakuišu. Oni su tri dana izvlačili narod iz poplave motornim čamcima koje su poneli sa sobom. 79 ruskih spasilaca prevezli su više od dve hiljade ljudi, decu.

Oni su bili spremni da potpuno autonomno rade 15 dana, imali su svu potrebnu opremu, rezerve hrane, kuhinju… Srećom, morali su da rade samo nekoliko dana.

Kada sam sa njima razgovarao, preneli su mi da iz Srbije odlaze sa jako toplim osećanjima. Oni su želeli i još nešto da urade da pomognu, ali na sreću, vodena stihija se zaustavila.

Bili su u Šapcu i Belorusi. Kada su stigli u Srbiju, voda je već bila počela da pada, i narod u Šapcu mi je rekao da se stihija uplašila Belorusa.

A neko je nekada protiv Belorusije uveo sankcije. I već je teško prisetiti se ko i kada i zašto, i zašto baš protiv Belorusije.

U Rusiji se kaže da Sloveni imaju meku dušu, ali čvrst karakter. Tokom ovih dešavanja Srbi su pokazali da imaju meku dušu, ali da su u slučaju opasnosti spremni i da ispolje čvrst karakter.

Srbija je – na svoju sramotu – sankcije Belorusiji uvela po nalogu, ili zahtevu EU. Belorusija nam je ovom pomoći, na izvestan način, održala moralnu lekciju. S druge strane, Srbija se zasad oduprla zahtevima EU da se pridruži sankcijama Rusiji. A ruska pomoć je u ovoj situaciji bila bratska…

Brza i bratska.

Da. Da li bi ova situacija trebalo da predstavlja i pouku Srbiji?

Mislim da je ovde prisutno to osećanje, kao da smo srcem zajedno. I to je oduvek bilo tako, kroz čitavu našu istoriju, još od vremena Svetog Save i Stefana Nemanje, pa i pre 100 godina, i pre 70 godina, i pre 15 godina…

U teška vremena, sve sitnice koje možda postoje i opterećuju naše odnose iznenada nestanu. I nama zavlada prirodna želja za solidarnošću.

Narodu koji je sada u nevolji potrebno je da oseti da se neko solidariše sa njime, ali mu je i dalje potrebna i humanitarna pomoć. I nastavićemo da pružamo pomoć, pogotovo što će ova stihija imati i dugoročne posledice.

Upravo tako. Do sada smo govorili o onoj prvoj, hitnoj i humanitarnoj pomoći. Međutim, Srbiji će biti potrebna i pomoć za obnovu zemlje. Možemo li da računamo na Rusiju? Od EU je stigla najpre bombastična najava o milijardi evra pomoći, koja se doduše odmah potom svela na mogućnost dobijanja nekoliko desetina miliona evra pomoći…

Svaka pomoć bila je dobrodošla, i za svaku flašu vode treba reći hvala. I za pomoć koja je stigla iz Rusije, i Evropske unije, i iz susednih zemalja.

Ambasada je nastavila rad na sakupljanju pomoći za Srbiju; radnici ambasade, posebno žene, na svoju ruku su sakupili značajan iznos pomoći, sarađujemo na prikupljanju sredstava i sa našim kompanijama koje posluju u Srbiji. U Moskvi i Sankt Peterburgu su i fudbalski navijači Dinama, CSKA, Zenita… sakupljali pomoć za Srbiju. Druge strukture su nam se obratile sa istim ciljem. Zamolili smo i regione, posebno pobratimske regione, da pruže odgovarajuću pomoć. Mlade diplomate su apelovale na rusku javnost.

Druga stvar je obnova zemlje. Naravno, Rusija će u tome uzeti učešće. Najpre je sada potrebno brzo proceniti štetu i videti čime možemo da pomognemo. Oblici takve pomoći mogli bi da budu sasvim različiti.

EU ima specijalni fond za te namene, i kada joj Srbija pristupi, i sama će godišnje uplaćivati novac u taj fond, dakle, oni će povratiti te pare. Nadamo se da će podrška biti brza i suštinska. Ima i dalekih zemalja koje tradicionalno pružaju humanitarnu pomoć. Imaju, na sreću, puno para i malo problema.

Rusija, kao što je prirodno, hoće pomagati vladi Srbije, sa svom pažnjom će razmotriti odgovarajuće molbe. Nemam sumnje u to.

[restrictedarea]

Da li vam je zasmetalo što ruski spasioci nisu bili ispraćeni na visokom nivou od strane srpskih političara?

Takav ispraćaj nije ni bio predviđen.

