Sultan ostaje u sedlu

Piše Darko Tanasković

Iz provere volje naroda Erdogan je izašao gotovo jači nego što je bio, a samouvereniji svakako, i očigledno

Dvojica političara, jedan evropski, a drugi (malo)azijski, prošle nedelje su polagali ispit na lokalnim izborima. Onaj evropski, francuski premijer Fransoa Oland, pao je, pa mu je praktično pala i vlada, dok je drugi, (malo)azijski, turski premijer Redžep Tajip Erdogan, uverljivo položio, tako da mu se u avgustu s velikom verovatnoćom smeši i predsednička kandidatura. A obojica su se, uz realnu neubedljivost na spoljnopolitičkom, u poslednje vreme suočili s ozbiljnim izazovima i na unutrašnjopolitičkom planu, tako da su mnogi posmatrači i analitičari predviđali da će im ovi lokalni izbori biti veliko iskušenje, a njihovi pretpostavljeni rezultati ozbiljno upozorenje da im se popularnost nalazi na silaznoj putanji. U Olandovom slučaju takve tmurne prognoze pokazale su se tačnima, dok je Erdogan iz provere volje naroda izašao gotovo jači nego što je bio, a samouvereniji svakako, i očigledno. U čemu je stvar, odnosno, u čemu je razlika između jednog evropskog predsednika i jednog (malo)azijskog premijera?

KAKO OBJASNITI „ENIGMU ERDOGAN“ Pored toga što je jedan evropski, a drugi (malo)azijski, što samo po sebi nije beznačajno razlikovanje, i ovom prilikom se potvrdilo da je u današnjoj visoko personalizovanoj politici, kad dođe do izbornih provera, istinsko liderstvo i te kako bitno, uglavnom važnije od političkih programa, neretko i presudno. A Oland nije lider, dok Erdogan jeste. Ne samo harizmatični lider već za neke političke protivnike čak i „firer“. „Firer u nanulama“, kako je svoju provokativnu knjigu pre četiri godine i naslovio poznati publicista Ergun Pojraz. Uostalom, nije li i na predsedničkim izborima u Slovačkoj populistički tajkun i „filantrop“, politički diletant Andrej Kiska porazio tehnokratu s levice Roberta Fica? Kako objasniti Erdoganov trijumf uprkos mnogobrojnim potresima kojima je tokom poslednjih godinu dana bio izložen, od neuspešne plovidbe uzburkanim vodama tzv „arapskog proleća“, posebno u pogledu stava prema građanskom ratu u susednoj Siriji, preko masovnih uličnih protesta pokrenutih, ali nikako i suštinski uzrokovanih, ekološkom brigom za jednu zelenu oazu Istanbula, pa do ozbiljnih korupcionaških skandala u kojima su kao žrtve pali i neki njemu bliski funkcioneri, a na krajnje neprijatan način je pominjan i Erdoganov sin? Kako to da mu sad već otvoreni sukob s ranijim saveznikom, moćnim „verskim holdingom“ Fethulaha Gulena, propovednika amerikanizovanog „islama s ljudskim likom“, odnosno s njegovom sveprisutnom „nepolitičkom“ organizacijom „Hizmet“, na lokalnim izborima nije naneo bezmalo nikakvu štetu? Otkud tolike pogrešne procene među ekspertima, ili bolje „ekspertima“, da se Erdoganu približava kraj i da će ga uskoro progutati pukotine koje je sam otvorio svojim nerealnim ambicijama u spoljnoj politici, intenziviranjem procesa reislamizacije ukupnog društvenog ambijenta, despotskim, sve autoritarnijim vladanjem i tonjenjem u živi pesak korupcije? Kao i onda kad su se, ne tako davno, mahom isti „eksperti“ utrkivali u dokazivanju kako je turski model „umereni islamizam + demokratija + liberalna ekonomija“ optimalan i neodoljivo privlačan za sve muslimanske države Bliskog i Srednjeg istoka, čemu je krunski dokaz trebalo da budu savršena unutrašnja stabilnost i brz i nezaustavljiv napredak Turske u svim oblastima, a da je harizmatični i pragmatični Erdogan budući lider (bar) čitavog Bliskog istoka, za neke potencijalno i Balkana, i ovoga puta razloge promašaja valja tražiti u sklonosti ka pojednostavljenim analitičkim shemama i suštinskom nerazumevanju složenog bića turskog društva i države. Niti su Turska i Erdogan bez spoljnih i unutrašnjih problema, od kojih su neki krajnje ozbiljni, niti je njegova politička i liderska pozicija krhka, bez dubljih korena i šire narodne podrške, kao što su, recimo Olandova i Sarkozijeva, pa glasači u Francuskoj (a mogla bi to biti i druga evropska država) kao na nekoj „klackalici“, glasajući „protiv“, a ne „za“, naizmenično kažnjavaju sad jednoga sad drugoga. I Putin ima nemalo problema, pa je teško zamisliti da bi mogao izgubiti lokalne izbore, a Erdogan je počesto, uz sve razumljive razlike, poređen s Putinom, što mu nikako nije smetalo, čak je diskretno davao do znanja da mu je i po volji. I pored svih pokušaja, Čaveza je bilo nemoguće oboriti, a Maduru se, izgleda, ne piše dobro. „Briselska“ Evropa je teško shvatala zašto je, uprkos svim skandalima, optužbama, sudskim procesima i, najblaže rečeno, nekonvencionalnostima u ponašanju, Silvio Berluskoni među Italijanima bio, i ostao, popularniji od svih „politički korektnih“ političara… A uspostavio je, da li sasvim slučajno, odlične lične odnose baš sa Putinom i s Erdoganom.

