Vladimir ante portas

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Krim je završena priča; šta sada sledi i šta još Vladimir Vladimirovič smera da učini posle Krima? Ovo je pitanje „od trilion dolara“ na koje zapadni politički horoskop nema − u nedostatku sigurnijih znakova – odgovor

Na pitanje šta još Vladimir Vladimirovič smera da učini posle Krima Zapad nema odgovor, izuzev konsenzusa da je u Ukrajini − zadnja pošta Krim − brutalno okončan jedan „evropski san“, a da je Rusija napustila „način ponašanja“ koji je važio u Evropi od Hladnog rata do danas. Suština tog odnosa je premisa da se sporovi ne rešavaju silom(!?) nego diplomatijom(!?) i detantom. Konsenzus je, dakle, da je sa padom Sovjetskog Saveza i Berlinskog zida, vojna sila bila ustupila mesto ekonomskoj i političkoj sili(!?) a da je Putin sada sve to pretvorio u prah i pepeo.

DUH JE IZAŠAO IZ BOCE Sada je taj, najbolji od svih svetova, Putin devastirao; Evropa je već u antišambru drugog hladnog rata posle kojeg preti nešto još gore. U analitičkim radionicama na Temzi nisu, ipak, svi ubeđeni da smo pred novim hladnim ratom, ali je većinski osećaj da je sada, kada je Vladimir ante portas, moguće još nešto gore od toga. „Da budemo odmah načisto: ovo još nije puni hladni rat. Rusija sa svom vojnom silom nije nekadašnja Sovjetska Unija. Ovo neće biti repriza ideološke bitke koja je delila svet u toku dvadesetog veka… Ali, hladni rat ili ne, ovo je momenat kada je zli duh izašao iz boce“, uverava visoki diplomata u NATO urednika Bi-Bi-Sija Džonatana Markusa.

Nije, dakle, potpuni hladni rat, ali se nešto temeljno promenilo posle ruske „agresije“ i „okupacije“ Krima. Putin je ante portas − na istočnoj granici Ukrajine; u tom delu zemlje potpalio je već „krimsku vatru“ i niko na Zapadu ne može da pogodi da li će i kada da krene na istočni, proruski deo Ukrajine.

Sva analitička mašinerija na Temzi je trenutno u traženju odgovora na pitanja: kada će Putin da udari, gde će da se zaustavi posle Krima i kako da mu se Zapad jedinstveno suprotstavi nečim što je bitno ubedljivije od dosadašnjih patetičnih sankcija.

U jedom internom odgonetanju Putinovog ponašanja u nastupajućoj fazi igre oko Ukrajine, upotrebljava se termin „revanšizam“, ali u smislu restitucije izgubljenog − nešto što su, na primer, Francuzi doživeli od Pruske 1870. godine ili ono što u kolektivnoj ruskoj psihi živi kao poraz Rusije, odnosno pobeda Zapada, nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Da li evroatlantska mašinerija ima odgovor? Da li je Rusija sposobna za revanš i „ispravku istorije“? Koliko je Putin nameran da ide u revandikaciji, ako ne već u revanšu? U Londonu nemaju odgovor, ali je, po jednom komentaru u „Mejlu“ od prošle nedelje, „Putinova pretnja vidljiva golim okom“. I nije u pitanju, kaže se dalje, samo Ukrajina nego (za početak) i Moldavija gde bi Rusija mogla da samo formalizuje već faktičko otcepljenje moldavske enklave Trans-Dnjestra.

„Tajms“ ceni da atlantska alijansa ne može, naprosto, da odgonetne dalje namere Kremlja; „može jedino da predskazuje budućnost na osnovu događaja koji su se već odigrali“.

Analitički konsenzus u Londonu je, međutim, da se Putinova Rusija „vraća“; da se vraća „usiljenim korakom“ i da je odlučna da preuzme punu kontrolu nad stvarima u susednom dvorištu. A najveće susedno dvorište je Ukrajina. Ova je hipoteza trenutno empirijski nedokaziva, ali je opsesivno prisutna u svim londonskim čitanjima budućih događaja na istočnom flanku Evropske Nato unije.

Na osnovu ovakve hipoteze, planovi o odgovoru na „Putinov izazov“ uglavnom su usmereni na ono što i jeste prvi instinkt Imperije u ovakvim prilikama − na odgovor vojnom silom. Prva ideja u ovom konceptu razmišljanja barata sa angažovanjem manjih vojnih efektiva NATO, prvenstveno u baltičkim zemljama i Poljskoj. Vojni manevri ograničenog obima na ovoj areni treba da obezbede stalno prisustvo NATO trupa u severnim susedima Rusije. To je preambula za novu, sledeću fazu angažmana koji treba da bude „rano upozorenje“ Rusiji − ma šta to značilo u vojnom, diplomatskom i političkom smislu.