Predsednik je bio u Njujorku na sednici Saveta bezbednosti UN-a, rukovodstvo vlade ovih dana je ulagalo natčovečanske napore radi sprečavanja humanitarne katastrofe.

Bilo je na ispraćaju, zapravo, sasvim obrnuto. Jako toplo, i neformalno. Mi smo njima poklonili skulpturu velikog „Srbina“, imperatora Konstantina, mladi momci i lepe devojke došli su s transparentom „Slava Rusiji“, a spasioci su bili naročito zadovoljni prisustvom devojaka…

I Rusija i Evropa, a možda i čitav svet, nalaze se, međutim, pred mnogo ozbiljnijim izazovom nego što je pomoć Srbiji. To je situacija u Ukrajini. Izbori su održani u nedelju, Rusija je učinila ono što je bilo do nje da ti izbori uspeju, međutim, već dan posle počeli su najkrvaviji sukobi dosad.

Malopre sam gledao televiziju. Predsednik Putin je razgovarao sa italijanskim premijerom i jedan drugom su uzajamno izrazili saučešće zbog pogibije italijanskog novinara i njegovog ruskog prevodioca. Tako da i ja izražavam saučešće svom italijanskom kolegi Đuzepeu Mancou.

Juče je poginula i jedna porodica, jedan mlad dečak… Kako su bili ubijeni? U minobacačkom napadu, minama koje ne eksplodiraju na zemlji nego u vazduhu, koje služe za uništavanje žive sile neprijatelja, na ratnom polju. A ovim minama gađaju centar grada Slavjanska. Sada su počeli da gađaju ovim minama i centar Donjecka, u kojem živi 965 hiljada ljudi. Da li je to ispravno?

U čemu je suština? Rusija je spremna da razgovara sa novim rukovodstvom. Ali je važno da se ne ubijaju ljudi i da se zaustavi vojna operacija protiv stanovništva na jugoistoku. I Porošenko je rekao da je spreman da brzo obustavi ovu vojnu operaciju. Ali danas vidimo da se on opredelio za brzo obustavljanje operacije putem uništenja stanovništva Donjecka. Donjeck postaje kao Staljingrad i ne daj Bože da se pretvori u neku vrstu Staljingrada.

I naravno da se postavlja pitanje: hoće li ovo što se dešava skršiti volju za dijalogom?

Naš stav je jednostavan: da se zaustave vojne operacije i ratna dejstva, da se uspostavi dijalog između istoka i zapada Ukrajine. A Rusija je spremna za dijalog sa Kijevom. I nama tu nisu potrebni nikakvi posrednici.

Ali premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk je rekao da ne dolazi u obzir takva vrsta dijaloga.

Jacenjuk je rekao da je on spreman da vodi pregovore, ali uz učešće Amerikanaca i Evropske unije. Ali on to govori, čini mi se, o gasu.

Postoje dve varijante za razrešenje krize. Jedna je uništavanje protivnika, ali za nekoliko meseci ili pola godine sve će se vratiti na početak, na isto. Druga varijanta je dogovor jer, objektivno, postoji problem između istoka i zapada Ukrajine. Apsolutno u svemu. Praznici su različiti. Istoriju tumače različito. Heroji su različiti. Govore različite jezike. Problemi su vekovni u spoljnopolitičkim i spoljnoekonomskim usmerenjima. Potrebno je dogovoriti se da bi se pronašao modus vivendi, da bi postojala jedinstvena Ukrajina, ali uz različite regione u okviru nje. Ili će jedna strana prisiljavati drugu stranu. I to može da bude, ali ne zadugo.

Ali mislim da je cilj nekih naših dalekih prijatelja da od Ukrajine naprave anti-Rusiju. A najbolje im je da od Ukrajine naprave vruću tačku. Iskustvo im je u tome kolosalno: stvaranje kriznog žarišta, haosa, „narandžastih“ revolucija, suprotstavljanje različitih delova zemlje, privredni raspad… I tome nema kraja, to mi vidimo svuda. I u Iraku, u Libiji, u Siriji…

Ali, zašto je to potrebno Rusiji? Zašto je to potrebno Evropskoj uniji? U tome je pitanje.

Postaviću pitanje na koje je odgovor unapred potpuno jasan, pitanje je samo hoćete li ga izgovoriti. Kome je u interesu u interesu ovakva eskalacija nasilja u trenutku kada su stvari počele da se smiruju, a izbori održani?

