Zaludno šminkanje evropske fasade

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Dok pribegava besmislenim porezima kojima puni svoju kasu i istovremeno se guši u korupciji, Evropska unija pokušava da rastuće nepoverenje u njene institucije izleči – propagandom

Tek što je buru u javnosti smirila vest da je Ustavni sud Slovenije odbacio zakon o porezu na nekretnine kojim je vlada premijerke Alenke Bratušek pokušala da zakrpi rupu u budžetu, već je izbila nova afera – domaća POP TV je u udarnoj informativnoj emisiji javila da država pored dažbine na kišnicu koja se sliva na krov svakog objekta, uvodi i novi porez: namet na veličinu prozora. Emitovana je reportaža u gde su stručnjaci podsetili da je taj porez postojao i u doba Marije Terezije, a agenti za prodaju nekretnina kukali da će stanovi sa mnogo staklenih površina izgubiti više od 30 odsto vrednosti. Objašnjeno je i kako će se novi porez obračunavati: 0,1 cent na kvadratni centimetar stakla, i to na svaki sloj prozora. Za okno prosečne veličine (120×90 cm) vlasnici će za svako plaćati u državnu kasu po 50 evra…

Samo što su se ratosiljali opasnosti od jednog harača, uspaničeni građani su se suočili sa još gorim. Besno su merili svoje prozore i telefonirali ministarstvima. Psihoza nije trajala dugo; ispostavilo se da se radilo o neslanoj prvoaprilskoj šali. Novinarska parodija na temu nesposobne i traljave domaće i EU birokratije otkrila je, međutim, da je ove godine neočekivano veliki broj ljudi naseo na tradicionalno lansiranu laž od slovenačkih medija o svakom „Danu lažljivaca“. Što svedoči o atmosferi nesigurnosti i straha koja vlada u Sloveniji, državi koja će 1. maja obeležiti 10. godišnjicu ulaska u Evropsku uniju.

 

DRUGA STRANA MEDALJE Uoči ulaska u Uniju, slovenačka „priča o uspehu“ bila je nadaleko poznata. Slovenija je tada bila najpoželjnija „udavača“ među 10 pridošlica u porodici „starih“ EU država. Prestravljenost Slovenaca da će, 10 godina kasnije, prozore morati da svedu na veličinu puškarnica, svedoči o osiromašenju i padu standarda što ih sa sobom uvode sve sumanutiji evropski propisi u cilju punjenja kako EU, tako i nacionalnih budžeta. Ovaj tragikomičan primer ukazuje da EU više nije „oaza slobode“, a još manje slobodnog protoka ideja i ljudi. Slika što nam svakodnevno prodaju pro-EU nastrojeni mediji u Srbiji, bitno je drugačija od one „na terenu“.

POP TV je iste večeri emitovala analize o porezima koji su „kod kuće“ skočili čak za pet puta od osamostaljenja države 1991. naovamo, a standard se istrajno srozavao, počevši od 1. maja 2004. godine. To je datum kada je Slovenija svečano primljena u EU. Danas je bilans sledeći: država je u dugovima do guše (80,9 odsto BDP-a, odnosno 29 milijardi evra), što znači da je svaki građanin Slovenije zadužen za 14.500 evra. Glomazna državna birokratija bezmalo svakodnevno izmišlja neki novi „desetak“ kako bi popunila presahlu blagajnu, uz stalne rezove plata, penzija i socijalna prava. I ništa od toga nije prvoaprilska šala.

Ni to nije sve. Proklamovano ukidanje carina nije ispalo onako kako se očekivalo. Danak ulaska u Uniju platile su nekada paradne industrijske grane, od tekstilne do prehrambene. Slovenija je po diktatu iz EU morala da likvidira, na primer, svoje šećerane, a ono što je ostalo dokusurila je kriza od 2008. Jesu ukinute carine među državama članicama EU – ali istovremeno se diže carinski bedem prema „spoljnjem svetu“. Zato su države Unije prisiljene da manjak u državnoj blagajni, ranije punjen carinama – sad nadoknade izmišljanjem najrazličitijih novih tereta stavljenih na pleća građana, s obzirom na to da su porezi (za razliku od carina) ostali u domenu članica EU.