[restrictedarea]

PRIVID I ISTINA Jednostavno, neko je lider ili nije lider. A u Evropi i, uopšte, na Zapadu, već poodavno je takva oseka liderstva, odnosno ljudskog kvaliteta vođstva, da su „eksperti“ uronjeni u atmosferu političke, a i mentalne, osrednjosti i sivila izgubili sposobnost da rezonuju u kategorijama bilo kakve izuzetnosti, pa i same različitosti u odnosu na ono na šta su svikli.

U čemu se to sve bitno (po)grešilo kad je o Turskoj i o Erdoganu reč, kako onda kad su obale Bosfora zasipane nekritičkim, paušalnim pohvalama, tako i kad je „neosultanu“ Erdoganu predskazivan brz i neminovan pad, u čemu, naglasimo, nijedan ozbiljan i objektivan poznavalac prilika u Turskoj, bez obzira na lične ideološke predilekcije i političke simpatije/antipatije, nije mogao učestvovati? Bilo bi potrebno sveobuhvatno i iscrpno razmatranje da bi se osvetlila pozadina svih tih analitičkih zaletanja i olakog zaključivanja, pa ćemo se zasad ograničiti samo na neke ključne elemente. Verovalo se, tako, da su spoljnopolitički promašaji Erdoganove i Davutogluove neoosmanističke politike, naročito u postavljanju prema Siriji, bitno okrnjili njihov ugled, i među sekularistima i među islamistima, što jeste tačno, ali ishod lokalnih izbora i skoro 45 odsto glasova za AKP potvrđuju i jednu opštiju istinu − da se takvi izbori ne dobijaju i ne gube učincima u spoljnoj politici, sem ako se ne dogode neka epohalna nacionalna katastrofa ili trijumf. Tako je i u SAD, tako je i u Turskoj. I tu je, inače, Erdogan znao pre izbora šta da kaže, pa su, za uši jednih, prostrujali nagoveštaji normalizovanja odnosa s Izraelom, a za senzibilitet drugih lično saopštena vest o obaranju jednog sirijskog aviona u, navodno, turskom vazdušnom prostoru. Zatim, na osnovu ograničenih dometa spoljnopolitičke operacionalizacije neoosmanističke doktrine i njenih prvih jasnije artikulisanih kritika u samoj Turskoj, pohrlilo se s ocenom da je ideologija neoosmanizma u ozbiljnoj krizi. Čak je i jedan Fahrudin Radončić pomislio da bi se optužiti Bakira Izetbegovića da „zastupa politiku osmanizacije BiH“ i njene „erdoganizacije“ moglo pokazati politički probitačno, pa nije baš sigurno da je pogodio. A tek u Turskoj! Neoosmanizam je mnogo više od doktrine spoljne politike, to je ukupan pogled na svet, stanje duha koje ne deli samo manjina među više od 50 miliona turskih birača. Isto važi i za Erdoganov projekat dosledne islamizacije institucija i ukupne društvene stvarnosti Ataturkove Republike. Daleko od toga da su svi građani ustavno sekularne Turske time oduševljeni, ali za većinu islam je i dalje uporište čitavog sistema vrednosti, ličnog i kolektivnog identiteta. Može na ulice Istanbula i Ankare izaći i po milion ogorčenih sekularista, od kojih su mnogi pritom „laički neoosmanisti“, pa to ipak neće biti statistički (a samim tim i izborno) reprezentativno za savremeno tursko društvo. Svetu su selektivno uglavnom prikazivani mitinzi protivljenja, a neuporedivo manje podrške Erdoganu. Premijer sve to savršeno dobro zna, i oseća, pa se većini koja glasa i obraća na očekivan način. Na poslednjem predizbornom mitingu u Sarijeru, turističkom predgrađu Istanbula, Erdogan je pozvao pristalice, i celu naciju, da kroz glasačke kutije „opale osmanlijski šamar“ onima koji nasrću na „našu veru, naš Kuran“, pri čemu je opozicionu Republikansku narodnu stranku (DŽHP) častio izrazima „kanalizacija, prljavština, smrad, besprizornost…“. Obećao je zasluženu lekciju svim neistomišljenicima, DŽHP-u, Partiji nacionalističkog pokreta (MHP) i „Pensilvaniji“, odnosno Fethulahu Gulenu, koji već dvadesetak godina živi u (kažu) dobrovoljnom egzilu u SAD. Rekao je još nešto, veoma indikativno, da se DŽHP krije iza imena svoga osnivača Ataturka, a da njegova AKP nije „partija ovoga ili onoga, već turskog naroda“. Izgovoriti, u vezi s „Ocem Nacije“, Ataturkom, „ovoga ili onoga“, donedavna se ni Erdogan nije usuđivao… Posle dobijenih izbora, u kojima je, pored ostalog, zadržao vlast u Istanbulu i Ankari, a povratio u Antaliji, jedna od prvih rečenica koje je Erdogan s „partijskog balkona“ uputio okupljenim pristalicama bila je „Lupili ste im osmanlijski šamar“. A zatim je, osnažen demokratski izraženom podrškom naroda, „demokratski“ otvoreno zapretio svim političkim protivnicima da će platiti visoku cenu za to što su se drznuli da ustanu protiv njegove vlasti i najbližih korumpiranih saradnika. U „patronažnom“ sistemu klijentele, koji je još od osmanskih vremena iznad partijskih lojalnosti, korupcija je zlo samo ako se od nje nema koristi ili ako se otkrije. Turska je to! Sultan je ostao u sedlu, samo što njegov at od pre izvesnog vremena ide kasom. A Erdogan, iako opako pragmatičan, nije za kasačke trke, pa će ga po svoj prilici opet naterati u galop. Biće do predsedničkih izbora uzbudljivo u Turskoj. Na ovima je, podsetimo, poginulo samo šestoro ljudi…

[/restrictedarea]