Izbori su održani, izabran je Pjotr Porošenko za predsednika. Ogromna je šteta naneta zemlji, i privredna šteta, i postoji omraza između istoka i zapada Ukrajine, poginulo je puno ljudi… A šta je rezultat? Da li su tamo neki novi ljudi došli na vlast?

Vlast u Ukrajini bila je zasnovana na tri stuba. To su nacionalizam, oligarhija i korupcija. Nakon velikih, ogromnih potresa vlast se promenila, ali, da li vidimo neke nove ljude? Porošenko je od 1998. jedan od viših rukovodilaca u Ukrajini. Bio je i ministar, i predsednik Saveta bezbednosti zemlje, i uz sve vlade je bio jedan od najviših funkcionera u zemlji. Njega nazivaju „čokoladnim kraljem“, ali teško da će uz njega biti slatkog života. On me podseća na Janukoviča; uvek sam mešao njih, slični su.

Tako da se struktura nacionalizam−oligarhija−korupcija nije promenila. Čak su i isti ljudi na vlasti. Čak se pojavila iz zatvora i Julija Timošenko. Vratite Janukoviča u Kijev, i kao da se ništa nije promenilo…

Hegel je govorio da se istorija ponavlja dva puta: jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. A ovde, može se desiti da bude obrnuto. Na početku farsa, a na kraju tragedija.

Naravno, ne treba zanemariti ni činjenicu da masovna ubistva izazivaju snažnu reakciju društva u Rusiji. Jer na istoku Ukrajine živi najmanje 8 miliona Rusa, a možda ih je i čitavih 12 miliona, kao u sovjetsko vreme kada su se slobodnije izjašnjavali.

A za neke sve to je dobro. Oni su na Majdan doneli kolačiće i nakon toga su nastavili da se raduju razvoju događaja…

Ukrajinska kriza ponovo bi mogla da dovede do gasne krize u Evropi…

To je stvar koja se tiče i Srbije, ali i čitave EUnj. Ukrajinska kriza pokazuje koliko je Evropi potreban „Južni tok“. On će pre svega obezbediti energetsku sigurnost Evropi. Rusija, na kraju krajeva, može da proda gas u Aziju… A Evropi će za šest-sedam godina biti potrebno još 120 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a samo „Južni tok“ donosiće 68 milijardi kubnih metara. Preko Ukrajine danas se izvozi 80 od ukupno 150 milijardi kubnih metara gasa za Evropu.

Ako Evropska unija ili, ako želite, evrobirokratija želi da zastupa interese svojih članica i potencijalnih članica, kao što su Bugarska, Srbija, Bosna i Hercegovina, Mađarska, Slovenija, Austrija, Italija, koje će zahvaljujući „Južnom toku“ ostvarivati i prihode od tranzita ali će on podsticati i prerađivačku industriju, onda će valjda podržati izgradnju „Južnog toka“.

I o tome treba da mislimo racionalno.

Kad postoji normalan, zdrav interes i korist za zemlju, za ljude, potrebno je boriti se za uzimanje u obzir ovih interesa. Interes je zajednički, a sme da ga brani samo „Gazprom“.

Povežimo ove dve stvari o kojima govorimo. Jasno je da evropske države imaju samo štetu od krize u Ukrajini. Isto tako je jasno da će evropske države imati samo korist od „Južnog toka“. A opet, utisak je da EU u ovim situacijama ne štiti interese svojih članica. A onda se postavlja pitanje: čije interese štiti?

Vi pravite neke nagoveštaje, i ja vas potpuno razumem.

Postoji birokratija. Postoji i velika istorijska inercija. I strah, od onoga koga osećaju još uvek kao gazdu. A u stvari oni drastično pogoršavaju sopstvene ekonomske izglede. Oni bukvalno pucaju sebi u nogu i jako se raduju tome.

Svet se promenio. Neko želi da zadrži ulogu hegemona, jednopolarni svet. Ali svet se promenio. To je kretanje protiv toka. Siriju ste videli, sada Ukrajina…

Menja se svet pa se menja i Rusija. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika dostigao je nivo Poljske, Slovačke, Mađarske… Ali zašto Rusija ne bi mogla da dostigne nivo koji imaju i najbogatije evropske zemlje? Rusija ima svoje mane, ali ima i svoje objektivne prednosti.

U 18. veku je Lomonosov govorio da će bogatstvo i moć Rusija crpeti iz Sibira i tek sada se to ostvaruje. Rusija se tek uzdiže na noge.