I briselska administracija je neumorna u smišljanju novih taksi, pa se tako i Slovenija priklonila praksi prema kojoj će njeni građani od 1. maja plaćati taksu za „odvodnjavanje kišnice“ sa svojih krovova. Po kvadratnom metru. Veći krov, veća taksa. A kako bi došla glave „sivoj ekonomiji“, država se sprema da potpuno ukine „plaćanje na ruke“, čak i za sitne poslove. Ako neko hoće da angažuje, na primer, bejbisiterku ili kućnu pomoćnicu, u Sloveniji će prvo morati da od države kupi poseban vaučer. Cena? Sitnica, „samo“ 9 evra, po usluzi. Ako to ne učini, čeka ga prijava zbog ilegalnih transakcija i podrške radu „na crno“. Ekonomisti se rugaju tom „patentu“ i tvrde da će rasplamsati sivu ekonomiju. Pa ko onda ne bi poverovao da je država sposobna da oporezuje i prozore?

A što se tiče demokratije i slobode govora – naličje te bajke je prošle sedmice iskusio književnik Tone Partljič, nekadašnji predsednik Društva slovenačkih pisaca. Partljiča je „istražna komisija o ekstremističkim grupama“ slovenačkog parlamenta pozvala na saslušanje jer je dobila anonimnu prijavu da je pre godinu dana bio među organizatorima uličnog ustanka protiv korumpiranog gradonačelnika Maribora. Uz Partljiča je prozvala još 16 viđenijih intelektualaca iz štajerske regije, pod sumnjom da su opasni po red i poredak. Partljič se uredno odazvao pozivu a onda demonstrativno napustio „hram demokratije“ (kako Slovenci tepaju svom parlamentu), uvređen činjenicom da se vodi postupak protiv onih koji su upozoravali na devastirajuće pojave u društvu.

[restrictedarea]

Nije Slovenija usamljen slučaj. Dok nam se u Srbiji nameće vizija EU kakva je nekad bila, ostaje prikriveno da Unija više nije ni bleda slika „obećane zemlje“ s kraja prošlog veka. Malo se zna da se velika sredstva iz džepova poreskih obveznika EU prelivaju za trošak propagande i blaćenja, čak podrivanja onih koji o EU ne misle najbolje ili kritikuju devijacije. Političari iz EU tvrde da je Unija primer uspešne integracije, a u istom dahu kriju istraživanja javnog mnenja unutar EU koja razotkrivaju da se poverenje građana u Uniju sunovratilo, palo na istorijski najnižu tačku. I dok nam predstavljaju EU kao svetionik borbe protiv korupcije i glasnogovornika prava i zakona, rečju pravne države – malo se zna da se Unija utapa u sopstvenoj korupciji. Kako sve to ne bi bilo tema ni u EU a kamoli u državama „kandidatima“, na delu je opsežna akcija „šminkanja“, prepravljanja i ulepšavanja imidža Unije. Naročito za nove mušterije izvan bedema EU, a koje još nisu imale prilike da osete sve „unijatske prednosti“ na vlastitoj koži.

 

ŠAMPIONI KORUPCIJE Nameće se pitanje: ako je EU zaista tako progresivna institucija, kako to da evropski antikorupcioni mehanizmi nisu bolji od – nacionalnih? Jer kada je, na primer, slovenački poslanik u Evropskom parlamentu i nekadašnji ministar spoljnih poslova Zoran Thaler pre tri godine uhvaćen „sa rukama u ćupu meda“ (novinari „Dejli mejla“ su ga snimili u trenutku kada je pristao da primi mito kako bi u EP lobirao za interese fiktivnih preduzeća), njegov slučaj je odmah preuzeo Olaf, evropska kancelarija za borbu protiv korupcije. Istraga je počela pompezno, a završila sramno – evropski stručnjaci za borbu protiv korupcije su ubrzo saopštili da u Thalerovom slučaju nisu našli „ništa sporno“. Slovenačka Komisija za borbu protiv korupcije (KPK) je svejedno označila Thalerov postupak kao koruptivan, a Tužilaštvo pripremilo optužnicu. Thaler je netom priznao delikt (mito od 100.000 evra). Pogodio se sa Tužilaštvom i platio kaznu (35.000 evra). Služi „vikend zatvor“ od 2,5 godine uz petogodišnju zabranu bavljenja javnom službom. Krivac je na kraju dolijao, ali to nije bila zasluga aparata EU, jer je evropski organ za borbu protiv korupcije tu pao na ispitu.