Za samu Ukrajinu priprema se paket „znatno veće podrške“ − ma šta i ovo da znači − ali se u ovom momentu razrade planova ne računa sa ulaskom Ukrajine u NATO zbog toga što sadašnja vlast u Kijevu, u strahu od još većeg izazivanja ruskog medveda, ne pokazuje znake želje za puno članstvo u alijansi. Ukrajina je, međutim, već partner NATO. U tom procesu već je uvela neke mere kao što su civilna kontrola vojske ili vojno planiranje…

[restrictedarea]

PRE NEGO PUTIN PREĐE ALPE Izvori NATO u Londonu signaliziraju da je u proceduri novi vid „pomoći“ iz ovog domena kako bi se što pre, i pre svega, popravilo „prilično anarhično“ stanje u ukrajinskoj vojsci.

Paket ideja o daljem baratanju Zapada Putinom nosi naslov „Ukrajinske teze“, a u njemu je „crvena linija“ koja nagoveštava da NATO nema nameru da bilo šta menja u dosadašnjem strateškom odnosu sa Rusijom.

Nagrada Mihailu Gorbačovu za rasturanje Sovjetskog Saveza bila je obavezivanje NATO da se neće dalje širiti prema ruskim granicama; obećanje je bezobzirno iznevereno, pa najnoviji kurs zacrtan u „Ukrajinskim tezama“ govori da se ekspanzija prema ruskim granicama nastavlja kao da nikakvog obećanja Gorbačovu i nije bilo. Nova okolnost je samo što on sada ima posla sa „atomskom“, revitalizovanom vojnom silom Rusije, sa Putinom u Kremlju, umesto patetičnog Gorbačova i pijanog Jeljcina.

Putin je ante portas, ali generalni sekretar NATO, Anders Frog Rasmusen, prošlog utorka, u gotovo autističnom maniru izlazi sa autorskim napisom u dvanaest zemalja alijanse i kao da se ništa u svetu nije promenilo od prvog Hladnog rata i kao da Ukrajine i Krima nije juče bilo, saopštava Evropi „u zdrav mozak“ da je širenje NATO bilo dobro za Evropu i dobro za NATO, da se, dakle, nastavlja.

„Ukrajinske teze“ i Rasmusenovo pisanje događaju se u atmosferi pred naredni NATO samit gde će da se obeleži trostruka godišnjica: petnaest godina od članstva Poljske, Mađarske i Češke u alijansi; deset godina od učlanjenja Bugarske, Estonije, Letonije, Litvanije, Rumunije, Slovačke i Slovenije; i pet godina od ulaska Albanije i Hrvatske.

Simbolizam ceremonije u Velsu neće, zasigurno, proći nezapisan u Putinovoj beležnici.

Ali, ostaje i dalje pitanje šta da se radi sa Vladimirom ante portas i kako da NATO odgovori na „novi vetar koji duva iz Moskve“ (Miror).

Britanska štampa izveštava da radovi na „novim pravilima igre“ počinju već ove sedmice, a da će kompletan set „pravila“ biti iznet pred šefove država NATO u Velsu, idućeg septembra. Rezimirano: samit treba da pruži odgovor na pitanje svih pitanja: kakvi će biti realni odnosi između NATO i Rusije u nastalim, izmenjenim „pravilima igre“ u Evropi; i kakve će to imati posledice, posebno na vojnom planu? U fusnoti ovog pitanja stoji alarm da će već finansijski iscrpljene evropske članice NATO morati još jednom − i bez daljeg odlaganja − da ojačaju vojne budžete. Ili, ako ništa, da razmotre kako da bolje integrišu vojne kapacitete u situaciji sve veće besparice.

Amerika će, stoji dalje u „Tezama“, morati da na „konkretan način“ iskaže podršku evropskoj bezbednosti pre nego što Putin „pređe Alpe“. Kaže se da, naprosto, stvari ne mogu da ostanu onakve kakve su bile pre Ukrajine i Krima. „Ne zato što smo ušli u novi hladni rat, nego zato što je suština postojanja alijanse − teritorijalna zaštita njenih članica − odjednom postala mnogo važnija i aktuelnija nego što je bila pre nekoliko sedmica.“

KRAJ „EVROPSKOG SNA“ U „Tezama“ se, zatim, kaže da postoji kredibilan razlog zašto Vladimir Vladimirović za postizanje cilja ima na raspolaganju „i druge načine“ izuzev direktne vojne intervencije. I ma kakvi da su mu ciljevi, Putin zna da je krimska priča završena i da je Zapad definitivno odustao od pomisli da brani suverenitet poluostrva. Dokaz je da na nedavnom susretu šefova diplomatija Rusije i Amerike, Lavrova i Kerija, Krim nije ni pomenut u završnom kominikeu.