Sada joj je potreban novi ciklus privrednog razvoja. Ogromni resursi sada se koriste kako bi se ostvario rast u dvadesetak grana privrede. A ogromna mogućnost leži na Istoku. Kina, Japan, Južna Koreja, Vijetnam…

Mislim da jedna od mogućnosti za privredni rast Rusije jeste korišćenje povećanja obima saradnje sa delom sveta koji se razvija brže od svih – sa Azijom. Ali Rusija je preuzela dvoglavog vizantijskog orla, i sada gleda i na Istok i na Zapad.

Sa Kinom je robna razmena do pre nekoliko godina iznosila oko 20-30 milijardi evra godišnje. A sa EU − 400 milijardi evra.

Predsednik Putin je nedavno boravio u Kini. Robna razmena sa Kinom je poslednjih godina već doživela veliki rast, i to čak i nema veze sa naftom i gasom, pošto će gasovod biti izgrađen za četiri godine. Već ove godine robna razmena iznosi 90 milijardi dolara, a naredne će iznositi 100 milijardi. A do 2020, prema već postojećim sporazumima, dostići će i iznos od 200 milijardi dolara godišnje. Samo sa Kinom.

Dakle, Istok će nam postati partner kao što je to i Zapad. I to je ogromna šansa za poboljšanje života, životnog standarda za narode Rusije.

Vratimo se, za kraj ovog razgovora, Srbiji i Rusiji, u svetlu ukrajinske krize. Da li ste zadovoljni držanjem Srbije, koja nije pristala na uvođenje sankcija Rusiji?

Srbija se u ovom slučaju ponela na dostojanstven način.

Postoje naredbe da se Rusiji uvedu sankcije. Mislim da Srbija ništa nije izgubila time što je odbila ove naredbe, čak ni kod tih birokrata koji su pokušavali da je nateraju da to učini. Takav stav izaziva samo poštovanje.

Prijatelje ne odbacujemo i nastojimo da se ponašamo dostojanstveno.

I postoje brojne mogućnosti za saradnju, u obostranom interesu. Za to postoje uslovi, i u Rusiji i u Srbiji. Nastavimo raditi zajedno energično i prijateljski. Nikome na štetu. A Rusima i Srbima samo u korist.

Ovo je, pretpostavljam, i poruka našim vlastima?

Svima.

Evropska unija je svakako deo sveta koji izaziva poštovanje. Ali ni Evropa nije toliko zlatna. I ona je izgrađena na kontradiktornostima, uprkos netačnim stereotipima o zaostaloj Rusiji i prosperitetnoj Evropi. 

Postoji i bogata i siromašna Evropa. Tragedija je u tome što bogata Evropa postaje još bogatija, a siromašna još siromašnija. Evropa je i Rumunija, Evropa je i Bugarska. Prosečna penzija je u Srbiji negde oko 220 evra. A u Rumuniji 170, u Bugarskoj 150 evra…

Postoje dakle u EU i bogate i siromašne zemlje. Bilo bi ispravno, i normalno, da se razlika između njih smanji, poravna, a ovde su, kako su nas učili još Marks i Lenjin, bogati postali bogatiji, a siromašni – siromašniji. To je činjenica.

Ili, recimo, nezaposlenost. U Rusiji je nezaposlenost 5,1 odsto. A u Evropi 11 odsto. To je kolosalan problem.

Ili natalitet. Šta će biti za 10-20-30 godina? U Rusiji je konačno počeo prirodni demografski porast broja stanovnika. Država plaća za drugo i treće dete troškove vrtića, uplaćuje takozvani materinski kapital u iznosu od 12 hiljada evra po detetu… A u Evropi?

Sve je više evroskeptika. To je pokazano i na izborima za Evropski parlament. Izgleda da ljudi postaju svesni da im neće doći neki evropski komesar, i rešiti probleme…

Trendovi su očigledni. Očigledno je da mnogi postavljaju pitanje njenih stvarnih interesa: interesa Evrope, interesa Rusije, interesa Srbije; da li je EU uvek potrebno da puca sebi u nogu? Da li je potrebno uvoditi sankcije Rusiji? Da li je ipak potrebno razmisliti o budućnosti, o ljudima?

 

Marin le Pen u Francuskoj je vrlo otvoreno podržala Rusiju?

 

Da. Bila je na Krimu. I mnogi drugi, koji su ojačali svoj politički uticaj u Evropi, bili su posmatrači na referendumu. Mnoge stranke koje su značajno ojačale svoj položaj tokom izbora za Evropski parlament zalažu se protiv evrobirokratije i politike sankcija prema Rusiji. Vidimo da se ljudi i političari odnose prema Rusiji skroz različito.  

[/restrictedarea]