Koliko je korupcija duboko ukorenjena u sve pore društva, dokazuju ne samo ankete prema kojima građani priznaju postojanje „plavih koverti“ (koje su prisiljeni da daju ne samo kad je u pitanju borba za zdravlje nego i prilikom „rešavanja“ birokratskih prepreka), već i debakl koji je potom doživela slovenačka KPK. Tročlano veće KPK je nedavno podnelo ostavku zbog pritisaka i loših uslova rada, a onda je njen donedavni potpredsednik Rok Praprotnik preko noći dobio unosno mesto direktora u Novoj Ljubljanskoj banci. Pukla je bruka jer je ista ta banka, koja se godinama davi u aferama i gubicima, bila meta istraživanja KPK – baš zbog korupcije. Ironijom sudbine, prva meta istrage novog sastava KPK sada je postao njen bivši potpredsednik.

Da je EU uistinu šampion u korupciji, nedavno je priznala i komesarka za unutrašnje poslove EU Sesilija Malmstrom. Njen izveštaj o stanju korupcije u 28 zemalja članica otkrio je porazan podatak da u EU, zbog korupcije koja „oduzima dah“, svake godine „iščezne“ u privatne džepove oko 120 milijardi evra, što je bezmalo jednako ukupnom evropskom budžetu. Oko 74 odsto ispitanika širom EU ocenjuje da je korupcija „veoma česta“, dok u zemljama poput Hrvatske, Češke, Litvanije, Bugarske, Rumunije i Grčke od 6 pa čak do 29 odsto upitanih tvrdi da su lično bili suočeni sa traženjem mita. Korupcija je i u Poljskoj, Slovačkoj i Mađarskoj uzela maha, naročito u zdravstvu. Po rečima Malmstromove – u Evropi nema sektora bez korupcije. To potvrđuju i izveštaji o potrošnji evropskog budžeta, koji još od daleke 1994. godine nisu verifikovani od strane nezavisnih finansijskih revizora. Zato su finansije same EU, najblaže rečeno – kriminalno aljkave.

Koliko se sve to otelo kontroli, videlo se i u Grčkoj kada je ministar Venizelos, prema navodima nemačkog „Cajta“, zahtevao od Jerga Asmusena iz Evropske centralne banke da se (radi ispunjenja uslova za sledeću tranšu kredita) podaci o grčkom budžetu „malo reorganizuju“. Dakle – friziraju. U Španiji se desilo nešto slično. Evropska komisija je zbog nepoverenja u „tačnost podataka“ o španskom budžetu poslala u Madrid posebnu komisiju. Potom je Eurostat, statistički organ EU, „konsultujući se sa španskom vladom“ – povukao izveštaj u gde je Španija kritikovana zbog sumnjivog izveštavanja o stanju sopstvene blagajne. Što najviše govori o „nezavisnosti“ institucija EU. Nezavisni ekonomski analitičar Timoti Durden je povodom tog gafa ocenio da bi i Gebls bio ponosan na takav način rada institucija EU.

 

PAD POVERENJA I MANIPULACIJE Nedavno objavljeni podaci potvrđuju da je poverenje građana u Uniju (u državama članicama!) dostiglo istorijski najniži nivo posle 1997. godine. Samo jedan od tri stanovnika Unije, prema poslednjem istraživanju Eurobarometra, danas veruje u EU. Najveći kritičari su još uvek Britanci, koji su prema Uniji najnepoverljiviji u poslednjih 16 od 20 sondiranja javnog mnenja untar EU. Na Kipru samo 13 odsto ispitanika veruje u Uniju. Uzdanje u EU presušilo je u svim evropskim zemljama osim Finske i Švedske, a najmanje poverenja joj poklanjaju u državama sa juga Evrope. U Grčkoj je verovanje u dobrobit Unije palo za 44 odsto, u Španiji za 37 odsto, kao i u Portugaliji. San o zajednici evropskih država bio je na vrhuncu 1991. godine kada je, u proseku, čak 71 odsto građana podržavao članstvo njihove zemlje u takvoj tvorevini. Očito se od tada do danas mnogo toga promenilo. Srbija danas pregovara sa Evropskom unijom koja je svetlosnim miljama udaljena od njene „izvorne“ varijante.