Ruski prioritetni zadatak je, idu dalje analize u Londonu, da se spreči uključenje Ukrajine u bezbednosne i ekonomske strukture NATO i EU; da Ukrajina, u najmanju ruku, ostane „međuzona“ koja ne pripada ni Istoku ni Zapadu, a pogotovo da ne bude Trojanski konj Zapada u Podmoskovlju. Ovo se može postići tako da se Zapad privoli za ruski koncept federalizacije Ukrajine.

Ovo će, sa stanovišta evroatlantske strane, biti teško izvodljivo. Ruski koncept federalizacije predviđa da ukrajinski regioni (pre svega istočna Ukrajina) imaju reč ne samo u regionalnim i lokalnim pitanjima nego i u ukrajinskoj spoljnoj politici. Što je, kako stoji u jednoj londonskoj analizi, „suptilni ruski način da se kaže kako bi etnički Rusi u Ukrajini mogli da u svakom trenutku blokiraju prozapadnu politiku Kijeva“.

Ako ova varijanta ne bi funkcionisala, Moskva još uvek ima na raspolaganju, stoji u analizi, mogućnost da Rusi u istočnoj Ukrajini proglase otcepljenje od ostatka zemlje i da tako Putin bez ispaljenog metka ponovi Krim na najbogatijem delu Ukrajine.

Da se tako nešto „iza brda valja“, odnosno da Putin ne namerava da se zaustavi na Krimu, deo britanske štampe vidi i u primeru Trans-Dnjestra gde etnički Rusi već, navodno, masovno dobijaju ruske pasoše. Sve se ovo u Vajtholu tumači kao deo „Velikog Putinovog projekta“ i sve je, ujedno, „dokaz“ da je Krim bio samo „prvi plotun u kanonadi koja sledi“.

Pod naslovom „Ruska strategija u Ukrajini − kraj evropskog sna“ Bi-Bi-Si u analizi pomenutog Markusa skreće pažnju da je Putin već nekoliko puta gotovo eksplicitno stavio do znanja Americi i Evropskoj uniji kako je teritorijalni status quo nastao posle kolapsa SSSR 1991. godine, „nepravedan i neodrživ“. Novi status ne znači, neminovno, okupaciju ili reapsorbovanje bivših sovjetskih republika u krilo Rusije.

Vojska NATO, ocenjuju vojni stručnjaci na Temzi, obučavana je da odvraća spoljnu agresiju(!?) ali nije ni koncipirana ni operativno pripremljena da se nosi sa „unutrašnjim izazovima“, dok Putin pak može da postigne ciljeve tako što će u nekim ključnim zemljama van alijanse − u ovom slučaju u Ukrajini − izazvati imploziju i tako dovesti u pitanje parametre uspostavljene politikom, propagandom i dolarima Zapada. Zato NATO mora hitno da pokaže mišice tako što će odmah da upriliči „razne vojne vežbe u baltičkim zemljama“ kako bi i njima i drugim članicama NATO signalizirao da garancije za njihovu bezbednost ostaju na snazi. Sinhrono sa ovim, kaže se da se Rusiji „ne sme ostaviti iluzija da intervencija u zemljama članicama NATO ne bi izazvala žestok odgovor koji bi uključio i vojnu komponentu“. Istovremeno, veruje se da Ukrajina „još uvek može da očuva suverenitet, uključujući celu teritoriju istočnog dela zemlje“. Analitičari iz ovoga čitaju dvostruki signal: A) da je Zapad konačno odustao od svake pomisli da Krim brani bilo kojim oružjem izuzev ovim grotesknim, bezubim sankcijama Rusiji, ali sa zebnjom da (B) Ukrajina, definitivno, nije bila − kako se komentariše u programu „Dans“ na Radiju Bi-Bi-Si 4, samo mala epizoda u narušenim odnosima Zapada sa Istokom, nego kraj jedne ere, „kraj nade da se Rusija može inkorporirati u ujedinjeni miroljubivi evropski kontinent“.

Ma koliko groteskno bilo ovo gledanje na novu Rusiju − upravo u duhu jedne ovdašnje karikature na kojoj se NATO vojnik na poljskoj granici sa Rusijom ljuti na ruskog vojnika što se toliko približio „NATO granici“ − ovo je i dalje vladajući paranoidni duh na Zapadu još od pre Krima i Ukrajine. Pa otuda i neki trezveniji, mada u manjini, glasovi sa Temze da i pored svega, Zapadu nema druge nego da traži puteve saradnje sa novom realnošću koju personalizuje Putin. A da, istovremeno i nažalost, budućnost pripada još većoj konfrontaciji sa Istokom. To podrazumeva sve ishode, a ne isključuje ni onaj jako, jako loš.

[/restrictedarea]