A kako se Unija bori da povrati poljuljano poverenje? Propagandom! Deviza da „novac vrti tamo gde burgija neće“ primenjuje se u velikom broju medija širom EU, ali i u državama koje se kandiduju za članstvo. Tako su odabrani mediji (i njihovi puleni) zaduženi za popravljanje posrnulog Unijinog „imidža“, pa objavljuju dobro plaćene „priloge“ iz kojih se ne sluti da je to zapravo obična EPP. Taj model je primenjen i u Srbiji, gde su građani pod uticajem obrade „nezavisnih“ medijskih projekata poput Evroneta i sličnih. Nedavno je otkriveno da je na račun samo jedne (od brojnih) novina u Velikoj Britaniji „leglo“ čak 65.000 funti za publikovanje ciljanih „pro-EU“ tekstova. Tako je 2,6 miliona čitalaca britanskog „Ivning standarda“ nehotice konzumiralo „pozitivne evropske“ poruke Evropske komisije. Između ostalih, štampan je članak pod naslovom „Da li znate svoja EU prava?“ koji objašnjava čitaocu „sve prednosti koje proizlaze iz prava evropskih građana“, uz izdašno navođenje citata evropskih ćata. Nije ništa manje indikativan članak „Ignorancija nije smešna“ u kome Markus Brigstok objašnjava da je evroskepticizam zasnovan na „paranoidnoj ksenofobiji“. „Šta je Evropa ikada uradila za vas?“, to je tekst koji nabraja primere onih što su na ovaj ili onaj način profitirali od EU. Kruna „Standardovog“ bavljenja Unijom je tekst „Vreme za uticanje na debatu“ gde se sugeriše građanima kako da glasaju na izborima za evroposlanike u maju. Štivo je zaokruženo komentarom „Izgradnja mostova i otvaranje kako bismo svi imali pravo na reč“, nastalog ispod pera potpredsednice Evropske komisije Vivijan Reding. Jasno, i ona ističe prednosti članstva u EU, ni reči o manama. Što ne bi bilo sporno da je podlistak bio jasno označen kao propaganda, dakle kao plaćeni dodatak, a ne kao rezultat „rada“ novinara dotičnog medija. Umesto toga, takvi EU „bilteni“ se pod krinkom dnevno-političkih tekstova štampaju na istom papiru i u istoj formi kao svi ostali tekstovi u novinama, najčešće uz pomoć istih autora zaposlenih u dotičnom mediju, pri čemu nema upozorenja da se radi o člancima plaćenim od strane Brisela, iako se time krše temeljni etički principi novinarstva.

Opisano „profilisanje“ javnosti ne sprovodi se samo na Ostrvu; na isti način su finansirani članci/prilozi u brojnim medijima, od američkog „Internešenel herald tribjuna“ do ljubljanskog „Dnevnika“, pri čemu čelnici EU ne žale da odreše kesu i da za tu vrstu propagande svake godine straće milione evra. Sve to se dešava u trenutku kada se „evroskeptici“ unutar EU progone kao „pretnja za međunarodni mir“. Upravo tim rečima je nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer nazvao članove britanske partije UKIP Najdžela Faridža. „Evroskeptici se okupljaju u partijama, dobijaju sve više pažnje medija i dok je Evropa u krizi – to nam ne pomaže“, zagrmeo je nemački ministar i zatražio zabranu evroskeptičnih partija. Ministar u vladi kancelarke Merkel nije objasnio kako se taj njegov zahtev slaže sa „evropskim vrednostima“ i maksimom o „slobodi drugoga da misli drugačije“.

[/restrictedarea] sročnый zaйm na kartu sročnый zaйm na kartu mirzaйm bыstro denьgi na kartuzaйm pod zalog sročno